За раднике нема новца а за политичаре у Новом Саду – Милиони!

Културни центар Нови Сад (КЦНС) одобрио је током 2016. године исплату од нешто мање од четири милиона динара појединим хонорарним сарадницима, ангажованим за потребе трибинског програма у овој државној институцији. У годинама прокламоване штедње, забране запошљавања и смањења плата, КЦНС је појединим сарадницима одобравао хонораре у просечном износу од око 35 хиљада динара нето за једно предавање или учешће на трибини, док је просечна месечна плата на нивоу целе Србије у том периоду износила око 46 хиљада

Директор КЦНС Бојан Панаотовић је током 2016. године за одређене сараднике одобравао хонораре који су се кретали и до 50 хиљада динара нето, и то за ангажман који је у просеку трајао пар сати и често био посвећен темама којима није место у установама културе. Доминантни програми су они који пропагирају екстремни националистички дискурс, разне глобалне и теорије завере “против српског народа”, уз довођење у питање научних и историјских чињеница. Све у свему, грађани Новог Сада плаћају, и то веома скупо, примитивну политичку и идеолошку пропаганду владајућих структура. А они који високе хонораре добијају махом су особе блиске Српској напредној странци, па чак и неки њени функционери попут Немање Старовића или пак екстремни десничари окупљени око разних националистичких гласила.

Иначе, Културни центар Новог Сада од доласка СНС-а на власт у Новом Саду потресају разни скандали, од смене бившег директора због латинице, преко ћирилизације, па до цензуре уметничких дела.

Привилеговани сарадници наступају и више пута месечно

У кругу “привилегованих аутора“ којима је КЦНС одобравао високе хонораре, налази се десетак људи, углавном историчара, а неки од њих су ангажовани и као аутори на порталима десничарског, таблоидног садржаја, попут “Печата”. Осим високих хонорара, та група сарадника имала је и предност приликом креирања програма, па су тако понекад наступали и више пута месечно.

У Закону о слободном приступу информацијама од јавног значаја стоји да је у периоду од 4. јануара до 1. децембра 2016. године, само публициста Милорад Мики Вукашиновић зарадио 530 хиљада динара за 14 трибина у трајању од сат времена. Вукашиновић је Панаотовићев колега из странке Трећа Србија, иначе дипломирани правник запослен у Матици Српској, који је након смене власти у Војводини 2016. године врло брзо добио ухлебљење и на Јавном сервису Радио телевизији Војводине. Он је у мају 2016. године за учешће на само једној трибини, под називом “Геополитика постмодерне” зарадио 40 хиљада динара, што је готово једнако просечној месечној плати на нивоу државе за 2016. годину. Спорно предавање је одржано у оквиру циклуса “Разговори о геополитици” у продукцији КЦНС.

Близу републичког месечног просека успео је да се позиционира и новинар Милован Балабан, који пише за недељник „Печат“ и „СРБски ФБ Репортер“, интернетски портал који „афирмише друштвене вредности Србске нације“. Културни центар Нови Сад му је током 2016. године омогућио да приходује 360 хиљада динара, а за једносатне трибине одобраван му је просечан хонорар од око 40.000 динара.

Напредњак Немања Старовић на платном списку и Културног центра Новог Сада

Међу привилегованим предавачима је и историчар Милош Савин, који је за 12 трибина током 2016. године зарадио 475.000 динара. Често је била ангажована и његова супруга Љиљана Драгосављевић Савин, која за потребе КЦНС пише есеје по цени од 25 хиљада динара, а држи и предавања за која добија 35 хиљада динара нето. Предавач Огњен Карановић (запослен у Матици Српској) потписао је са Панаотовићем током 2016. године чак 16 уговора, на основу којих је зарадио 495 хиљада динара, док је политичару Немањи Старовићу (СНС) исплаћено 155 хиљада. Уговори добијени из КЦНС показују и да је на основу 14 потписаних уговора предавач Срђан Граовац приходовао чак 385 хиљада динара исте године, док је Саши Марковићу након девет уговора исплаћено 275 хиљада. На списку сарадника налази се и историчар Дарко Гавриловић. Сарадња са већином поменутих аутора наставила се и у 2017. години.

