Урош Николић: Време је да се бавимо питањем Војводине

SvetozarMiletic-foto-RTV

Сада је најбоље време да државотворне снаге крену у тиху и меку борбу за северну Србију
Срби имају лошу навику да проблеме решавају тек када постану алармантни. Војводинa тренутно није акутни проблем, посебно у поређењу са осталим опасностима са којима се Србија и српски народ срећу. Али она има потенцијал да то постане у будућности. Овако конституисана АПВ није нешто што јача Србију, напротив. Њен хибридни статус је неодржив и у будућности ће ићи или ка повећању аутономије или ка њеном смањивању и постепеном гашењу. Најгоре од свега је да, кад се нешто не детектује као потенцијални проблем и опасност, оно се несметано развија, и свест о проблему сазрева так кад је за позитивно решење касно.

Нека се на питању Војводине покаже да смо научили нешто на историјским грешкама и да знамо и стратешки и дугорочно да решавамо проблеме. Наше елите треба да буду свесне да Војводина може за 15, 20 година да постане оно што нико од нас добронамерних не жели, и већ сад би требало свеобухватно и превентивно предупредити сваку могућност да се ситуација развија у том правцу. За такву стратегију не треба жалити ни енергије ни средстава, јер ће се сваки уложен динар и атом снаге вишеструко исплатити. Уколико се пропусти прођење стратегија онда кад су највеће шансе за њихов успех и ако се почне деловати кад су све неповољније прилике, онда и цена расте, а и уложени труд све мање гарантује успех.

Војводина за Србију има немерљив значај. Процентуално по величини и броју становника, по томе што важи за развијенији део Србије и њену житницу, стратешки је веома важна и представља простор преко кога Србија припада средњоевропском региону. Она за Србију има и велики симболички значај, као простор на коме су Срби вековима живели и борили се за права и државност. Симбол је и трофеј велике ратне победе и нешто у шта су уграђене кости милиона наших предака. Напоменимо и да се простор граничи са градом Београда, па онај ко машта о независној Војводини призива и то да Београд поново буде погранични град.

АУТОНОМИЈА ЈЕ БРОЗОВ РЕЛИКТ
Аутономна покрајина у оваквом формату реликт је Брозовог диктаторског наслеђа и политике вечитог слабљења Србије. Ако идентификујемо актере који најгрлатије бране аутономаштво, лако ћемо уочити да су то управо баштиници Брозове политике. Екстремних аутономаша у овом тренутку нема у великом проценту, али не заборавимо случај Црне Горе, која је била до доласка комуниста етнички чисто српска, а чак и 1992. године су скоро стопроцентно гласали за заједницу са Србијом, да би се 2006. одвојили и данас постали расадник антисрпства иако су сви етничким пореклом Срби. Наравно да се не може повући потпуна паралела између Црне горе и Војводине, али елементе покушаја стварања некаквог посебног војвођанског идентитета, и то не на здравим локалпатриотским основама, него на онај титоистички антисрпски начин – већ имамо. На академском плану актуелан је покушај стварања посебне тзв. академије наука – ВАНУК.

sremskikarlovci vidikovac turizam pogled dunav vojvodina gov rs 660x330Борба за српску Војводину најпре би требало да се темељии на медијској и идеолошкој борби против оваквог концепта Војводине и против било каквог јачања војвођанског идентитета као противног Србији. Скоро две трећине становништва у Војводини чине Срби, па је јасно да никакве мањине не би могле да допринесу удаљавању или одвајању Војводине од Србије, већ би оне могле да буду само тас на ваги, као у црногорском сценарију. Да би се таква мрачна сепаратистичка визија остварила, морао би већински српски народ да се преведе жедан преко воде под маском аутономаштва и посебног војвођанског идентитета, а потом можда и настанком нове војвођанске вештачке нације са тежњом ка отцепљењу. Ту би наводни економски мотиви играли важну улогу, јер би се доказивало народу да би независношћу Војводина просперирала, а да је Србија само кошта и гуши.

Зато државотворне снаге никако не смеју бити пасивне у Војводини, већ активне на начин који ће вући ка потпуно супротном расплету – ка укидању овакве титоистичке аутономије. Чак и када се не би у догледно време успело, сваки корак ближе томе је превентивно удаљавање од супротне варијанте. Националне мањине требало би пригрлити, а никако одбацити. Није у њима толико проблем, већ управо у оним Србима аутономашима који форсирају причу о војвођанској посебности. Са мањинама би требало ступити у отворен дијалог и оснаживати директан канал комуникације државне власти и њих мимо аутономије. Свим мањинама – Мађарима, Словацима, Румунима и др. – важно је омогућити сва могућа национална, језичка, културна, верска права, па чак и подстицати њихово истицање националних симбола. Мађар и остали се сигурно не могу асимиловати, па зашто им онда не показати да их држава Србија прихвата таквим какви су и да она није сметња њиховом културном развоју и еманципацији, а они би требало да покажу да су лојални грађани ове земље. Скептичан сам у том погледу према хрватској мањини због традиционално непријатељске политике Загреба према Србији, а посебно због њихових субверзивних намера у Војводини.

