У старом Београду су харали дилери!

Прва српска банка основана је 1869. године, али је банкротирала после само две године. Сафари су по сокацима мењали турске, угарске и аустријске монете и богатили се

rep-dileri_620x0

НА почетку и средином 19. века основна обрачунска јединица у Београду био је грош. Надалеко чувена српска оштроумност била је од слабе вајде полуписменом становништву јер се роба плаћала у једноу, а кусур враћао у другој валути.

Још већу пометњу стварао је турски новац, чија је вредност варирала из године у годину. Ова појава добро нам је позната, само се данас зове инфлација или у, бољој варијанти, девалвација. На тржишту, баш као донедавно и у наше време, постојала су два курса за турски новац: званични и црни, такозвани чаршијски. Као и свуда где се вредност новца прецењује и обрачунавају курсне разлике, јављају се мењачи. Тако су и пре нешто мање од два века Београдом, попут данашњих дилера, харали сафари. Ординирали су по сокацима, а појединци су држали „прчварнице“ у којима човек није могао да се окрене. Најпознатији сафар био је Хаим Давичо, лиферант кнеза Милоша, који је 1816. отворио пристојан дућан – мењачницу, на месту данашње кафане „Грчка краљица“. Све то је потрајало до друге половине 19. века.

Свеопшти новчани хаос онемогућавао је развитак Србије, па је морао да се уведе неки ред. На томе је највише инсистирао Коста Цукић, министар финансија. Његова ангажованост крунисана је усвајањем Закона о ковању бакарног новца из 1868, по коме се у Србији први пут уводи динар као платежно средство. Законима из 1873. и 1883. године оснива се Народна банка Србије као прва емисиона новчана установа.

ПРЕВАРА У Београду, тих година, не бити преварен у трговини, било је готово немогуће. Поред гроша, у употреби је било 10 златних, 28 сребрних и пет бакарних новчића. А коришћен је и турски новац, који је мењан по два курса – званичном и чаршијском. Па сад замислите, кад за два аршина и пола лакта платите у грошима, а враћају вам кусур бакрењацима, обрачунато у турским лирама, по званичном курсу!

УРЕЂЕЊЕ новчаног система потпомогнуто је 1865. у Паризу, закључивањем Конвенције о новцу, познатије као Латинска унија. Србија је тек 1878. приступила Унији али је, захваљујући појединим деловима Конвенције, динар био изједначен с француским франком.

Паралелно с пуштањем у оптицај националног новца уводи се и банкарство. Година 1869. сматра се годином почетка савременог српског банкарства. Тада је у Београду основана Српска банка, с 1,4 милиона динара угарског и француског капитала. После две године ова банка је банкротирала. Првом већом српском банком сматра се Београдска задруга. Основана је 1882, а главни послови били су јој кредитирање занатства и трговине. Почетни капитал био је подељен у 10.000 акција. Имала је филијале у Скопљу и Солуну. Задруга је финансирала изградњу хотела „Бристол“ у Карађорђевој улици. На овој инвестицији правила је поприличан профит.

Уз велики напор, новчани систем је некако доведен у ред, али са системом мера било је „зло и наопако“. У употреби су биле турске мере. Све неке савитљиве и растегљиве: рабош, хартија, прст, канап. Закидало се и на дужини и на тежини, па ко издржи.

На углу Карађорђеве и Травничке улице, где се налазила бензинска пумпа, био је хотел „Босна“ у коме су одседали виђенији босански трговци. Добра храна и капљица, уз песму Мале Маре и Гараве Јулке, привлачила је и београдске трговце и извознике, те су ту почели да се закључују велики послови, размењују вредносни папири и страни новац. Незванично се сматра да је то почетак рада Београдске берзе, која је озваничена 1885. године. Закон о Београдској берзи донет је новембра 1886. После рушења хотела „Босна“, Берза се преселила на данашњи Студентски трг, у зграду у коју је данас смештен Етнографски музеј.