КЦНС: Не фаворизујемо предаваче и теме

Директор Културног центра Новог Сада Бојан Панаотовић тврди да институција коју води не фаворизује само одређену групу предавача, као и да постоје јасни критеријуми на основу којих се формира надокнада за њихов ангажман. Према његовим речима, критеријуми на основу којих се одређује висина хонорара учесника културних и научних предавања у Културном центру Нови Сад, тичу се “компетентности, друштвене препознатљивости и могућности учесника да приреде квалитетан програм”.

Бесмислица је да су хонорари поменутих учесника вишеструко већи у односу на друге. Постоје у оквиру различитих редакција у КЦНС различити хонорари, а они могу бити и виши и нижи од хонорара поменутих лица. У оквиру говорног програма постоје симболични хонорари када је реч о промоцији књиге, што представља неку врсту маркетиншке делатности за датог аутора, чиме он већ остварује одређену врсту добити. Ти случајеви се не могу поредити са предавањима научног, публицистичког и научно-популарног карактера“, рекао је Панаотовић

Оливерфа Стошић Ракић: Хонорари за модерирање трибине могу се кретати у распону од 5.000 до 10.000 динара нето

Међутим, пракса у сличним институцијама других градова, показује опрезнији менаџмент са новцем који значајним делом долази од пореских обвезника. Уредница књижевног и трибинског програма Културног центра Београда Оливера Стошић Ракић казала је да се у овој институцији критеријуми за висину хонорара успостављају у “односу на буџет за дату годину”.

“Критеријуми се успостављају у односу на буџет који је код нас увек мањим делом државни, а већим делом сакупљен од различитих фондација и иностраних културних центара. Дакле ‘реноме учесника’ није примарни критеријум, тако да се хонорари за модерирање трибине могу кретати у распону од 5.000 до 10.000 динара нето. Морам истаћи да ова већа цифра обично укључује и писање неког озбиљнијег текста. Некада, када је буџет заиста ограничен, аутори пристају да учествују и без хонорара или за цифру од 2.000 динара”, објаснила је наша саговорница. Она је додала да се често дешава да и у случају гостовања иностраних, “веома познатих” аутора или писаца, предавачи учествују на догађајима “про боно”.

“Тајна вековног српског страдања”

Предавач Милован Балабан публици се представио темама “Српска голгота и васкрснуће 1916. – сегмент или фундамент српске културне баштине”, као и “Светосавље као егзистенцијална филозофија српског народа са обе стране Дунава”. Свој ангажман посветио је и трибинама које се могу сврстати у сегмент “раскринкавања светских тајни и завера”, попут “Србија између Русије и Запада”, “Тајна америчке светске доминације”, “Патриоте и издајници у српској историји ” или “Тајна вековног српског страдања”. Ова последња забележена је на сајту КЦНС као једна од трибина која доноси “алтернативни приступ” теми, јер су према мишљењу аутора “оваква предавања углавном једнострана и не нуде решења за историјску трагедију која је задесила српски народ”. Страдање српског народа Балабан је представио кроз призму Библије, Адама и Еве, као и кроз “спасоносни светосавски пут”, говорећи и о томе да за тему којом се бави “није битно ко је у праву” – да ли они који постање света гледају кроз научну теорију еволуције или пак креационизам. Према његовим речима, “период славе српског народа“ завршио се на Косову, а тадашња државна елита „у добром делу искупљење је нашла на Косову страдавши за државу, народ, али и есхатолошке вредности за које је и сам спаситељ дао свој живот“. Дотакао се и новије историје, односно ратова деведесетих година на територији бивше Југославије, а за то „српско страдање“ оптужио је и „стране факторе“. „Да би се вратили на стари пут, који ће ублажити и осмислити наше страдање, потребно је да се вратимо нашим светосавским коренима, потребно је да се народ поново христијанизује и врати старим, утабаним и опробаним стазама Светог кнеза Лазара, Светог Саве и свих српских јунака и светитеља, којих нам је пуна историја“, навео је у сред КЦНС Милован Балабан.

Миа Давид: Хонорари у Културном центру Београда значајно мањи него они у КЦНС

Бивша директорка Културног центра Београда Миа Давид потврдила је да су у овој институцији и током њеног мандата хонорари били значајно мањи од оних у КЦНС. Према њеном искуству, у Србији се буџет за културу сваке године смањивао, па су они који су желели да сачувају квалитет свог програма, морали да се прилагођавају ситуацији у којој се култура налази на дну листе приоритета. “То не значи да се залажем за мале хонораре. Било би фантастично када би сви сарадници и аутори били плаћени нормално, но буџет се сваке године смањивао, а ми смо се трудили да програм задржи и квалитативни и квантитативни ниво, па су се тако и сами хонорари смањивали”, каже Миа Давид.

