Ања Вебер: Недић – Колаборациониста или српска мајка

7c3f89910e60a958fb9c42c1ad048c4f_L

Повод за писање овог текста је приближавање 8. децембра, датума још једног суђења на коме би требало да буде рехабилитован генерал Милан Недић. Дакле, Србија је на још једном раскршћу које има правне и етичке консеквенце, у којима би требало све лепо поставити на невидљиве теразије, које ће бити имуне од политичког утицаја и притиска подељеног јавног мњења, те правних контроверзи и предубеђења. Остаје категоричко питање да ли можемо данас у Србији гест Недића да разумемо, оправдамо, а друго питање је да ли имамо право да његов режим рехабилитујемо. Фашизам vice versus нацизам је пукотина зла која разара ткиво једне друштвене-националне заједнице и он увек дубоко тиња у духу националног битка. Постоје линије разграничења до којих може да се иде, јер су веома дубоке ране у српском народу, а мит о издајништву вуче корен још од Косовске битке. Са једне стране имамо преживеле потомке спасених и преживелих у II Светском рату, док су са оне друге стране теразија недокучивог националног расцепа – жртве режима и њихови потомци, на чијем челу је био Недић. Једначина његове политичке судбине у целини, у периоду 1941-1944. године није имала рационалан ред и поредак, већ је зависила од воље „неких“ појединаца и извршне, немачке власти. Стога можда не би требало изједначити човека Милана Недића и Владу националног спаса, на чијем је челу он био. У Европи је беснео светски рат док је у Србији беснео и грађански рат више интересних политичких страна. Да се присетимо и жртава победничког режима, које су пострадале након уласка партизана у Србију 1944. године у октобру, међу којима је било много невиних, а кажњени су или осуђени без икакве правне или фактичке кривице, јер су се идеолошки разликовали или су били ваљани домаћини. Стога је питање рехабилитације једне личности као што је Недић, суштинско питање које се тиче нације и помирења победника и „поражених“ у II Светском рату.

Сматра се да је научна историографија преузела примат над идеолошким тумачењем са објављивањем монументалне синтезе др Бранка Петрановића “Србија у другом светском рату” (Београд 1992). До тада смо имали две историографске школе – оне романтичарске, емигрантске, која је у Недићу гледала националног хероја и оне коју је писао победник, а то је КПЈ, оптерећене идеологијом. У историјској публицистици Недић је оцењен као сарадник непријатеља, колаборациониста и национални издајник, фашиста, све до отварања нових историјских извора, углавном из фонда БИА АГЕНЦИЈЕ у Архиву Србије, као и нових идеолошки неоптерећених истраживања. Ова истраживања и нова документација пружају једну другу, много флексибилнију слику о лику и делу Милана Недића у току окупације Србије у II Светском рату. Термин колаборациониста – национални издајник, повезан је искључиво за II Светски рат јер га I Светски рат као таквог не познаје. Национални издајник је онај који ради насупрот осећаја, интереса и воље народа. Имамо два предуслова у тадашњој Србији: први је да је целокупна егзистенција и опстанак Српског народа на простору бивше Краљевине Југославије био доведен до ништавила у програмима и пројектима Трећег рајха. Ако се пође од другог ставе, да се овај термин “национални издајник” може применити у ситуацији у којој је народ етнички и интересно хомогенy, онда је у Србији ситуација била сасвим другачија. На територији Србије је деловало више политичких и војних покрета који су били практично жестоко разједињени још пре почетка II Светског рата, што је био одраз расположења у српској нацији. На основу овог, без сумње остаје чињеница да је Недић био и остао једна од контроверзних историјских личности из II Светског рата, коме је практично немогуће судити према неким мерилима правног Система, устаљеним историографским чињеницама, већ је угао гледања мало другојачији, ако се сагледају услови под којима је он постао председник владе Националног спаса.

Недић је био уверен да служи високим националним интересима Срба у оквиру Србије и огромног дела националног корпуса који је избегао преко Дрине и нашао своје место у матици. Недић је био дубоко уверен у ратни тријумф Немачке – под утиском повесних кретања, али није био човек „фашистичких убеђења“. Уз то, била је битна у том тренутку и „егзистенцијална страна српског питања“. Дакле, сарадња Ђенерала не може се изједначити са квислиншким позицијама других снага у подељеној Југославији, које су свесно и смишљено остваривале, иако народ из којег су потицале није био угрожен. Тиме је учињена преко потребна научна диференцијација Недића од Павелића, као и тзв. „Недићеве Србије“ од усташке НДХ, захваљујући Петрановићу. У дотадашњој историји учињена је велика неправда Недићу у томе што је изједначаван са Павелићем, који је био отворено пронемачки расположен и који је спроводио нацистичку политику.