ПОЧЕТКОМ друге половине 19. века занатство и трговина били су у пуном замаху, али се ипак осећала несташица новца. Није га имала ни држава. Нарочито када 1861. кнез Михаило Обреновић проглашава „Устројство за одбрану земље и одржавања кнежевства“. Србија добија пет војних команди: Дринску, Јужноморавску, Тимочку, Источноморавску и Западноморавску, са око 50.000 људи под оружјем. Први српски министар војни био је француски пуковник Иполит Монден, које ће нешто доцније уступити место пу ковнику Миливоју Блазнавцу.

ОД ЛАВОРА ДО МИЛИОНА ДИНАРА Сматра се да је прва индустрија у Србији, почела да се развија кад је донет Закон о концесијама. Прва фирма подигнута по том закону била је јагодинска фабрика стакла Аврама Петронијевића, која је пропала пре истека дванаестогодишње концесије. Концесијом за „Лим и метал“, обогатио се – баснословно – Ранко Гођевац, који је на Малом пијацу отворио гвожђарску, радњу. Пре тога, чак и за лимени лавор, Београђани су морали да путују „преко“. Гођевац је правио фантастичних 1.200.000 динара годишњег промета. А индустрија пива просто је била освојила Србију. Мала пивара Филипа Ђорђевића, у данашњој Цетињској, Велика пивара коју су држали Обреновићи, Вајфертова пивара, на месту где је и данас БИП, Бајлонијева пивара…

Наоружање, касарне, исхрана војника, изискивали су велики новац. Кнез Михаило повећава порез по глави становника, али ни то не помаже. Српска влада зато 1867. с Русијом закључује уговор о зајму за војску. Било је то прво задужење Србије у иностранству.

Човек који је утемељио српске финансије био је већ споменути Коста Цукић. Природа му је подарила две особине: скромност и умност. Од прве није имао никакве користи и засигурно му је сметала током живота, док му је друга обезбедила бесмртност у српској историји, у којој је записано да је он, Коста Цукић, први у Србији увео динар као јединствено средство плаћања. У овом нашем народу погрешног памћења остаће познат и због „Цукићевих правила“. И данас се санс и преферанс, нарочито у провинцији, играју „по Цукићу“.

Низак растом, сувоњав, кратковид и као што је већ речено, надасве скроман, Цукић се кретао готово нечујно. Као такав није био по „мери“ кнеза Милоша који је за државне чиновнике бирао плећате и главате поданике. Касније је кнез Михаило покушао да оправда свог оца, говорећи: „Шта ћете, господине Цукићу, бабо само такве узима у државну службу“.

Иако није био крупан и глават, Коста је постао горостас у Србији, бар што се образовања тиче. Завршио је гимназију и дипломирао на факултету у Бечу. Докторску дисертацију одбранио је у Хајделбергу. Године 1848. постао је професор београдског Лицеја, а три године касније ректор. Стручњак за економију имао је финансије у малом прсту. Написао је „Економију“ у три тома, а кнез Милош, на наговор сина Михаила, понудио му је да формира владу. Цукић се захвалио кнезу на поверењу и одбио понуду правдајући се како је са 33 године премлад за ту функцију. Кнез Милош је прихватио изговор а касније га ружио код свих говорећи: „Велим ја да власт није за туњаве“.

КНЕЖЕВОМ сину Михаилу није сметала Цукићева неугледна фигура. После смрти оца Милоша поверио је Кости државну благајну и Министарство финансија. За седам и по година баратања државним новцем није ништа стекао. Као министар стално је говорио како му је плата велика. Смањивао ју је и на крају догурао до плате обичног чиновника!

Цела породица Цукић оставила је дубок траг у Србији. Једина разлика између Косте и његових предака је у томе што је он био миран као буба, а они горопадни као курјаци.

Убиством кнеза Михаила, Коста престаје да обавља министарске послове и остатак живота проводи у дипломатији. Умро је 1879. у Бечу од туберкулозе. Био је први српски посланик у Аустрији. Имао је шесторо деце. Ниједно од њих није се ни приближило слави свог оца.

Новости