Le Monde: Путин и Европљани никада неће Горбачову опростити распад СССР

1435959550_sssr

ПИШЕ: Арно ЛЕПАРМАНТЈЕ (Arnaud Leparmentier),  Le Monde, Француска

ЕВРОПЉАНИ – као Путин – никада неће опростити Михаилу Горбачову што је допустио да се СССР-а распадне на делове.

Пре је све било једноставно: Европу је чувала гвоздена завеса, а штитио НАТО. У њој је тињала нада да једног лепог дана формира Сједињене државе Европе. Мир, трговина, благостање и слобода… Зар се могло тражити још нешто у време док је Исток таворио под влашћу комунистичке диктатуре, а Југ постао жртва недовољног развоја који је успорио Хладни рат?

Сви су били једни за друге и представљали јединствен фронт, као што је Франсоа Митеран подржао Хелмута Кола у Бундестагу 1983., када се говорило о распоређивању натовских ракета као о одговору на совјетске. Након тога уследио је прелазак Француске на чвршћи курс и срећне бриселске године са јединственим тржиштем и евром као симболом политичке будућности Европе.

 

Само, распад СССР-а постао је искушење за нашу слободу. И очигледно, сви смо кроз њега лоше прошли, показало се да немамо снаге да формирамо заједнички цивилизацијски пројекат. Европа је побркала вредности и свест о себи. Због тога је кренула путем бескрајног ширења своје територије примајући све кандидате који су себе називали демократама.

Дошла је дотле да је са Турском покренула преговоре о њеном уласку. Требало је стећи заједничку границу са Ираком, Сиријом и Ираном да би се доказало да Европа – није хришћански клуб и није географска формација. Али, по речима Валери Жискара д΄Естена, то бескрајно проширивање означиће „крај Европске уније“ и удар по осећају припадности.

Европа је мислила да је дошла до краја историје, у просторе мира и права. Сматрала је да је свет спокојан и статичан, иако после 11. септембра 2001. на нашој планети управљају сила и конкуренција држава у мултиполарном окружењу. На то се и своди стари прекор америчких неоконзервативаца који мирољубиву Европу иронично називају Венером, док се Америка држи закона Марса. Рат се опет изненада појавио, а национална осећања победила у разоружаној Европи.

После свега Европа је помешала слободну трговину са интегрисаним економским простором.

Током процеса срећне глобализације ЕУ је постала само делић светске трговинске организације. Занемарила је своје једино тржиште које у много чему личи на башту. Ако се о башти не брине, онда она зарасте у коров: глупа неслагања у енергетској политици, национализација комуникација, банака и осигурања, да и не говорим о дигиталном окружењу у којем се унутаревропска размена своди на нулу.

Без обзира на јединствену валуту, а то је значајно, Европа је чак мање координирала монетарну политику, него у време Европског монетарног система који је постојао у периоду од одустајања од Бретон-Вудских споразума до увођења евра 1999.

Плодови свих тих илузија само што нису упропастили Европу. Требало је да јој они дају додатну снагу, као што је то учинила опасност од СССР-а, али, то се није десило зато што се показало да су удари били асиметрични. Европљани су их осетили у различитој мери и мисле да ће појединачно лакше да се извуку него заједно.

Криза евра била је прва. Она је ударила по државама на југу и периферији, док је Немачка и даље просперирала. Сем тога, криза је довела до успона федеративних тенденција и исправљања грубих грешака споразума из Мастрихта: фондови солидарности, унија банака. Нажалост, Француска подрива јединствену валуту и још увек крши утврђена буџетска правила. Она је уверена да је сувише велика да би пала. Њена опозиција постаје препрека за ширење федерализма.

Евро се и даље одржава, само, за сада га подржава само Немачка, а она ће то чинити док јој се европски економски простор чини потребним. Ипак, у том смислу код ње могу настати сумње. Без обзира на све политичке гестове времена Airbus су прошлост. Европска предузећа маштају само о једном Елдораду, Силиконској долини, самим тим доводећи у сумњу значај европског простора.

Друга криза постао је рат. Кризу је започело руско уплитање у Украјини. Међутим, неосовјетска претња није довела до чвршћег повезивања. Владимир Путин је измислио нови тип конфликата, без инвазије и објављивања рата. Источна Европа се понашала ратоборно, али Западна није намеравала да ради Кијева иде на велике жртве. И одлучила је да све успори. Опрезна стратегија омогућила је да се рат избегне, али није донела јединство.

Други рат, у Сирији, завршио је започети раскол, изазвао бујице миграната и познате терористичке нападе. Пошто су се срели очи у очи са нечувеном претњом, Европљани моле за помоћ дојучерашњег непријатеља, Путина, и чине уступке ради помоћи председника Турске, Ердогана. Будући да се ситуација сваког различито дотакла, Европљани делују појединачно: Немачка покушава да изађе на крај са мигрантском кризом, Француска је окренута борби са ИД, а Источна Европа не жели ништа да чује о тим плодовима мултикултурализма и неоколонијализма Западне. И јадикује да су сви заборавили на руску опасност.

Трећа, асиметрична криза, постала је политичка. Европски лидери су принуђени да имају посла са успоном популизма, али реагују на њега потпуно различито. У Немачкој има више отворености у покушају да се заустави тенденција ксенофобије.

У Француској има више национализма и затворености да би се отела храна Националном фронту.

Неки покушавају да нађу мир у изјавама о томе да су националне државе болесне више него Европа. Вероватно. Али сигурно нису тако крхке.

Превела

Ксенија Трајковић

Факти