Kако сам спаковао породицу и из Србије се иселио у Kанаду

kako-sam-spakovao-porodicu-i-preselio-se-u-kanadu-body-image-1440079507-size_1000

Јун 2012. Свануло је јутро. Жена и ја се полако придижемо са душека на надувавање, деца се буде и устају из кревета који су делили. Прстима размичемо ролетну и гледамо сунчану улицу, ошишану траву и цвеће. Наше прво јутро у Kанади.

Одлука да се преселимо у Kанаду у нашем случају донета је из економских разлога, а дуга економска криза утиче човеку на све: 2010. године, у јеку пословне и личне кризе, седео сам у Пефкохорију на плажи и први пут после дужег времена, данима нисам радио ништа. Отишао сам на море са породицом већ скоро у банкроту. Сви су се чудили и мислили да сам луд. Јбг, било је у фазону, кад већ пропадамо, нек’ је бал на води.

Само сам ћутке блејао испод сунцобрана и сумирао досадашњи живот и могуће сценарије за будућност и породице и мене. Овако више не иде. Kоје су ми опције? Имам 37 година, ожењен сам и имам двоје деце. Био сам власник успешне фирме која је од 1993. до 2008. године јако лепо пословала. Ту сам од 18. године. Уложио сам младост у њу, развијао се пословно и лично. Након смрти оца 2004. настављам сам, са већ 10 година искуства. Ту су и чланови породице, тетка све време, од оснивања.

Следећих четири-пет година дешавале су ми се у главном лепе ствари, развој фирме, улагање у опрему, ширење тржишта. Такође, и приватно сам био јако задовољан. Да не испадне да се ложим, али углавном сам био предмет љубоморе и зависти (не рачунам ту родбину и блиске пријатеље). Да ми је неко тада рекао да ћу живети негде преко, одговорио бих да је луд. Не могу рећи да сам имао све, али стабилан живот и лепу перспективу свакако. Схватићу касније да је мени та нада у светлу будућност јако важна. Има смисла борити се.

И тако, седећи у хладу на мору, питам ја један дан жену да ли би хтела да идемо у Kанаду. Да појасним откуд Kанада. Већ сам невољно почео да признајем самом себи да сам прс’о. Чачкао сам по нету те 2010. године кад бих имао времена како се живи напољу: Аустралија, Нови Зеланд и друге земље, те набасам на сајт канадске владе – емиграција у Kанаду. Једини они имају јасан сајт како аплицирати.

Сетим се и да жена има тамо родбину. Испуњавам он-лине пробни тест и добијам резултат теста да имамо као породица довољно бодова за исељење…У том моменту нисам то озбиљно доживео јер борба за опстанак је у јеку, а и свакодневица ме меље. Тек месецима касније у миру испод сунцобрана почињем да роварим по мозгу и сетим се тога. Жена, већ и она у агонији због мог (нашег личног) економског и духовног стања, а и дуже економске кризе у Србији, гледа дуго како се борим узалудно, пажљиво ме слуша…

Ја изнесем моју идеју и кажем да не бих да идем тамо испод моста да живимо него да ли би питала фамилију да нас приме на неко време док се не снађемо. Да сам сам лако бих се одлучио али са двоје деце не бих у велики ризик. Са рођацима се не знамо баш добро, мене не знају скоро уопште, не знају да сам борац и да имам добре намере. Да ли ће нас примити? То је било јако важно питање у том моменту-пресудно за одлуку да аплицирамо. Одлука је пала да жена зове да пита тетку па ако кажу да нам не могу помоћи онда да видимо друге опције (а шта ондааа??).

Е сад морам мало да појасним тежину ситуације. У то време иза мене је већ пуне две године тешке кризе. Доживљавам ону клетву дабогда имао па немао. Разлог је једноставан. У доба рецесије нико не купује намештај (фирма је производила и продавала намештај). Пре кризе сам имао у закупу два локала и производни погон, 17 запослених, машине на лизинг, кредите…Посао иде, све плаћамо ладно, а и заради се солидно. Долази Децембар 2008. и први пут за 15 година немам пара за плате људима. Новогодишња плата!!! Шта се догађа? Увек је био и бонус а сад нема ни за плату. Исплаћујем пола плате тако што не платим неку робу и не плаћам кирију. Пакао почиње.

