Мирјана Бобић-Мојсиловић: Гладијатори

mirjana-bobic-mojsilovic-mirjanabmcom

МРЖЊА је једина индустрија која у Србији бележи мерљиви раст. Без обзира на то да ли се ради о медијском рату између таблоида и појединих телевизија, министра полиције и новинара, у ријалити програмима, Скупштини или у стварном животу у коме се пуца и убија као да смо у непрестаном грађанском рату, мржња, бука и бес, оно је што нас описује. Непријатеља, неистомишљеника, онога ко стоји насупрот, треба сатрти, уништити, обрисати. Симболичко насиље претвара се у стварно – увреде, шамари и ударци лако се претварају у пуцње и клање – па отуда није чудо што скоро свакога дана имамо трагедију – најновија се десила синоћ у Земуну када је комшија убио комшиницу и ранио њеног мужа јер су пуштали гласну музику.

Занимљиво је како је само неколико дана раније у Скупштини одбијен предлог закона – да се свим регистрованим породичним насилницима одузме ватрено оружје. Закон је одбијен, не зна се зашто: јер је предлог дошао из редова опозиције? Или зато што су манијаци који су у стању да изрешетају читаве породице, регистровани као ловци, у великој већини потенцијално бирачко тело које се у предизборној кампањи мора сачувати? Занимљиво је да жене у Скупштини, а има их једна трећина, нису биле у стању да се бар око ове теме сложе – одузимање оружја породичним насилницима, утицало би на смањење насиља према женама, али очигледно је да нема ничег пречег од рата између позиције и опозиције, чак и кад је неки предлог на опште добро.

Насиље постаје наш модел живота, а судећи по ономе што нам се сервира на насловним странама новина и на телевизијама, насиље, у сваком облику, намерно је креирано: ниједна институција не реагује на насиље у ријалити програмима, на отворене позиве на линч на насловним странама таблоида, па отуда није чудо што насиље расте. У једном ријалитију неко је ових дана потегао нож, месецима се гледаност подиже батинама и највулгарнијим псовкама, гладијаторским сукобима које подстрекавају продукције зарад гледаности и подизања рејтинга, док се на насловним странама новина свакодневно могу читати речи из менталног инвентаријума канализације. Додајмо томе и бизарне опаске министра полиције који омаловажава учеснике друштвених мрежа, као и новинарку која се усудила да искаже своје мишљење о рату таблоида.

У тој атмосфери „све је дозвољено“ и „што горе то боље“ која царује на јавној сцени, у тој порнографији насиља, Србија се дави – обични људи, инспирисани атмосфером зверињака – пуцају, даве, кољу оне који су им у близини – децу, родитеље, девојке, жене и комшије. Цела земља је постала Црна хроника, али рејтинг је рејтинг, а агенције за истраживање јавног мнења имају пуне руке посла. Док се таблоиди хвале тиражима, телевизије рејтинзима, а странке популарношћу, обични људи који бауљају по дигиталном свету, своју буку и бес испољавају на друштвеним мрежама. Нема више никакве дилеме да је Кардељева идеја о медијима као друштвено-политичким чиниоцима, и новинарима као друштвено-политичким радницима стварно заживела и овде. Медији креирају нашу реалност. А наша реалност је дневник удараца, увреда, и чак убистава. Рат свих против свих, безгранична гладијаторска арена чији најтачнији опис даје само овлашни поглед на ријалити програме.

Као што у ријалитију важи правило – ти, који улазиш овде, остави сваку наду и буди спреман да будеш гажен, понижаван, и тучен, али и да газиш, понижаваш и тучеш, тако, исто правило све више важи и за било коју другу област на јавној сцени – без обзира на то да ли се ради о политици, медијима, или учешћу на друштвеним мрежама. И као што у ријалити програмима идеја да су сви курве, бедници, простаци и јадници, мазохисти и садисти спремни на све зарад популарности и новца, те да нема никога ко може бити сачуван од откривања малих прљавих тајни, тако све више и политика и медији прихватају тај кодекс беспризорности, као неку врсту основе за уговор са Ђаволом, то јест за јавно експонирање. Или то, или ћутиш.

Ријалити концепт политике и медија, та промоција насиља сваке врсте, почива на багателисању човека. Ничији живот, ничије достојанство није битно. Ако су жене описиване углавном као глупаче или курве на све спремне, ако оне саме на то пристају, ако и саме учествују у насиљу, ако су насилници победници и звезде, ако РРА уопште не реагује, ако је то постало опште место наших живота, онда стварно треба да оставимо сваку наду.

Насиље према женама лако се претвара у насиље према свима. Одузимање ватреног оружја регистрованим насилницима свакако је одличан предлог. Али, ватреном оружју претходи систематско распиривање насиља и промоција концепта свеопштег моралног расула.

Новости