Човек који је ислеђиван, али коме се никад није судило те му правно није доказана кривица, али историја каже да је суд ОЗНЕ или младе комунистичке власти био спречен у томе јер се Ђенерал Недић убио, бацивши се кроз прозор. Неки историјски извори кажу да је био склон депресији и да је ово вероватно проузроковало његову трагичну смрт. Као сведоци остали су стражари, зидови и плочник на који је пао! Ниједан судски вештак из области психијатрије није то потврдио до дана данашњег, да је човек био душевни болесник, да је патио од депресије или од мегаломаније – како неки историографи тврде. Био је само човек који је у том историјском моменту радио или чинио оно што се могло чинити. Оно што остаје чињеница јесте да је Недић сарађивао са Немцима, гледајући да из оптималног минимума извуче оптимални максимум за свој народ. Његова породица и блиски сарадници у емиграцији тврде да је Ђенерал Недић гурнут тог трагичног 6.2.1946. кроз прозор, док иследник Предраг Сарић тврди да се бацио кроз прозор. Тешко да се било шта из ове перспективе може закључити, осим да је Недић познавао многе тајне младог комунистичког руководства које је дошло на власт и да им није одговарало да дође до суђења. Можда би се многе скривене тајне, непожељне по врх комунистичке елите, сазнале.

У Србији су још до данас остали жестоки теоријски и практични сукоби мишљења о томе да ли је Недић био фашиста, квислинг или издајник, који је предао Србију Немцима на тањиру. Да се разумемо, капитулацију није потписао Ђенерал Недић. Чињенице кажу да је 17. априла генерал Калафатовић потписао у Београду капитулацију Југословенске армије. Укупан број југословенских ратних заробљеника тада износи: 344.000. Док је аутентична Југословенска влада била у избеглиштву те Ђенерала Недића није политички овластио парламент да буде председник владе, као што је то учинио француски парламент овластивши Петена, као легитимног представника Француске. Уз то га прате још многе друге оптужбе које су последица његове „невољне“ сарадње са Немцима. Међутим, увек остаје упитаност: „Да ли је било могуће спречити трагедију коју је Србија преживела, са минималним последицама за национални корпус, који је пострадао у многим ратовима у XX веку?“ Да није било мартовског пуча и испоштованог потписаног споразума са Хитлером? У таквој једној опцији Краљевини Југославији је гарантована неутралност, а не одмазда Принц Еуген дивизије и жестока бомбардовања градова! Шта је било мудрије: побуна или прећутни пораз? На ово питање нико још увек није дао одговор невиним жртвама немачких одмазди.

У којој и каквој мери је то била сарадња са непријатељем и да ли је могуће изједначити Кватерника, Рупника, Петена, Квислинга са Недићем? Сва су та питања пред нама, јер је Србија била можда највећи губитник у WWII, од осталих држава бивше СФРЈ? Мртва уста тадашњих учесника у историјским одлукама више не говоре, а остаје контрадикторна историографија и једна врста предања: Како је у Србији било за време окупације?

Док су се комунисти борили да одложе улазак немачих трупа у СССР, не гледајући интересе свог властог народа, над тим истим народом извођене су стравичне репресалије. Да трагедија буде још већа, хтели су или желели да подигну револуцију, која је по прокламацији била борба против страног непријатеља и унутрашњег, домаћег, буржоаског непријатеља.

Зна се да је немачка управа била незадовољна комесаријатском управом Аћимовића и сматрало се да комунистичка партија спречава одлазак и повлачење немачких трупа ка СССР, а Немцима је у том тренутку био потребан сваки човек на Источном фронту, док им је на челу Србије била потребна личност која је имала углед и поштовање стечено у претходним ратовима, а да није била упетљана у политику.