Стручњакиња за менаџмент у култури и професорка Факултета драмских уметности у Београду Милена Драгичевић Шешић наводи да би свака установа требало да има развијен апарат за евалуацију сопствених програма – пре свега у складу са својим циљевима, мисијом и визијом, а које одговарају јавном интересу у култури. Према њеним речима, евалуација је посебно важна ако је тај јавни интерес, као у случају Новог Сада, дефинисан културном Стратегијом, као и пројектом на основу којег је добијена титула Европске престонице културе (ЕПК).

Неки од тих критеријума би могли бити подршка интеркултуралном дијалогу, подршка европеизацији савремене културне сцене, укључивање младих уметника и подршка њиховој продукцији и промоцији, омогућавање партиципативне платформе – укључивање широког круга грађана и културне јавности, итд. У књизи коју смо написали Сањин Драгојевић и ја, под називом Менаџмент уметности у турбулентним околностима, наведени су и још неки важни критеријуми евалуације у савременом менаџменту у култури. Неки од њих су уметничка изврсност програма, релевантност програма за савремени културни тренутак (импацт), иновативни приступ, степен успешности у самоодрживости организације, тј. кад је реч о јавном сектору, о тзв. ‘унутрашњем предузетништву’ (интрапренеуриалсхип), утицај организације на обликовање културне политике, ефекти децентрализације кроз регионалну и међународну сарадња и слично…“, наводи Драгићевић Шешић.

Да ли је критеријум и празна сала?

Као јасан пример злоупотребе трибинског програма у КЦНС у сврху стицања користи за одређене сараднике, била је трибина на тему “Турска криза – узроци и последице“, коју су реализовали сарадници КЦНС, напредњак Немања Старовић, екстремни десничар Милорад Вукашиновић и политички аналитичар близак СНС-у Бранко Радун. Према документацији, само за своје учешће у програму тројица предавача добила су по 35 хиљада динара, односно КЦНС је за тај догађај исплатио укупно 105 хиљада динара нето само на име хонорара.

Међутим, према фотографијама са те трибине које су доступне на сајту КЦНС, постаје јасно да је у публици присуствовало свега десетак слушалаца, а међу њима је препознат историчар Огњен Марковић и најмање две особе које су хонорарно запослене у КЦНС. Трибина је у целости била посвећена кризи у Турској, која је према наводима учесника кулминирала војним пучем 2016. године, а у фокусу је био социолошки, историјски, геполитички и политички аспект кризе, односно покушај да се дође до одговора на питање да ли она има утицаја на земље Балкана. Учесници трибине произвели су и два кратка есеја која су видљива на сајту КЦНС, као и видео снимак целокупне трибине окачен на сервис Јутјуб (YоуТубе). Но, тема којом су се аутори програма бавили није имала снагу да заинтересује грађане Новог Сада, па се поставља питање на који начин се доносе одлуке о томе шта је оно што је важно понудити широј јавности као актуелне теме за промишљење? И друго, колико су наведене особе уопште компетентне да разговарају о овим темама?

Предавање Милорада Микија Вукашиновића
Предавање садашњег помоћника покрајинског секретара за културу и информисање Ђорђа Вукмировића

Према речима Мие Давид, систем у Србији је постављен тако да се креирање програма и одлуке везују за мандат директора културних центара, који свој програм представља Управном одбору куће. Давид инсистира на томе да би те одлуке требало да буду последица културне политике, без обзира на то што политичке партије бирају директоре. “У пракси, политичке партије на власти поделе доректорска места у односу на скупштинске квоте и онда је тој партији практично дозвољено да постави кога хоће. Одбори за културу и управни одбори културних институција се такође формирају по партијским квотама. То значи да директор спроводи културну политику своје странке, односно ради по свом осећају, јер је култура свим странкама негде на дну приоритета. Пре доласка Српске напредне странке (СНС) на власт, ипак су људи који су постављани махом били из струке и неретко неполитичке личности, па су и резултати, бар из мог угла гледања, били бољи”, објаснила је она.

