Коначно откривено – одакле камени блокови од којих је направљен Стоунхенџ

1337559807

БРИТАНСКИ археолози су утврдили да је унутрашњи прстен чувеног Стоунхенџа изграђен од камена из два каменолома на територији грофовије Пембрукшир на југозападу Велса, наводи се у чланку у часопису Antiquity.

„Стоунхенџ је био велшки споменик од самог почетка свог постојања. Ако успемо да пронађемо оригиналну конструкцију од које је он касније склопљен, моћи ћемо коначно да се приближимо одговору на питање зашто је Стоунхенџ био изграђен и зашто су поједини његови каменови превезени тако далеко од каменолома“ — изјавио је Мајк Пирсон са Лондонског универзитетског колеџа (Велика Британија).

Стоунхенџ је мистериозна камена грађевина у грофовији Вилтшир и један од најпознатијих археолошких споменика на свету. За његову изградњу, која је почела око 2.600 године пре наше ере, користили су се облуци пешчара и монолити довезени издалека — 11 такозваних плавих каменова од дијабаза, прилично тврдих вулканских стена.

Током целог 20. века археолози и геолози издвојили су неколико налазишта на територији Велса и јужне Енглеске одакле су могли да буду узети, између осталог, са брда Пресели (Preseli Hills) у грофовији Пембрукшир. При том је главним „кандидатом“ сматрано брдо Карн Менин (Carn Menyn).

По Пирсоновим речима, плави канови из нуутрашњег дела Стоунхенџа и остали елементи његове архитектуре су заправо били извађени у два друга каменолома– Карн Гедог (Carn Goedog) и Крег Рос и фелин.

Аутори чланка дошли су до тог закључка на основу хемијске и минералошке сличности стена у тим каменолома с каменовима Стоунхенџа, а такође захваљујући пронађеним траговима човека у тим каменоломима 500 година пре времена изградње тог споменика.

На пример, у каменолому Крег Рос и Фелин научници су пронашли четири трага огњишта које су оставили градитељи, много испечених делића шљунка који су доспели у огњиште, а такође један обрађени монолит који је лежао на много малих каменова који није био одвезен из каменолома јер је његов доњи део био оштећен.

Научници сматрају да су градитељи Стоунхенџа изабрали та два каменолома зато што су наслаге дијабаза у њима биле делимично оштећене под дејством природних сила. То је значајно олакшало процес њиховог вађења из каменолома и обликовања.

Мали број одломака стена, нажалост, за сада не дозвољава да се одреди начин њиховог вађења од стране градитеља – они су у једнакој мери могли, како истиче Пирсон, како да одламају камен његовим загревањем жаром из огњишта тако и забијањем дрвених клинова у пукотине у стенама.

Монолити извађени у тим каменоломима нису, како сматрају научници, транспортовали у Вилтшир по води, како се раније сматрало, већ копном, пошто би градитељи морали да се пењу великим стрминама планина на путу од Крег Рос и Фелина до мора, што би они тешко могли да ураде с каменом од две тоне на плећима.

Једина преостала мистерија је зашто су каменови Стоунхенџа били транспортовани на тако велико растојање. У околини Крег Рос и Фелина и Карн Гедога нема светих шума, потока и осталих светих објеката.

По Пирсоновом мишљењу, ослањајући се на 500 година разлике у старости између каменова у каменоломима и самог споменика, Стоунхенџ је првобитно био изграђен у Велсу, а тек касније пребачен у Вилтшир. Тај акт је, по свој прилици, имао веома велики политички значај за становнике и једне и друге регије будуће Велике Британије.

Факти