Никола Јовановић: Економскe уцене у Србији!

Неопходан нам је широк друштвени консензус око нове економске политике и плана развоја, којим би се грађани извукли из зачараног круга сиромаштва и зависности од извршне власти.
У јавности се увелико говори да је у нашем друштву изузетно повишен ниво агресивности последњих година, али се не објашњава довољно феномен економског насиља, као њен најперфиднији и најпогубнији вид.Економско насиље у Србији се састоји у држању грађана у незавидној и несигурној економској ситуацији како би се они лакше контролисали и усмеравали у жељеном правцу. У доказивању ове тезе, почећу од најосновнијих ствари.

Шта је циљ и резултат званичне економске политике? Та политика је у потпуности усмерена ка постизању макроекономске стабилности, али стабилности остварене на минималном нивоу животног стандарда и јавних услуга. Када погледамо главне параметре, видећемо да се циљ званичне политике углавном своди на буџетски суфицит, док их нема нити се очекују озбиљне промене у погледу реалног повећања запослености, осетнијег скока стандарда, или економског развоја.

Формални пад незапослености се не остварује кроз повећан ниво инвестиција или стављањем у погон неискоришћених привредних потенцијала, већ кроз одлив радно способних људи из земље и ухлебљење страначких кадрова у јавном сектору. То објашњава чињеницу да номинално бележимо пад незапослености, упркос константном изостанку озбиљнијег раста друштвеног производа. У преводу, људи се запошљавају, али на непроизводним местима, или још горе – ван Србије.

Просечна плата нижа је од онога што се јавно саопштава, јер наш систем не обрачунава плате у малим и средњим предузећима, као ни оне код предузетника. Када искључимо странце који за велике наднице раде овде, видимо да је стандард наших грађана изузетно низак и не бележи побољшања.

Несигурност се продубљује. Изменама Закона о раду из 2014. године олакшана је могућност давања отказа без конкретног разлога и онемогућена је адекватна правна заштита запослених. Страни инвеститори с благословом владе нуде претежно уговоре на ограничено време, док су у јавном сектору већина функционера и директора постављени као вршиоци дужности, у очекивању дефинитивног амина владе. Познати су и случајеви доцената и ванредних професора који се због партијске неподобности не бирају у звање редовних професора како би им се индиректно ограничила слобода говора.

Због чега се раде овакве ствари и шта је последица такве политике?

Последица је да и поред похвала међународних финансијских институција грађани остају укопани у сиромаштву и неизвесности, најчешће без сталног посла и с неадекватним примањима – ако их уопште имају. Тиме не само да им је угрожен елементарни квалитет живота, већ су доведени у однос апсолутне зависности од извршне власти.

Наиме, уколико грађанима није омогућено да самостално остваре материјалну сигурност и финансијску независност, онда они зависе од добре воље странке на власти и принуђени су да тргују својом слободом, достојанством и мишљењем, зарад пуког преживљавања. Странка на власти ту егзистенцију обезбеђује кроз партијско запошљавање, кроз партијско лечење или партијску социјалну помоћ (дрво за огрев, концентрат, брашно итд.).

Систем у коме егзистенција зависи од хира појединаца на власти, а не од личних заслуга грађана, јесте систем који слободне људе претвара у робове, а еманциповане личности у зависна бића. У таквом систему нема истинске демократије, нити здраве политичке и тржишне утакмице.

Наши актуелни управитељи су, у великој мери, дошли на власт у оправданом гневу ,,губитника транзиције” и обесправљених радника, али не чине ништа да њихов статус унапреде. Напротив, утисак је као да им одговара чињеница да обнова средње класе и синдикалног удруживања није ни почела.

Поменути бес и даље усмеравају према својим претходницима или, напросто, чекају да време прође и народ изгуби енергију да се и даље буни и тражи стварне промене.

Парадокс је утолико већи што су данашњи управитељи ангажовали неке од најомраженијих људи из претходне власти, и то оне који су имали значајну улогу у процесима приватизација, док и даље грме ,,против ДОС-а” и скрећу пажњу с чињенице да већ скоро пет година имају неомеђену власт у земљи.

Много показатеља говори у прилог томе да власт заправо уопште не занима развој земље и еманциповање људи, и да им одговара ово својеврсно ,,в. д. стање” у коме се налази читава земља. У оваквој ситуацији, Србији је неопходан широк друштвени консензус око нове економске политике и плана развоја, којим би се грађани извукли из зачараног круга сиромаштва и зависности од извршне власти. Више никада не треба да се нађемо у положају да људи страхују од инструкција партијских функционера и да су принуђени да буквално на пијаци продају своје гласачко право.

Програмски директор ЦИРСД