БРАНКОВИЋИ У УГАРСКОЈ

Прва асоцијација када се помене презиме Бранковић јесте Бој на Косову и њен један од најистакнутијих представника, Вук, ког је народна традиција, неоправдано, упамтила као издајника. Он је своју приврженост идеалима српске државе и православља доказао у непрестаној борби против Турака, све до краја живота. Његов син, Ђурађ, такође је покушавао на све начине да кормило српског брода усмери у мирне луке, између два велика освајача, Угарске и Турске.

Три деценије владања Деспотовином, с једне стране, донеле су држави просперитет на економском и културном плану, док, са друге стране, територија се постепено смањивала и падом Смедерева 1459. године, Србија је престала да постоји као географска одредница. Док се у свести народа одржало сећање на славну прошлост и јака воља да се преживи у новонасталој ситуацији, не заборављајући ко су и одакле су.

Страх од Турака, је натерао многе племићке породице и народ да пређу у Угарску и да тамо потраже спас. У време пада Деспотовине, трајале су династичке борбе око престола између Ђурђевих синова Гргура, Стефана и Лазара. Најмлађи син, Лазар је имао ту незахвалну улогу да буде последњи деспот на трону Србије и онај који је ту титулу добио од византијског цара. Био је и очајнички покушај да се удајом Лазареве ћерке Јелене за Стефана Томашевића, сина босанског краља Стефана Томаша, уз покровитељство Угарске, спречи пропаст Деспотовине, али је тим чином та пропаст само убрзана.

у Угарској, са деспотском титулом појављује се Вук Гргуревић (познатији као Змај Огњени Вук), невенчани син Гргура Бранковића. Са великим жаром се борио против Турака, под мађарском заставом. Остали су упамћени његови војни подвизи у борбама око Шапца, Смедерева, Кењермеза и у Босни. Од угарске круне је добио поседе Беркасово, Сланкамен, Купиник,…

Лазар и Гргур умиру у том периоду 1458-1459. године, док се слепи Стефан склања код сестре Катарине, удовице грофа Улриха Цељског, а затим одлази на приморје где се жени Ангелином, ћерком Ђорђа Аријанита Комнина. Након женидбе, купују замак Београд, недалеко од италијанског града Удина, где живе у веома тешким условима.

У то време, у Угарској, са деспотском титулом појављује се Вук Гргуревић (познатији као Змај Огњени Вук), невенчани син Гргура Бранковића. Са великим жаром се борио против Турака, под мађарском заставом. Остали су упамћени његови војни подвизи у борбама око Шапца, Смедерева, Кењермеза и у Босни. Од угарске круне је добио поседе Беркасово, Сланкамен, Купиник,… а био је ожењен Барбаром Франкопан. Постоји легенда која каже да је Вук оснивач манастира Гргетег. У напону животне снаге и у сталној броби са Турцима, умире 1485. године.

Тада мађарски краљ Матија Корвин, желећи да што чвршће веже Србе, који су пристигли у његову земљу, одлучује да 1486. године позове у Срем Ангелину и синове (Ђорђа и Јована), којима даје титуле деспота. Место Купиник (Купиново) око којег је живео велик број Срба, одређен је за пребивалиште Бранковића. Убрзо се Ђорђе замонашио и узео име Максим, a Јован постаје политички вођа Срба који се веома трудио да поново успостави државу Србију, ослањајући се на Венецију и Мађарску. Уложио је сав свој ауторитет и снагу да се дође до постављеног циља, али његовом прераном смрћу 1502. године, тај циљ се чинио веома далеко. Наредне, 1503. године, када је потписан мир са Турцима и када им је потврђено право на територије јужно од Саве и Дунава, дефинитивно су нестале сваке илузије да ће у скорије време Срби поново живети у својој држави. У наредним годинама Ангелина и Максим су, на Фрушкој гори, подигли манастир Крушедол, који је убрзо постао центар духовног окупљања у новој држави. У њему су положене мошти Светог Стефана и касније канонизованих Ангелине, Јована и Максима.

Изумирањем сремских Бранковића, није нестала титула деспота коју је додељивао мађарски краљ. Ту титулу је понело још неколико породица и личности, све до 1537. године, када је смрћу Павла Бакића, престала да се додељује.

Аутор: Редакција