Она додаје да бројност публике која посећује културне центре и програме, јесте један од критеријума успешности, али да не сме бити основни. “Многи сматрају да то треба да буде једини критеријум, али то културу тера на тржиште, што је погубно. Све чешће се мешају термини попут културне индустрије, културе и уметности. Заправо су културне индустрије област у којима креативно деловање, уз одређена улагања, могу остваривати профит”, објашњава Давид.

Директор Бојан Панаотовић, човек који потписује уговоре

Панаотовић је рекао да се слаже са констатацијом да број посетилаца није најважнији критеријум успешности програма, али не и са наводима да су трибине у КЦНС слабо посећене. „Лаж је да је интересовање за трибине мало, да им присуствује пет до десет људи. Срећом, живимо у 21. веку па постоје фотографије, видео записи и новинари који долазе на трибине за разлику од вас који никад нисте били ни на једној трибини већ се ослањате на нечију болесну машту и злу намеру”, рекао је Панаотовић.

Према његовом мишљењу, број посетилаца на неком догађају “не мора да указује на квалитет”, па је као пример навео феномен естраде и њених “звезда”. “Тако би на пример неке естрадне звезде могле да испуне цео центар Новог Сада, а не Трибину младих (трибински процтор КЦНС), па то не значи да представљају уметнички квалитет”, објаснио је свој став Панаотовић, али је ипак у мају 2016. године у КЦНС угостио естрадну личност Живорада Жику Шареницу и Новосађанима омогућио да се упознају са његовим ликом и делом.

КЦНС Шареница: Естрадне теорије завера

Иако директор КЦНС инсистира на томе да број посетилаца не диктира уједно и квалитет програма, у случају трибина на којима су гостовали поменути сарадници, мала посета управо кореспондира са “естрадним приступом” и темама које се у савременом свету могу сврстати под “теорије завере” и којима није место у установама културе. Посебно је то важно у Новом Саду, који ће 2021. године преузети титулу Европске престонице културе, а чији културни сектор свакодневно потресају скандали, од монополистичког приступа доделе државног новца по конкурсима, преко одлука које међу грађанима изазивају револт, неретко и масовне уличне протесте, попут планова за рушење Кинеске четврти или уклањања мурала познатог уметника Ремеда из самог центра града.

Теме попут ових заобиђене су у КЦНС, иако је општа, али и стручна јавност у више наврата тражила дијалог и укључивање широких друштвених група у расправу о томе шта је уопште културном сектору потребно, како би се коначно успоставио баланс и култура у граду изместила што даље од политичког и утицаја комерцијалног тржишта.

“Мистерија односа Срба и других народа на Балкану”

Међу темама које су обрађиване на трибинском програму често су се налазиле и оне посвећене обележавању одређених годишњица, међу којима је трибина Срђана Граовца “Седам и по деценија од голготе солунских добровољаца и њихових породица у Бачкој, пролећа 1941”, “Јасеновац – злочин који се не сме заборавити” истог аутора, као и “Сећање на српску голготу 1915 и 1916 године”. Већина тема којима се овај аутор бавио освртала се на „српске победе и страдања“, а бавио се и “Мистеријом односа Срба и других народа на Балкану”.

Упркос лошем стању у култури и вапајима целокупне, па и независне културне сцене, КЦНС се као једна од најважнијих институција у овој области, заправо бавила претежно политичким националистичким дискурсом, пре свега везаном за ближу или даљу историју српског народа, иако су Војводина и Нови Сад мултинационалне средине које насељавају многобројне мањинске заједнице. Теме које су поменути аутори креирали биле су рецимо „Култура сећања – злочини над Србима у новијој историји и зашто их не треба заборавити“ (Ђорђе Вукмировић), након чијег одржавања није остао никакв траг осим најаве догађаја на сајту КЦНС. Предавач Огњен Карановић бавио се “Мистеријом убиства Анте Павелића”, “Тајном Срба, народа између Истока и Запада”, као и Мојковачком битком, а органозовао је и радионице са темом убиства Карађорђа и улоге обавештајних служби, о којој такође није оставио никакав траг.

Карановић и његове колеге посебно су се бавиле Гаврилом Принципом на трибини под називом “Гаврило Принцип – принцип нашег опстанка”, након чега и на догађају “Сарајевски атентат 1914 године – ко су били атентатори на аустроугарског престолонаследника”.