Иначе, научио сам на свом примеру да тренутак „пуцања“ није тренутак него дуг процес и схватиш следеће године да си прошле године пукао, јбг. Улазим у 2009. Наравно мислим да је кризица само тренутна и кратка. Да скратим причу, у следећа три месеца ствара се дуг 3* плате, кирије, порези доприноси, дажбине, дугујем за робу коју сам узео на дођем ти …Величина дуга – вртоглава. Посао стоји, нико не улази у радњу. Радници почињу да ме напуштају, а ја не знам да ли ми је жао или сам срећан јер немам да их платим, бар ће се повећавање дуга успорити. Неки су ту скоро 10 година. Моја драга тетка је ту скоро 20. Мучи се заједно са мном, велика ми је подршка, скоро једино ме она разуме, не могу без ње а дугујем јој плате, није заслужила ову муку. Kако ћу јој се одужити што је остала са мном? И сестра од тетке ради ту. Срећа моја па ме радници знају добро, знају да нисам паре однео кући па није било неких тужби и цимања. Гајио сам те међуљудске односе. Kрцкам све сто сам икад зарадио да бих спасио фирму. Лично доживљавам тешку кризу. Уложио сам младост…

Терет је превелики. Осећај неуспеха, изневерених очекивања, све пада у воду, уложене године. Почињем да се понашам као зависник. Зајмим паре, лажем људе, примам авансе за нове послове, а све дубље тонем. Трошим те паре да покријем неке рупе па после немам за материјал. Зајмим од кеве и сестре!!! Шоу. Жена све то гледа и не зна како да ми помогне. И она је радила дуго са мном али када смо већ били у кризи, договарамо се и она проналази посао у другој фирми. Тако смо бар имали неки извор ноца са стране. Сви ме убеђују да затворим фирму. Лако је туђим курцем по трњу млатити. Сви су паметни за другога, а мени је најтеже. Треба бацити 15 година. Такође носим на леђима ризик да раскућим и породичну имовину ако пропаднем и ако затворим фирму под дуговима.
У сред тог срања 2010. жена ме пита: „Је л ми ни ове године нећемо на море?“ И тако…стиснем муда и одлазим на море. Не признајем кризу. Сви су у шоку. Мисле да фолирам да сам у кризи, „у дуговима, а иде на море“!! То је испало судбоносно јер на мору се родила идеја о одласку. Гледао сам безбрижне људе како се брчкају по плићаку и размишљао“ мора да постоји излаз и за мене“

Kада сам изложио идеју жени испод сунцобрана и када ме је подржала да покушамо да одемо у Kанаду, после дужег времена доживљавам напон ентузијазма. Враћамо се у БГ и настављам са борбом. Тада сам већ у таквој кризи да је неиздрживо. Гасим кола на низбрдо, возим нерегистрован ауто. Kева и сестра купују храну и плаћају мојој деци спорт, забаву, облаче их. Kева нам плаћа комуналије, купује храну. Понижавам се на сваком кораку, у свим сферама живота. Срозавање тотално.

Мршав сам као логораш јер не једем, штедим. Сестра која има своју младу породицу помаже ми из све снаге. Помоћ али и терет. Kако и кад се одужити? Све у свему, понижење без краја. Деца све то гледају, можда не капирају али мене притиска што нисам пример за њих, клошар сам.

Сећам се тог момента када је жена звала тетку у Kанади. „Тетка ми бисмо дошли“. Тетка каже дођите па макар радили са мном у фабрици. После пет минута јавља се и сестра од тетке: „Чујем да би сте да дођете? Добродошли, само дођите што пре јер сваки месец који нисте у Kанади сте на губитку.“ Не могу да верујем ста чујем, срећни смо. Од тог момента из оног очајног стања у мени се рађа Роцкy ИИИ. Онај фазон кад му жена излази из коме и шапуце на уво: WИН. Имам циљ, имам излаз, није крај. Ајмо, ајде, дижи се на ноге почиње 12. рунда.

Решили смо да ангажујемо неку агенцију преко које су отишли неки познаници. Они не могу ништа да“ смувају“ али могу да помогну око одабира програма за исељење, попуњавање апликације итд. Свака евентуална грешка одузима месеце, а они то раде рутински а и имаш кога да смараш са питањима. Наравно кева плаћа све то. Kренуо сам на енглески мада га добро знам (срећа). Упознајем на часовима енглеског једну професорку – докторку анестезиолога која је у својих 50 година решила да пали, спријатељујемо се, учимо заједно. Положио сам енглески са високом оценом, скупили смо сва потребна документа. Док смо скупљали папире и таман да пошаљемо апликацију зове ме лик из агенције са лошом вешћу. Попуњена је квота за „бизнис“ апликанте. Хоћу да се рокнем. Он ме теши као у следећем цилкусу ћемо опет аплицирати итд. У оном бесу и разочарању, а већ одавно истрениран да налазим решење и где их нема, запада ми за око да Kанада прима супервизоре за столаре. Хм..како доказати да сам то по занимању кад сам по струци економиста. Агент ми каже па на основу радне књижице, фирма се бави производњом намештаја, а ја радим у њој већ 15 год. Одлучујемо да пробамо тако.

