ОТИШАО САМ ИЗ ЊИХОВОГ РАТА И МИРА

Разговарала: Добрана Миљанић

Душко Трифуновић, пјесник, боем, вјечити шармер дана и дама, некада четврти човјек сарајевске телевизије, познаник и сарадник Бреговића, Чолића, Кустурице, Јадранке Стојаковић, Вајте, „Индеxа“… аутор непролазних хитова „Има нека тајна веза“, „Шта би дао да си на мом мјесту?“, „Срце је чудна звјерка стара“, „Ријека суза и на њој лађа“, „Главо луда“, „Ти си ми била у свему нај, нај, нај“…, аутор више од двадесет књига поезије и прозе, поставио ми је „услов“ да би ми дао овај интервју:- Обраћај ми се са „ти“, јер чим кажеш Ви, ја мислим издат ћеш ми неко наређење!

Да почнемо од тога гђе је сада твоје Сарајево и сви они људи са којима си га бојио и посебним чинио

——Д.Т. Тридесет и пет година сам живио у Сарајеву. Кад сам дошао тамо да радим у жељезничкој радионици, гђе сам правио вагоне, Сарајево је тада имало 70.000 становника. Укључио сам се у јавни живот, у живот града, послије двије и по године уписао факултет, писао пјесме, постао пјесник, организовао културни живот и био присутан у свему, али кад сам морао да побјегнем из Сарајева, оно је имало 570.000 становника и у друштву сам правио шалу од тога како је пола милиона људи дошло замном у Сарајево да види шта ја то радим. Око мене су у почетку били моји другови с којима сам шетао корзом а после тога су били пјесници које сам пробао да наговорим да не личе један на другога, да по могућности пишу свако своју пјесму, говорио сам им једном свијету један пјесник једне врсте сасвим доста и ја сад знам да је то била велика теза коју су неки послушали па су и постали оригинални пјесници а неки су се утопили у количину јер увијек постоји количина и квалитет. Ту количину треба његовати, она је корисна да би квалитет могао доћи до изражаја. То сам пјесницима објаснио. Онда једног дана дође та 68-а година која је била борбена, револуционарна, цијела земља се тресла, почело је од Француске, то нам је био неки узор. Београд је дигао револуцију. Студенти и у Сарајеву, гђе су сви били имитатори одмах су кренули са оним -Оћемо ли и ми?, и направили су такав митинг на коме сам ја одгонетнуо неке ствари. Ја сам са стране то гледао, мене није срамота што сам увијек био по страни, али сам гледао оне који су у жижи догађаја, видио како се улази у ту жижу по могућности да ту останеш нормалан.

Тамо си имао прве контакте са Рајком Ногом и Радованом Караџићем…

—— Е тамо су била двојица необичних људи у тим говорима, једно двадесет говора је било а само један дан је трајала та револуција. Један од њих био је Рајко Ного. Рајко Ного је изашао и рекао:-Сачувајмо достојанство интелектуалца! Ја сам први пут чуо такву реченицу, да интелектуалац треба да има достојанство. Други говорник је био Радован Караџић, не знам шта је он говорио, али тада је била у моди Млада Босна. Ми смо сви знали пјесме младобосанаца, биографије њихове, то је био јако лијеп талас који је запухнуо Сарајево, јер Сарајево је уствари била Млада Босна. Ми смо живјели са тиме, поштовали те људе и уживали у томе што су они, не убили Фердинанда, него што су били иницијатори за једно велико стваралаштво у цијелом свијету. Поносило се тиме нас неколико који смо знали шта мислимо а Радован је личио на Гаћиновића који је био вођа Младе Босне. Само се тога сјећам да је он једини држао прави говор, говор који се чује али не памтиш него је говор а он личи на говорника револуционара., јер су они сви мислили да је то то, ти младићи који су се умијешали у тај посао да би направили неки нови талас у животу. Е после тога су нас све запослили. Држава је једноставно знала да је радник тај који у одређено вријеме мора да дође на посао и да га држи у окову, да би он могао да буде контролисан. Није било важно шта радиш али је било важно да дођеш на посао, кад не дођеш питају те гђе си био а нико те не пита зашто слабо радиш. Неки су добили и станове иако је то било контра ономе што је требало. Тај талас запошљавања закачио је и мене, запосле ме на телевизији да ме одвоје од тих пјесника, чији сам ја био незванични вођа. А само сам им говорио неке лијепе ријечи. Они су ми доносили своје пјесме, ја сам их читао и говорио шта је добро а шта није. И то све за пет минута, па хајмо даље гањат цуре. Тамо гђе су ме запослили нађем музичаре. И одједном видим да је то нови медиј и њих морам нечему научити, да ме не нервирају. То је ужас од имитација, али не имитација звукова који су у природи, а ја мислим да је од тога настала музика, него је то имитација туђе музике.

ФУДБАЛ И ДРУШТВО

——Фудбал је, ваљда, одувек био парадигма друштва – што се потврдило и овај пут. И то довјако. Бојим се да су најбољи већ потрошени – сигуран сам да смо схватили да су најбољи када смо их већ потрошили. На Миху се фудбалска јавност после првог кикса дигла као Карађорђе на Турке – данас га многи спомињу, баш као што су Слобу бранитеља Србијом поручили тек када су га делегирали у Хаг. За Љубинка је струка олако закључила да није довољно зрео – да је онај ко је зрео да буде шампион Европе са омладинцима, зрео и да води А селекцију, схватили су доцкан, баш као што су најгори мрзитељи Ђинђића плакали на његовој сахрани. Ђукић је у оно време морао бити жртвован, проглашен за тренерску превару и ведету менаџера – а, онда су схватили да нешто зна, баш као што су они који су пљували цркву и религију, да би после Патријарха Павла, постхумно, називали светим човеком. Чујем, кажу, Станковић је премлад.