ПИТАЊЕ МАЂАРА НИЈЕ АНТАГОНИСТЧКО
Београду би било корисно и да игра на карту сукоба Загреба и Будимпеште, где би Београд и Будимпешта били савезници, уместо да се дозволи зближавање Загреба и Будимпеште по питању Војводине. Аутономна покрајина као концепт, исто као што је антисрпска, она је и антимађарска, јер је то један титоистички анационални хибрид настао из антисрпских побуда. Наравно, права мањина искључују било какве територијално-политичке аутономије по етничким основама. Мађари су свакако најзначајнија мањина у Војводини. Иако неки екстремисти имају негативних претензија, погрешно је правити паралеле између њих и муслиманских мањина, јер они немају ни прираштај ни агресивност као ове. Мађарска је у ЕУ, и многи који су добили њено држављанство напуштају Србију. За Србију је пожељно да има што боље односе са званичном Будимпештом, као и мађарским странкама попут СВМ. Чак нам и хлађење односа Мађарске са западним земљама одговара, јер би имали велики проблем ако би Мађарска била њихова миљеница, а ми у сукобу са њима. Мађарску мањину би било корисно пригрлити уз српске државотворне снаге, понудити им учешће у власти на свим нивоима, и максимално их удаљити и конфронтирати са тзв. српским аутономашким снагама.

mitropolitstratimirovic01Чак ни екстремистички Јобик није опасност по Србију као што то могу бити ЛСВ, Војвођанска партија и сл., јер неозбиљне десничарске ревизионистичке групације које виде Војводину као Јужну Угарску или Димитровград и Босилеград као делове Бугарске опасне су колико и Шешељ за Хрватску када прича о Карлобагу и Вировитици. Од отварања канцеларије Јобика у Сенти много више би требало да забрињавају канцеларија Војводине у Бриселу и све чешће акције и позиви на отцепљење Војводине и залагање за каталонски сценарио. Иначе, лидер једне минорне, али медијски веома присутне аутономашке и сепаратистичке странке из Војводине био је у посети Каталонији, вероватно да би видео каква су њихова искуства у борби за независност. Позивање на Каталонију и неке друге случајеве, попут Шкотске или Бретање, свакако је замајац аутономашима. Иако таквих екстремних аутономаша нема много, веома су медијски присутни и агресивни, па је могуће да тај број временом расте, посебно у временима великог сиромаштва и незадовољства становништва. Неке београдске странке, попут ДС и ЛДП, дају подстрек таквим стремљењима, а војвођански ДС све више подсећа на ДПС – на неког ко преузима изворно туђу идеју, а има далеко веће шансе од ЛСВ или Војвођанске партије да је спроведе.

АУТОНОМИЈА ЈЕ ФАКТОР СЛАБЉЕЊА СРБИЈЕ
На политичком терену, уз квалитетан рад, могле би се поразити такве антидржавне тенденције. Када год они машу аутономашким војвођанским заставама, на једну њихову ми би требало да машемо хиљадама српских застава. Када културрасистички омаловажавају било шта што није „изворно војвођанско“, него србијанско, треба одржати што више српских манифестација и разбити ту вештачку поделу у главама на Војводину и остатак Србије. Избеглице из српских земаља, које су често на тапету војвођанерских аутономаша, не треба да се стиде, већ да поносно одржавају своје манифестације, јер Војводина подједнако припада и њима. Треба развијати што јаче локалне самоуправе и економску децентрализацију, али на здравим и развојним основама, а никако политичке хибриде као АПВ. Потребно је повезивати општине из Војводине на заједничким развојним пројектима са општинама из централне Србије са којима се додирују, и везивати их више за њих него за Нови Сад, барем док је оваква аутономија. Аргументовано доказивати да, не само што АПВ не побољшава живот њених грађана већ представља комунистички бирократски реликт, који дуплира надлежности, а апарат који много кошта, више односи него што доноси обичним грађанима. Исмевати и етикетирати аутономаше као екстремисте, и стављати их у исти кош са осталим екстремистима, попут неонациста и на сваком кораку демаскирати њихову политику. Користити се свим легалним медијским, идеолошким и политичким средствима борбе, како би једног дана у повољним околностима народ дао своју реч о оваквој аутономији, за чије стварање се никад није питао. Стално треба подсећати да оваква АПВ није плод народне воље, већ ју је октроисала комунистичка врхушка. Гајити идентитет Војводине само на основу оних вредности због којих је и настало Српско Војводство, а које су изопачили комунистички властодршци. Њихов парадокс се најбоље може огледати у трагикомичној синтагми Војводина Република, што је појмовно неспојиво.

kraljmilangrobСад је најбоље време да државотворне снаге крену у тиху и меку борбу за северну Србију. Проактивном политиком треба деловати први и корак испред свих оних снага које би тај простор вукле у контрасмеру. Аутономија у оваквом облику нема никаквог смисла, с обзиром да су две трећине у њој Срби, а да никаквог историјског разлога за то нема, јер је Српско Војводство и настало у тежњи да буде део Србије. Што се економске стране тиче, развој, децентрализација и јачање локалних заједница могу да се остваре и без оваквих хибридних аутономија – ниједна земља у региону нема ништа слично, не рачунајући БиХ, која је сложена државна заједница. Због чега би само Србија морала да има нешто што служи само као фактор њеног слабљења и уцењивања? Не заборавимо да је свака неуралгична тачка Србије адут у рукама моћних спољних фактора, да, ако нисмо кооперативни према њима, они ће отворити то питање. Зашто бар један проблем не решавати на позитиван начин превентивним деловањем? Стара изрека каже: боље спречити него лечити!
Блог Уроша Николића