Кад се добро промисли, ако је неко ко је преживео Албанску голготу био награђиван и пожтрвован ратник у току I Светског рата, у коме је пружен жесток отпор Немцима, онда како је могуће да постане издајник. Можда је ово питање мање реторичко, а више филозофско, јер би требало да разлиста танку границу између фашизма – националног издајства – жртвовања. Још давне 1940. Године, 1. новембра Ђенерал Милан Недић, поднео је веома релевантан извештај, тзв. реферат Њ. В. КНЕЗУ НАМЕСНИКУ И МИНИСТАРСКОМ САВЕТУ, као једини и први од свих официра тадашње краљевске војске. Остаје претпоставка да је у генералштабу било још оних којима је била јасна ова геостратешка сила у опкољеној и окупираној Европи! Ипак, ти остали чланови Генералштаба су ћутали!

Војнички тачно и прецизно је проценио ситуацију у којој се Србија налази. Ево неких од реченица из реферата начелника Генералштаба, министра војске и морнарице:

„Ми не можемо затворити очи или као ној метати главу у песак, а не видети стварност. Око нас се врши очито стратешко опкољавање које ће се у најкраће време свршити са тактичком стегом и нашом срамном капитулацијом.“

„Ми смо потпуно усамљени. Нико нам озбиљно нити може, нити хоће да помогне.“

Недић је, заправо, захтевао од политичког руководства земље да се одреди на коју ће страну у рату Југославија стати, јер је био уверен да је постојећа неутралност неодржива услед новог развоја догађаја. Истом приликом он је и индиректно обавестио намесништо и владу да југословенска војска није у стању да се адекватно одупре силама Тројног пакта. Ову сличну тврдњу је свега неколико месеци касније поновио и генерал Пешић, који га је наследио на том положају. Пошто је након овог реферата Недић смењен као Министар војни, али зна се да је био на челу III армије у току кратког Шестоаприлског рата и ту је преживео пораз, а један је од ретких официра краљевске војске који није интерниран, затечен је у избеглиштву на Палама и враћен у Београд. Тако да је живео свој живот у кућном притвору. Преживео је тешку трагедију након експлозије у тврђави у Смедереву у којој су му погинули син, снаха и унук.

Влада која је носила назив Влада Националног спаса, оформљена је 29. августа 1941, са Ђенералом Недићем и постојала је све до 4. октобра 1944. Ђенерал се на позив Немаца веома тешко одазвао, по наговору и посредовању Димитрија Љотића и Милана Аћимовића. Према историјским изворима, Недић је тадашњим партизанским иследницима 1946. године у Београду изјавио да му је др Харолд Тарнер, шеф Управног штаба у Србији, нагласио да би влада требало да се формира, како би се у земљи обезбедио мир, те да ће, ако она у томе не успе ред бити заведен помоћу бугарских, мађарских и хрватских трупа. Остало је део мистификације, тајне, што је омогућило да се већ деценијама развијају најразличитије теорије завере. Било је различитих депутација које су молиле Недића да се прихвате ове самоубилачке позиције, али изгледа да излаза није било за ђенерала, а можда и за цео српски народ. Историја каже да након неуспеле чиновничке власти Аћимовића као комесара над Србијом, није било друге личности која би се прихватила ове дужности! А за све су се потом питале немачке власти у Београду, које су се у много чему ослањале на политичке извршиоце: Драгог Јовановића и Милана Бећировића – одговорне за многе политичке егзекуције и попис и интернацију јеврејског становништва.

Ако се већ подробно бавимо улогом Недића у том времену, кад је Европа била на коленима, онда би требало да сагледамо улогу и положај Милана Недића из више углова. Није било могуће не поверовати те 1941. године да је Немачка сила непобедива и то да Немцима припада будућност, али требало би да останемо у убеђењу да Милан Недић није био човек фашистичких уверења. Он је био само човек који је желео Србију да одржи што је дуже год могуће у позицијама изван рата. Бранко Петрановић истиче да је Недићева улога у сарадњи са Немцима била примарно сажета у спашавању оног „што се спасити може“ – српског националног корпуса. То је била „Егзистенцијална страна српског питања“, спасавање и распоређивање избеглица из Хрватске, Војводине и Босне, око 420.000, и прогнаних Словенаца који се нису изјаснили при анексији Словеније као Немци, а било је их је око 30.000. Требало је тај народ примити и нахранити. Опоненти ће рећи за овај Недићев потез „збрињавања и примања избеглица„ у Србију да су га одобравали Немци. Остаје иронично-цинични потез нових власти да чак ни комесар за избеглице Тома Максимовић, који је спасао велик број прогнаних и био велики добротвор, као организатор доласка, смештаја и упошљавања избеглица није спасен од суда, те је проглашен за народног непријатеља 15. августа 1945. О чему ми то говоримо, парадоксу комунистичке правде! Познато је да се сам Недић ужасавао усташких зверстава и да је лично код Хитлера протестовао.

