Родољуб Живковић: Држава, банке или појединац?

cdc898d566b1bedf45e1a01f802b1b33_L

Или: шта се може и мора урадити одмах – улога маште и мозга

Кад треба сами да разрешите муку која вас тишти, нема вам друге, него да ангажујете мозак. Додуше, треба вам и нешто времена, а ни то није довољно без „јужног дела леђа“. Дакле, седнете и размишљате. Времена имате. И онда неко реши, неко не реши. А неко и не покушава да муку реши, него покушава да препише од некога. Ти који би да препишу немају од кога, па би сви да препишу од једног истог, а тај се ни досад није прославио. Као да препишу од понављача, а очекују добру оцену! Тај понављач је онај и сви они који на свако питање одговарају исто: погрешно. Е, али они што пропитују не гледају да ли је тај понављач икад урадио тачно било који задатак, јер се тачан одговор ни не тражи, већ је битно само да се пита! Ова мала загонетка на почетку је апропо запошљавања и како то повећати. У даљем тексту се они које горе препознах као „понављаче“, ради политичке коректности, називају „предлагачи“.

Дакле, Предлагачи траже да држава одвоји „од уста“ неку своту, па да ту своту та иста држава да банкама (то се зове „подмазивање ужирене гуске“), еда би се банке умилостивиле те смањиле камату на 1 до 2% и то на 10 до 15 година и још са почеком од 3 године (тзв. грејс период). Тиме би се, кажу Предлагачи, „повећала улагања у привреду створили услови за отварање нових радних места….а онда кад оздравимо економију, омогућићемо и социјалну правду“. Цитат није 1 на 1, већ по сећању, али је синтеза свега онога што смо икад чули на тему развоја привреде, запошљавања и сл. Овакви, немаштовити предлози к’о преписани (видети оно горе) су под 1 – неостварљиви, 2 – нелогични и 3 – троше време кога нема. Чак је један такав Предлагач (некада директор највеће банке) недавно завапио што држава ономад није санирала банке!

Који би био интерес државе да се у овакве ствари меша? Зашто би онај који је себе својом вољом искључио из управљања досад створеном имовином („држава је лош газда“. Је л’?), сад опет улазио у инвестирање, у нешто, што је по логици ствари неизвесно. Који би био интерес банака да дају такве кредите? И коме? Такво нешто се даје држава-држави или тата и мама деци. Дакле, ово није за очекивати.

Овакви немаштовити и нелогични предлози заговарају следећи ток капитала и идеја: предлог/притисак државе, издвајање средстава (било чијих), пословни предлози/идеје, инвестирање, запошљавање, почетак рада, акумулација добити (било чега), даље запошљавање и коначно социјална правда.

Овде као да Предлагачи не узимају у обзир време (ко ће да чека да се тако једног дана после 5,6,7 година запосли?), а ни оне који су можда одмах спремни да раде. Времена, дакле, нема. Предложени кредити су по свој прилици, нешто чега такође нема. Добро, шта сад, чега има? Шта то држава може одмах да да, да одобри, без да било шта било коме смањује? Чиме то држава располаже? Има, држава, моћ одлучивања а оно што одлучи је закон. А ако је та одлука/закон логичан, добро усмерен онда је то и анласер и замајац развоја. Шта би то конкретно могло да буде? Зна ли ико осим оних невољника (до сада невољника, видећемо како би се такви могли звати и даљем тексту) који отворе неку занатску радњу, било какав посао, да од момента кад си отворио то што си наумио у року од 15 дана већ мора да плаћаш порезе и доприносе! И ако сад неко, наивно наравно, завапи како то мора да се плати, ајде да ми таквога приупитамо – а шта би се то платило да тај није ништа ни отворио? Да ли би се икакав ПДВ или било који допринос плаћао?

Дакле, држава не зна шта ће сама са собом, са развојем привреде још мање, али би да одмах (за 15 дана) узме тзв. свој део. Део чега? Очаја?

Да, држава има начин да то стварно узме, има: пореско, инспекције свега и свачега, па комуналну полицију итд. Добро, разумем, Држава је потребита. Али, шта држава плаћа и коме од онога што, на пример, узме оном невољнику кога горе споменух, који се већ био преварио те отворио неки свој посао? Плаћа, на пример ономе који није имао куражи да било шта отвори/започне, који је на бироу рада и прима неку цркавицу. Дакле, такви су на бироу од немоћи, (стварне) лењости или памети. Памети, да да, пошто већ знају за оно о чему ја сад пишем. Да ли је држава тј. они које она плаћа, од ње добијају плату, покушала да оне који су на бироу, а и оне који би већ да раде, сагледа као потенцијал, ресурс?