Имаш ли још увијек снаге да повремено потрчиш за вјетром?

——Д.Т. Не!, настојим да избјегнем све атракције те врсте, тако понекад сам сам себи ружан кад нећу да се бавим ос- вајањем свијета, откривањем немогућег, досезања до оног што ће само доћи. То није добро за друштво и за разговор али је углавном тако. Ја сам схватио, више ми значи моје нећу то да радим, него потреба сад ћу ја њима показати како се то ради. Нећу је једноставније. Уосталом не постоји историјско да, али постоји историјско не.

Ниси отишао у Бар по награду „Стара маслина“. Знам да си је добио али те спријечило тада лоше здравље, кашњење возова и аутобуса, разне неприлике. Раније си често боравио у Црној Гори, прелисташ ли понекад кроз сјећање те странице и то вријеме

——Д.Т. Како да не! Црна Гора има за мене има двоструко значење. Једно је географско, а друго историјско. Ја сам са двадесет пет година уписао факултет и одједном сам био слободан. Могу да идем куд хоћу, треба ми један кромпир дневно и могу да живим. Онда одем у ту географију која се зове Црна Гора, одем на море а да би тамо дошао мораш да прођеш кроз планине, ја волим географију, ја читам, ја листам те Дурмиторе, ја то све видим изблиза и знам врло много података о географији А историја је било оно што су нам оскудно давали, да је Црна Гора као гнијездо соколова, све се то сводило на то ко ће кога убити, ко је кога посјека и тако даље, али ја сам знао да је то уствари било оштрење, изоштравање једног народа који се труди да опстане. Јесте да су свјетске силе решавале наше проблеме, јес да је Берлински конгрес рекао Црној Гори ајде изађи на море, ево ти то узми, али опет у то доба то је било наше, кад сам био млад то је било толико моје да сам ја тамо ишао са великом љубављу из историјских и географских разлога. Знао сам да не треба дирати Црногорке на свом терену, ја одем у Црну Гору па их шармирам, па се онда повучем на неке безазленије терене, а оне дођу замном. Па све то има везе. Посебно што сам први пут јели, не други пут видио море. Први пут сам море видио у Ријеци кад су ме одвели тамо у школу неку да ме школују да одем у Суворевљу академију војну у Совјетки Савез, сад бих ја био руски генерал, да нам нису рекли једнога дана идите кући, не знамо зашто. А други пут море, било је кад ме Црвени крст послао у Херцег Нови, тамо сам научио да пливам, научио да гледам жене нормално. Био сам дјечак и нормално сам гледао жене, ми смо се купали заједно у ис- тој води, то се не дешава тако често у тој адолесценцији да се купаш у истој води са женама а да ниси кретен а да оне нису будале шта то раде од себе. Трећи пут сам видио море кад сам био избјеглица и кад сам отишао у „Унирекс“ и замолио директора смјести ме негђе, немак куд. Опет ме Црвени крст након педесет година смјестио у хотел „Металург“ јер сам објавио књиге. Мени су Душко Говедарица, Јанко Брајковић, Новак Драшковић и Рајко објавили мојих пет књига, онда су ми послали два комплета тих књига у Сарајево и са Јанком сам разговарао оће ли бити каквог хонорара. А има нешто али је то ситно. 800 милиона. Онда су милиони били мала ријеч. Добро, пошаљи ми колико имаш да ђецу одведем на сладолед. Тата објавио избор пет књига. Оли да ти дамо књиге, пита Јанко. Може, а пошто је књига. 100 милиона, имаш значи осам примјерака а ја ти дајем десет са моје стране. Та шала је тако успјела да су сви препричавали како Јанко плаћа хонораре што је мени била част да ми је објавио те књиге а ја ионако нисам никад добио хонорар за књигу. Али главна прича о тим књигама је у овом мом трећем виђењу мора. Био сам ја на мору и после али то није било важно, ово је било Црвени крст ме шаље онда, Црвени крст ме шаље сада након педесет година. Ја сам знао путовати, знао сам геогафију и историју, али нисам знао шта да радим са собом. Видио сам да сам пропао, чисто због вањских фактора као што је рат, као што је несрећа пјесника у рату. Задатак би му био да опише јунаке а он је уствари избачен. Јер ниједна страна од тих зараћених није рачунала са мном а ја сам рачунао са свима њима. Ја сам њих све држао у мирно доба у једној прекрасној тензији у којој су могли да буду духовна бића, а они то нису знали и онда су ме потпуно отписали. Кад сам се јавио, кад сам успио да дођем до неког телефона на посао гдје сам радио, јавила ми се једна ђевојка која ме знала. Питам, како је тамо. Не питај! Не питам но имаш ли ти каквог шефа да се обратим њему. Имам, али мислим да тебе воде под нестали. Ја сам у њиховом компјутеру под нестали! Ја који сам био четврти човјек на телевизији, по успјеху, по количини програма, по квалитету програма, ођедном су ме ставили на списак несталих. Зашто, размишљао сам. Зато што им се нисам јавио: Ево ја сада одлазим из вашег рата. Како сам тада отишао из њховог рата, тако сам отишао и из њховог мира. Неки дан је нека будала рекла у новинама: Ми смо богатији од када Душка нема! А ја одговарам, јесте богатији сте јер сам вам ја оставио све што сам имао.