Оно што је Недића свакако ометало и представљало реалну сметњу јесте секташење унутар саме владе: збораша, бивших сарадника Милана Стојадиновића и тзв. недићевца – министра и функционера које је довео сам Недић и који су му били лојални. Али ова влада је била потчињена немачким властима, није имала своје министарство иностраних послова – цео посао о дефинитивним одлукама су доносили немачки гаулајтери над Србијом. Оно што је спорно је антисемитизам, антикомунизам и идеолошка сродност са нацизмом – гледано етички. Да ли је могуће доказати све тачке ове оптужнице, да је назовемо тако хипотетички! Највећи противници Недића се слажу да је улога Недићевог државног апарата маргинална у прогону Јевреја. Суштински, део тог трагичног чина одрадио је Гестапо. „Недићева власт уистину није учинила ништа да смањи страдање Јевреја, али да она није одлучивала шта ће са њима бити, нити их је сама убијала.“ – Јаша Алмули.

Београд се спомиње као Јуденфрај гард у извештају из 1942. године из једног немачког документа који је из Београда послат у Берлин. Та реченица се одомаћила као да ју је у најмању руку изрекао Недић, а то је у ствари био извештај надлежног немачког старешине својим заповедницима у Берлину о ситуацији поводом јеврејског питања. Сматра се да влада генерала Недића нема ни једну мрвицу одговорности, јер се јеврејским питањем у Србији није бавио чак ни Вермахт, него искључиво СС, немачка полиција и служба безбедности. Коначно, на суђењима немачким војним и полицијским командантима у Београду, та ствар је остала везана искључиво за њих. Нико од комунистичких власти се није усудио да Недићу наметне још и одговорност за холокауст чак и у тренутку када је био поражен.

Недић није могао много да тражи. Његов „маневарски простор“ није био широк, у односу између максимума који је могао да тражи и минимума за који је могао да се избори, није било много избора. Ко је и колико је сарађивао са Немцима не зна се прецизно. Јасно је да је Недић „настојао“ да води главну реч у својој влади, али имао је значајних опонената, који су се ослањали на подршку Немаца. По преузимању владе у Србији, Милан Недић је извршио организацију војске. У исто време када је образована српска војска, организована је и команда српске жандармерије. Касније је извршено фузионирање српске војске са српском жандармеријом у нову оружану снагу под називом Српска државна стража. Већи број Збораша учествовао је у раду Недићеве владе, у специјалној полицији и другим органима Недићеве власти. Сам Љотић био је од 7. јула 1941. „Изванредни комесар за обнову Смедерева“.

Оно што је замерано Недићу су и блиски родбински односи са Димитријем Љотићем. Али познато је да је Владика Николај Велимировић ценио ђенерала Михаиловића и Недића, као и Љотића, сматрао их је за људе који су се борили за Српство – Михаиловић као традиционални устаник у духу Карађорђа, а Недић и Љотић као трпиоци у име народа, у духу кнеза Милоша.

Снаге под Недићевом командом су биле под контролом немачких војних и полицијских органа, тако да у највећем делу окупационих година Недић није имао директну контролу над органима Српске државне страже и Српског добровољачког корпуса. Да се подсетимо да је Српска државна стража била у надлежности есесоваца и немачке полиције у Србији, а Љотићев Српски добровољачки корпус је био придодат јединицама Вермахта. Наравно да је било злочина и да су их чиниле све стране, али у суштини, Недићева влада није имала могућност да интервенише, јер Немци на терену руководе оружаним снагама Недићеве владе и користе их за репресалије. Тако да многе од ових ратних догађаја можете тумачити на овај или онај начин, али ако говоримо о Недићу, тешко да је Недић за многе од тих злочина и знао, а за које га оптужују.

Позната новинарка Рут Мичел, рођена сестра чувеног америчког генерала Били Мичела, у свом чланку објављеном у лондонском листу “Дејли мејл” од 7. маја 1947. Пише: „Постоје необориви докази да Милан Недић није колаборатор у смислу једног квислинга Лавала или чак Петена. Приликом честих конференција нацистичких вођа са својим сателитским, политичким и војним вођама Недићево име није било споменуто.“ Недић је био личност која није озбиљно узимана у круговима IV Рајха. Он им је био потребан ради пацификације стања на терену и због устаљене политике Немачке да инсталира владу која им је пружала какву-такву техничку подршку, али је ипак уживала неко поверење међу локалним становништвом.

