Предивна прича о очинској љубави: Ћалетова

otac-kcer_680_363_70_s_c1

Живот ми није дао приручник. Сестре ми нису дале никакво објашњење, само су рекле – родила се и не дише. Седео сам у чекаоници и питао се – како је…

Живот ми није дао приручник. Сестре ми нису дале никакво објашњење, само су рекле – родила се и не дише. Седео сам у чекаоници и питао се – како је могуће да живот не дише? И све је застало док нису истрчале из сале и узвикнуле – Честитамо! Мајка и девојчица су добро, имаћете правог борца у кући!

Бежао сам од твојих пелена. Kад си имала грчеве, знао сам само да те пољубим и да чекам да прође. Онда су уследили твоји први осмеси, па кораци, па речи. Први кашаљ. Прве фотографије и ишчекивање – да ли ће све испасти добро кад се развије филм? Вриштање кад треба да се иде у вртић. Таманила си Kики бонбоне које су ти се лепиле за зубе, па си, не водећи рачуна да ли су ти чисте руке, правила најсмешније фаце покушавајући да прстима ишчачкаш лепљиве комадиће са десни. Никад ми неће бити јасно зашто си толико волела онај цртани Чудесна шума, кад си преплакала сваки крај. Или кад си тражила да те упишем на курс летења, да би касније могла да се дружиш са Петром Паном.

Још увек чујем како пуцкета целофан у који су увијени каранфили за твоју учитељицу. Чујем и шкрипу оловке док учиш да пишеш. И звук таласа док покушаваш да пливаш. Прво попијеш мало слане воде, па се загрцнеш и окренеш ка мени и уз пркосни осмех добациш: “Овај није био добар, идемо на следећи!” И како се смејеш док ти сладолед цури по белој хаљини. Никада ниси знала да обучеш бело, а да се не исфлекаш. Али знам да ћеш једном то успети, кад ти онај прави зграби срце.

Видим те како глумиш да падаш у несвест на школској приредби, јер си заборавила текст. Аплаудирам ти за сналажљивост.

Чујем те како баки придикујеш да није подобна да те саветује, јер не излази из свог дворишта, из провинције… Онда ти она исприча како ју је деда украо из куће и да је породицу сачувала на окупу снагом туфнасте кецеље. Загрлиш је и обећаш јој да ћеш написати крими роман о њеном животу.

Учим те да кажеш – хвала, нећу, хоћу, љубав, сан, желим, срећа, јеби се кретену, могу, знам.

Учим те да никад не кажеш – циганин, педер, курва, мржња, болест, секс за једно вече.

Знам да си се досађивала док сам покушавао да ти објасним зашто је клише глумити женског Буковског у другом разреду гимназије и бацати се по ништавилу сопственог постојања. Да су тетоваже пролазна мода. Да се алкохол не лоче, да се у алкохолу ужива. Да ти опијати нису потребни за писање. Да ти је потребно да осећаш да би писала. Једино тако твој свет неће престати да прича и  да живи. Покушавао сам и на крају сам ти објаснио.

Био сам ту уз тебе и за тебе. Борио сам се, можда не као Соњин или Анин ћале, али сам се борио. Учио сам те да се бориш и сама. Да не будеш крхка принцеза. Да будеш мангуп и принцеза у једном.

Имам да ти кажем да сам поносан у какву си особу израсла!

Имам да ти кажем да треба редовније да спаваш, да једеш више воћа и  мање да пушиш. Да не излазиш са мокром косом на улицу. Да шутнеш сваког ко те је повредио!

Знам да ти недостаје да одложим оружје, да те загрлим и шапнем: “Ћеро, овај фрајер ти је супер!” Мени недостаје још више, јер пуно је ствари, оних обичних и свакодневних, с којим желим да ти досађујем.

Мала, немој да се прожимаш са онима који те не дотакну. Дечаци из твојих прича немају појма колико су срећни, што су макар на кратко били део твог света.

Немој да се стидиш кад причаш са празном столицом, фотографијом или плочом. Теби барем не морам да објашњавам да сам увек ту. А свет нека мисли да си луда. Гурај своју причу, саму себе вади из гована и вуци напред и горе. То су два дозвољена правца.

И загрли мајку некад!

blacksheep.rs/Тијана Бановић