Сви смо ми овај тајвански клинац који је сјебао слику од 1.5 милиона долара

a-lesson-in-damage-limitation-from-that-taiwanese-kid-who-accidentally-punched-a-painting-303-body-image-1440505296-size_1000

Сви смо чули за тог 12-годишњег клинца са Тајвана који је направио рупу у слици вредној 1.5 милиона долара, што је, на први поглед, заделовало као један од највећих пехова свих времена. Јебеш уметност, зар не? Јебеш уметност! Уметност је срање!

Бенкси и његов Дисмаленд можда сада привлаче сву пажњу, али хајде да уздигнемо овог тајванског цара до титуле Врхунског владара уметничког света. Јер, погледајте га: шврћка се по уметничкој галерији сав смотан у Пума мајици и шортсу, не мучи га ништа, носи конзерву фанте или нечег таквог у руци, и онда ођедном, фууууу: покушао је раменом да се наслони на зид, али се ипак саплео о један од оних конопаца и залетео право у ремек дело старо 350 година и дркнуо га у сред среде. Од тога не можеш да се опоравиш, посебно ако си стара слика ненавикнута на тај типично људски стрес случајног ударца.

Поента је да се ради о несрећном случају и да је слика Паола Порпоре са изложбе „Лице Леонарда: ликови генија“ у Тајпеју, одмах стигла у руке стручњака који ће је средити. Kлинац, вероватно у овом тренутку најкажњеније људско биће на планети, неће бити финансијски одговоран, јер је слика била осигурана. У ствари, неће бити ама баш никаквих последица овог инцидента. Поента ове приче је да је „ударање уметничких дела у галеријама, генерално гледано, није проблематично.“

Али док светски медији сву пажњу упућују на ударац и последице по слику, чини се да занемарујемо праву причу, а то је огроман и неиздрживи тренутак очаја који у себи носи клинац на прагу момаштва, јединствена паника која настаје само у тренутку када сјебеш уметничко дело вредно милион и по долара. Да би боље разумели причу: сломио сам неку криглу кад сам имао 12 година, и још увек нисам то превазишао. Kригла је вредела отприлике шест долара. Е сад, увећајте тај осећај помноживши га са 250,000. Е о томе се овде ради.

Орвел то баш и није предвидео, али једна од највећих предности снимања сваког секунда наших живота камерама за надгледање је могућност да се виде најснажнија људска осећања изражена ситним физичким чиновима када се стварна срања десе стварним људима. Прескочите сам ударац у слику и занемарите га: уместо тога, погледајте тренутни знак препознавања који се ретко може видети и у најбриљантнијим филмским остварењима, јер се не може ни одглумити, тај јединствени гест сазнања, дубоко у себи, да си нешто сјебао.
Ево мисли које су сигурно прошле кроз главу овог клинца, ирационалне и незаустављиве, тренутне мисли које проистичу из огромне панике: можда да само… држим пиће… људи би можда помислили…
Али онда схвата да то заиста нема смисла и зато се усправља и окреће да види да ли га неко гледа. Мисли, ако овако будем држао пиће, на необичан начин, а да се подеротина појавила сама од себе – а онда следи прихватање: „Па, ако ме неко пита да ли сам ударио слику, рећи ћу, јесам, али нећу да признам чак ни ако се неко буде драо на мене.
И онда, најзад, када му приђу и питају га да ли је баш он пробио рупу на слици вредној милион и по долара, мало ће слегнути раменима, држећи једну руку у џепу шортса, у очају док му се двоје одговорних одраслих са моралним компасом у глави све више приближава, тај убитачни тренутак стварности који га напада са свих страна… „Јеси ли…?“

Ово је највећа комбинација поза коју је овај дванаестогодишњак у досадашњем животу извео. Буквални покушај да се целим телом измигољи од кривице и срамоте. Пре него што је пробио слику, био је обичан дечак. Секунд након тога, постао је мушкарац, удављен у паници и страху. А онда га жена у униформи као из игрице одводи, вероватно да би пронашла неког управника коме ће се извинити што је клинац направио рупу у њиховом скоро па непроцењивом поседу.

И ја сам имао оваквих тренутака, као и ви, уосталом. Изгребао сам метре и метре лака са рукохвата на степеницама и случајно ломио кваке на орманима. Ломио сам украсне плочице, а једном сам чак шутнуо лопту право у лустер. А више него једном, стајао сам укопан у месту и гледао почињену штету, неки пут бих прелазио врховима прстију, као да би то могло да поправи све, а онда би се власник рукохвата или лустера вратио и видео шта сам урадио и, најчешће, само уздахнуо. Уследило би питање, шта се овде десило. Сви знамо одговор на то питање. Али би мој мозак доживео кратак спој, па бих изговорио: „Не знам, чудно, зар не?“

То је једно од људских стања. Уништиш нешто, а онда се претвараш да ниси то урадио. Тако нам се провлачи и покретање ратова и крчење прашума. Рокање животиња и сјебавање озонског омотача. Људска цивилизација се изградила на што бржем ослобађању од тог прљавог осећања – кривице.

И, стога, солидаришемо се с тобом, дванаестогодишњи тајвански дечаче. Да се мени десило да избушим слику вредну 1.5 милиона долара и ја бих се правио луд. Усрао бих се и упишао по својој Пума мајици и шортсу од страха, ту сумње нема, али бих исто тако дао све од себе да се извучем без последица. Гурнуо бих једну руку у џеп а другу преко бушотине у платну и рекао „А, то? Да, да.“ Измарширали би ме у собицу позади и обезбеђење би ми претило, а ја бих рекао: „Стварно немам појма шта се десило, учинило ми се… Да сам видео… Неког… Другог… Kако то ради?“ Ти си ја и ја сам ти, тајвански дечаче који бушиш уметничка платна. Нека ти се божанства смилују на твом животном путешествију све до пакла.


Вајс