Јасно је да је Недић био веома далековид у погледу улоге КПЈ и њених извршилаца чији су налогодавци били у Москви. У том погледу је био потпуно кооперативан сарадник Немаца. Међутим, Немци су се у том делу чишћења Србије и Београда од комуниста најчешће ослањали на Аћимовића, Бећировића и Драгог Јовановића. Недићева сарадња са Михаиловићем била је спорна, а нарочито од кад га је Избегличка влада у Лондону прогласила за издајника и ражаловала. (Па лако је било доносити такве одлуке из Лондона у децембру 1941.). Да ли се неко запитао како је Милану Недићу било након октобарског масакра у Крагујевцу, након самоубилачких акција комунистичких активиста. Само је у Србији као и у Пољској био васпостављен такав крвави данак, да је за једног погинулог Немца стрељано 100 Срба. Јасно је као дан:

1. Србији је уз Пољску наметнут најокрутнији окупацијски режим

2. Србија је била под највишом управном влашћу немачке војске

3. Недићев режим јесте окрвавио руке, али не против Јевреја већ против комуниста.

Недићева улога мора се сагледати, пре свега, кроз драматично време између јула и децембра 1941. године. То је битно за разумевање Недићеве појаве.

(заточени београдски Јевреји)

Истраживања су показала да је Недићева влада била изразито антијугословенска и антиинтернационалистичка уопште, што се јасно уочавало у просветној политици, уметничком стваралаштву и перцепцији српске историје. Залагао се за концепт интегралног васпитавања у аграрном духу, но и поред ове чињенице стоји једно друго питање. Какву је идеологију могао да прихвати генерал Недић у окупираном Београду? Да ли је могао да прихвати социјалистичку или демократску идеологију у тренутку када је имао могућност да само понавља оно што је стизало из Трећег рајха? То да је Недићева влада имала одрешене руке у аграрној политици, тако да се убирање пољопривредних производа за окупационе снаге препуштало његовој влади. Јер се показало да народ, након кратке немачке управе над аграром, показује велико народно незадовољство. Према извештају Недићеве владе, сељаку није остало ни за семе! Сведоци кажу да је било глади, али да се равноправно гладовало; делила се и буђава проја, али стравичне глади није било. Требало је прехранити становништво Србије, избеглице, снаге Вернмахта, њих око 46.000, 160.00 радника у индустрији и жандармерију, и 46.000 оружаних снага. Како год, становништво је било ангажовано у Јавним радовима преко „Националне службе за запошљавање“, што се ставља као велики минус покојном Недићу, док нико не размишља на који и какав начин је било спречено одвођење много више људи на робовски рад у Немачку, баш због ове службе запошљавања. На тај начин млади људи су били ангажовани у јавним радовима и повлачени из великих градова у провинцију, где су обављали додељене им дужности у периоду од 6. месеци.

Да ли је Недић урадио довољно? Познато је колико је Недићева власт била ограничена, и колико је сама влада имала кризних ситуација, али он сам и да је хтео, оставку није могао да поднесе! Историја то скрива од нас. Постојале су неке тачке договора у којима је између њега и Немаца постигнут консензус, али за нацију којој је било намењено истребљење, није било консензуса; требало је преживети до немачког слома без политичких амбиција и илузија.

Стога би требало одвојити Недића–колаборационисту од човека који није био политичар, већ особа од војне каријере. Позиција у којој се нашао је била двоструки мач. Како год, чекала га је сабља која би га посекла на крају рата. Нису нам познати његови лични разлози због којих се одлучио да стане на чело владе, али су нам познати позитивни аспекти његовог деловања у тој влади. Дакле, остаје нам да промислимо над судбином човека који је унапред ставио тачку на свој дотадашњи часни живот војника, ратног хероја и оца породице. Да раздвојимо све те аспекте и видимо шта је било етички-морално исправно у комплексу немачког војног вихора и нацистичке окупације Србије. Време се не може вратити уназад, али се може рехабилитовати политички суд оних који су били џелати по доласку на власт. Док ће једна историјска дистанце, кад се све идеолошке разлике у нашем друштву стишају, пресудити дефинитвно Недићу – који је ипак остао трагичан лик у историји Србије.

Видовдан