„Ја сам сам себи најбољи ресурс и боли ме уво“, рече један другар недавно кад се згранух над бедном пензијом коју недавно добих. И заиста, да ли су можда ти који би да раде, стварно неки ресурс? Да, ако завиримо иза креденца! Каквог сад креденца, као да чујем питања. То се ја редовно играм пинг-понг лоптицом са мојим мачком Ждером и кад лоптица западне под креденац прво покушава да је некако ишчачка, а онда, као да мућне главом, па се завуче иза, извади је и онда опет играмо! Дакле, мој Ждера је вредан, брз и кликераш, увек скапира да се до лоптице може и са друге стране. Има машту. Да ли би се овај пример могао узети као аналог? Да ли би и овде, на ову тему мало кликера тј. маште припомогло? Наравно, без кликера се не може, као ни без онога „јужно од леђа“ као симбола вредноће.

Да скратим: Држава може да се одрекне оног чега ни сада нема, ПДВ на све оно што ће они који се упусте у авантуру самозапошљавања остварити. Па нека се одрекне! Тај ће се ПДВ појавити на неком другом месту, у 3. или 4, 5. циклусу, за пар месеци или година, небитно. Али тада ће се тај већ заимати, стећи ће нешто, а и биће пример људима око њега да се може. Знам колико ће сад одмах бити паљбе на ово, али не марим: мачак Ждера је извадио лоптицу! Држава, шаховски говорећи, „жртвује пешака за квалитет“. Онда ће и деца тих људи да себе виде у таквом послу, па био то млекарски, обућарски или металопрерађивачки. Следећа генерација ће стварати и за претходну.

Дакле, кренеш у посао, немаш ПДВ три године, не плаћаш доприносе, а пензионо плаћаш уназад, рецимо 6 месеци. Нема претње од стране државе, привредна сцена је релаксирана, ко год може да било шта ради, ради одмах. Државу гледају као Маму, а не Баба Јагу. Држава ти је својом вољом, својим ауторитетом омогућила оно чега до сада није било: да одмах кренеш, да одмах зарадиш и да се осећаш слободно! Шта је ту са државом, шта она добија? Ајде да питамо – А шта губи? Не губи ништа. А већ има прираст оних које је скинула са бироа, смањила незапосленост. И све то одмах. У шта год друго да уђе кад је привреда у питању, пут је дугачак. Овим је део развоја пребачен на оне који сад и треба да раде и који, уверен сам, и сад знају шта би и како би – омладину. Сваком је слатка и најслађа сопствена кинта.

Оваквим приступом слободног, апсолутно слободног самозапошљавања, горепоменути ток идеје, финансирања, развоја, даљег запошљавања и коначно, социјалне правде, убрзао се неслућено: Самозапошљавањем се већ реализује и социјална правда. Имаш посао и већ имаш социјалну правду, све друге фазе су, такорећи, одмах реализоване.

Ако сад погледамо како то сад држава ради, не можемо, а да се не подсетимо шта све држава као бонус даје страним инвеститорима, да не помињем, сви то знају. А банке? Оне нека раде свој посао и кредитирају оно што се из релативно ниске акумулације (ниске у маси) не може финансирати, као и до сада што раде. Не интересује нас! Нас који смо сами осмислили свој посао у својој земљи, уз бригу државе, а не присилу. И где ћемо једном, а даће Бог да тако буде, сваки са својим пореским референтом пити кафу једном у шест месеци да се договоримо шта ћемо и како ћемо. А онда ћемо се договорити колико ћемо да платимо пореза и доприноса и бићемо срећни да нас држава препозна као неког ко доприноси, именом и презименом а онда ти је и кинта лака и рука лака. Платиш и певаш!

А онда у таквој слободној привредној сцени, држава одмах решава и виши ниво проблема: еколошке, на пример. Уз дириговано самозапошљавање угрожених група. На пример, увести таксу за рециклажу амбалаже и одмах дати Ромима, да сад модалитете тог не развијам даље. Последица оваквог приступа проблему запошљавања и збрињавања угрожених група ће, нећу да доказујем, довести до, до сада незамисливих форми удруживања, финансијског и пословног задругарства, и чега све не. И нека ми неко каже да је то Утопија! Па нека је Утопија.

Све док се држава не укључи и не одлучи да призна да је појединац, овај сада незапослени, највећи ресурс и то бесплатан. А што се тиче Утопије, памти се зато Томас Мор, ево већ 400 година. Ове, горепоменуте Предлагаче и потенцијалне Омастиоце о колач који би некако држава да им под брк поднесе, нећи бити ко да спомене. Мислим, мој мачак Ждера би да се омасти, али га зато и зову Ждера. За мачка адекватно име, за друге јок.

Видовдан