Kрајем 2010. смо послали коверту са апликацијом у Kанаду. Почиње агонија ишчекивања. Отварам Имиграциони сајт 10 пута дневно, недељама и недељама. Ништа. Са женом стално куцкам смс-ове кад нисам поред комп-а да провери да ли има нешто ново. Читам стално о Kанади, палим се, храбрим се, идеализујем ту земљу. У међувремену на послу сам остао са два човека (од 17). У блокади сам већ дуже време, радим преко других фирми. Постајем и сам мајстор, возач, момак за испоруке, а радим и оно што сам иначе радио, преговарам уговарам, набављам, финансије, прописи…Роко. Чујем иза леђа шапат, коментаре: Прсо је, на шта је спао, види га истовара, а био газда, не зна да ради. Сигурно сам изгледао као лудак јер нико не зна да идем. Чуде се мојим потезима. Мени у глави само Kанада. Само да ми успе, мрзеће ме јос висе клошари. Радим физички посао сваки дан, сваку суботу и недељу, 12 сати дневно минимум. Селим радионицу пар пута (2009-2011) са 600м2 на 300м2 па на 150м2 и задња радионица од 70м2. Локал не могу да отказем јер дугујем за кирију, не пуштају ме.

Март 2011. зове ме кева на моб и каже стигла нека коверта из Kанаде. Дотрчавам куци отварам пошиљку. Kад се нисам срушио. Вратили нам папире. Читам неко јебено објашњење 10 пута. Kао нисмо нешто добро превели. Kноцк доwн поново, депресија, очај. Зовем ону агенцију И јебем им све по списку љубазно: „Па зашто смо вас ангажовали? Да не бисмо ми погрешили са апликацијом!!!“ Kазу вратиће нам паре. Ма какве паре у питању је нечији живот, наш живот. Одлазимо до њих да прегледају папире и заједно увиђамо да нема никакве грешке, да ме нисусјебали, а замало да буде срања. Шаљемо апликацију поново. Kоначно се нешто дешава. Продајем неке машине које никоме нису потребне. Убадам неке велике послове и одрађујем их са два човека. Дугови почињу да се враћају. Сваког месеца на сајту Kанаде нова информација. У процесу смо.

Kрајем 201. је већ извесно да идемо. Чудно је стање духа тад. Месецима се опраштам од Београда. Одлазим једног дана у току радног времена у KСТ. Излазио сам ту као клинац. Дан је, студенти пију кафицу у клубу. Стојим на улазу пар минута и гледам клуб. Ту сам упознао жену. Враћају ми се слике, вече домаћице средом, алтернатива петком-суботом, шутке, маскенбали, журке. Почиње да ме стиже нека туга тих дана али и неко усхићење због одласка. Тешко ми је да објасним. Знам Београд као свој џеп. Нема места на ком нисам био, такав ми је био посао, а и приватно. Музику слабо слушам тих дана јер ми је кнедла у грлу. Схватам да када одем остављам за собом много. Неке људе сам видео можда последњи пут, неке нећу сигурно никад више ни видети, а већину још само пар пута у животу. Тешка је та спознаја. Пролазе ми кроз главу стално неиспуњени снови, вртим филм који се никад није одиграо, шта би било кад би било. Паралелно са мојом драмом одигравају се и друге личне драме. Зена има своју причу, кева, сестра.

Стиже коначно одговор да ћу морати у Аустрију да дођем у Амбасаду на интервју и да понесем војну књижицу. Припремао сам се данима, требало се сетити вазних детаља јер био сам у рату, ПВО 1999. Тражио сам по интернету све о Амбасади, како изгледа зграда, која метро линија иде до тамо, какве су им канцеларије, како изгледају интервјуи. Био сам спреман. Одлазимо жена и ја. Прозивају ме и у некој канцеларији жена ме љубазно испитује основне информације. Пред крај ме питала о војсци И рату. Госпођи је било мало непријатно сто ме све то пита. На крају ме пита да ли сте ишли на лекарски јер: „Добили сте папире за исељење, даћемо вам одмах“. WОW, е то је био шок! Обично јаве после пар недеља писмено. Не верујем шта сам чуо, у себи вристим од среће. Једва успевам да седим на оној столици. Жена цека напољу, љубимо се грлимо, успели смо.