Милена Драгичевић Шешић: Шта се деси када политика креира културни програм

Уско формиране теме у КЦНС професорка Драгичевић Шешић објашњава директним упливом политике у културни сектор, наводећи да је КЦНС избегао да се посвети реалним проблемима и одлучио се за креирање оваквог програма “управо вољом владајуће већине која је културу доделила националистичкој странци и која тако мисли да остварује реалну вољу својих гласача, док у европској средини говори нешто сасвим друго о својој политици, својим намерама и хтењима”. “Дакле, они се не баве културном политиком и темама везаним за савремену културу, стваралаштво, рецепцију, већ се баве популистички интонираним темама везаним за културу сећања и историју. Стога ћемо на конференцији ‘Медији, демократија, популизам: Медији као подстицај и посредник популизма’ која ће бити одржана 9. и 10. новембра 2017. у Београду (Факултет драмских уметности и Факултет политичких наука) – управо покренути и расправе на тему – Културна политика и популизам, те Уметност и популизам, којима се до сада овакав тип конференција није бавио”, најављује Драгичевић Шешић.

Невидљива корупција или Не питај науку и историју – питај мене

У програмима КЦНС обухваћеним уговорима, одређени аутори доводили су у питање научне чињенице, као и историјске догађаје, покушавајући да их тумаче онако како им у том моменту одговара. Професорка Драгичевић Шешић коментарише да тај феномен у Србији постоји одувек, али да до сада „није био плаћан у тако великој мери јавним новцем“. „Хонорари за предавања су дефинитивно превисоки, па се и ту види облик ‘кружења новца’ и везивања за политичку партију на власти. То је, дакле један вид невидљиве корупције“, оцењује она.

Додаје и да јавне установе постоје пре свега ради остваривања јавног интереса, па би то у демократском друштву значило да јавне установе културе постоје и стога да би подржавале и оне “групе укуса”, и она мишљења која нису већинска. “Тако се рецимо на репертоар стављају веома различите теме, различити аутори – иначе би српска позоришта играла само историјске драме популистичког укуса (што сад видимо да је тематски оквир Трибина КЦНС) и комедије естрадног карактера. Срећом, у српском позоришту није такав случај – чак ни кад је реч о приватним позориштима – стога је јасно да публика не диктира програм, већ програме културних центара и јавних установа културе диктирају они који имају моћ – у случају јавних установа, они који су ту доведени политичком одлуком. Србија је пуна таквих примера, погледајте блог о конкурсијади у српским установама културе Слађане Петровић Варагић или послушајте емисију ‘Сценирање’ на интернет радију ‘Радиоапарат’”, поручује Драгичевић Шешић.

Програм исказ вредносног система Управе

Упркос настојањима аутора да “српским приступом” привуче гледаоце и слушаоце, испоставља се да је међу најпосећенијим трибинама које су обухваћене уговорима добијеним од КЦНС, она на којој су стручњаци грађанима покушали да објасне шта је то јонизујуће и нејонизујуће зрачење под називом “Еколошка дебата, зрачење и његов утицај на квалитет урбаног живота”. Слично се десило и са програмима са темама посвећеним спорту, као и идеји да Нови Сад постане бициклоград, које је јавности представио аутор Данило Копривица.

У Стратегији културног развоја града Новог Сада стоји да је стратешко опредељење и смерница којом ће се кретати развој овог сектора – “учешће грађана у културном животу”. У стратегији се наводи да њихово учешће у култури “није само право грађана, већ и могућност и прилика за лични и колективни развој”. Како и у самој Стратегији пише, да би учешће грађана у културном животу могло да остварује свој еманципаторски и развојни утицај, неопходно је да “различити културни садржају буду доступни различитој публици”.

Зато је посебно важно радити на диверсификацији културних програма, али у интересу публике, а не актуелног момента или појединачних интереса, попут политичких. Драгичевић Шешић је поновила да данас у Србији програми попут оних које нуди КЦНС заправо не одражавају публику, већ су “одраз вредносног система чланова Управе”, што би се могло потврдити и поменутом већом заинтересованушћу грађана за “лакше теме”. “Дакле, програми одражавају вредносни систем оних који су на позицијама власти и коју ту позицију злоупотребљавају до мере да воде политику супротну декларисаним интересима, тачније политику која је сасвим у складу са истинским интересима партија на власти”, каже Драгичевић Шешић.

 

voice.org.rs