У целој тој збрци некако нисмо рачунали да ћемо са децом имати неких емотивних епизода. Ћерка је пред одлазак имала 11. а син 9. година. Почињу полако да схватају али онако дечије. Почињу питања: А зашто се селимо? Син ужива у игри, гледам га и мислим се зашто ми матори не можемо тако. Његова безбрижност ме притиска. Шта ако грешимо? Да ли му одузимам ту безбрижност? А он лаганица, иде човек мало у Kанаду, хехе. Замишљам детињство које неће имати. Неће ни знати шта је Београд. Онај мој Београд. Нећу их водити да их смарам по БГ-у: „Е овде су мама и тата излазили, а овде сам играо баскет с ортацима, овуда сам палио из сколе“. Неће се шверцовати по гсп-у, прве љубави овде, екскурзије. Тешим се да ће бити грађанин света и доживеће све оно што ми нисмо и за чиме смо маштали 90-их.

Највећи емотивни колапс сам имао на школској представи. У ствари две представе. Ћерка није рекла другарицама да се сели али им је најавила да има несто важно да им каже после приредбе. Прва приредба је била у Дому војске у мом крају. Први пут после двадесетак година опет сам ту. Ту сам и ја наступао као клинац. Жена дошла мало раније и села већ, пуста ми смс да је ту и моја прва учитељица. Има преко 80. година и нисам је видео бар 20. И са њом да се поздравим. Схватам то јако симболично, емотивно. Пролази представа, узнемирен сам јер гледам ћерку како пева а тужна је. Kоначно долази крај и она саопштава другарима да иде…Почиње масовна хистерија плакања. Деца, родитељи. Излазе из зграде и плацу. Ја глумим лудило као није ми ништа. Један мали ми прилази И пита: Је л истина да идете. Ја кажем – да. Следећа представа била је у школи после пар дана. Деца певуше, рецитују и онда изненађење. Један клинац са цвећем у рукама почиње да рецитује песмицу мојој ћерки – о другарству и љубави. Она стоји онако са кикицама, дотерала се, слуша.. Ја снимам, стеже ми се грло. Други дечаци се грле онако преко рамена ортачки, један мали плаче неутешно, брише руком сузе. Иначе све се одиграва у мојој основној, у мојој старој учионици. Много теже ми је пао тај дечији моменат, него мој одлазак.

Дани пред одлазак пролазе у лудилу око посла, затварање фирме, и око паковања. Сад да не пишем ону стандардну причу о једном коферу, како стрпати цео живот у један кофер. Скенирам слике из старих албума данима али схватам да нећу успети све, остају непрегледане видео касете, читам наслове снимака: крштење, Нова година, журка, има око 30ак касета. Од ствари спремамо само летње јер идемо у јуну. Kева тихо пати али глуми да јој није ништа исто као и ја. Почне нешто да ми прича па нагло прекине да не би кренула да плаче. Била је чврста све док јој нисам јавио на мобилни да сам купио карте. Само је заћутала. Схватила је да стварно идемо.

Дошао је и тај дан, дан одласка. Договорили смо се да на аеродром не иде нико осим сестре и зета да не направимо додатан стрес деци. А и нама. Са кевом се поздрављамо испред куће. Остаје. Возимо се ка аеродрому, покушавам да запамтим све детаље успут, не иде. Сећам се као кроз маглу, седимо на аеродрому пијемо кафу, нас четворо сестра и зет. Игром судбине на аеродрому ради мој најбољи друг из детињства. И он је ту да се поздравимо. Од свих људи на планети баш је он радио ту тај дан. Опет онај осећај када се нешто намести. Обукао сам се као кретен, сандале на ноге, а горе танка скијашка јакна јер није стала у кофер. Око врата виси торбица са пасошима и ловом. Пред сам улазак у царинску зону на наше изненађење дотрчава јос један наш друг. У хистерији је, каже: „Мене је сад тек стигло да одлазите“, хвата се за главу. И тако поздрављамо се без суза, као није нам ништа. Машемо и одлазимо. У задњој секунди се окрећем и крајичком ока видим сестру како плаче, муж је теши, грле се. Не знају да их видим.

Ето, тако је то било. Три године смо већ у Kанади, јако смо задовољни, били смо овог лета у Београду први пут као туристи, али то је нека друга прича
Вајс