ОЗНА ЈЕ УБИЈАЛА РУСЕ ПО БЕОГРАДУ: Ово је језива судбина руских миграната

Молба потпредседника руске владе Дмитрија Рогозина упућена премијеру Србије Александру Вучићу да му помогне да пронађе гроб његовог чукундеде запалила је Балкан, а погледи за гробом раширили су се по целој територији бивше Југославије, баш као што су то и чинили руски емигранти у XX веку. Генерал Миткијевич-Жолток само је један од њих и персонификује судбину Руса у Југославији која је заборављена.

Ослобођење Београда 1944. године је значило несрећу великом броју Руса (Фото: Јутјуб)

О судбини генерала Николаја Миткијевича-Жолтока, поуздано се зна само једна чињеница – да је умро, пише овај лист, Руски генерал из врха белогардејске армије којом је командовао „Црвени барон“ Петар Врангел, последњи пут виђен је у Турској 1920. године. Он и његови саборци су се у Руском грађанском рату коначно опростили са отаџбином и отишли у заборав.

13985

За име Рогозиновог чукундеде се од тада губи сваки траг, он се највероватније из Турске упутио ка тадашњој Краљевини СХС, а од слома комунизма за њега нису знали ни најближи потомци.

Поједини локални истраживачи су на основу доступних података су сузили потенцијална места на којима је могао да сконча белогардејски генерал: Београд, Билећа, Горажде, Сарајево, Бела Црква, Нови Сад, Карловци, Сомбор, Панчево…

Дмитриј Рогозин у више наврата је покушао да дође до информација о свом претку, о томе је написао и књигу. Рогозин, потекао из породице совјетског војног научника, заправо је у књизи кроз причу о својој породици желео да прикаже историју Русије у 20. веку

Једна карика му је преостала да заокружи слику. Прича о чукундеди. Баш као што су белогардејци, који су после грађанског рата готово неповратно исечени од руског националног бића, остали та „недостајућа карика“ да би се разумело савремено руско друштво.

О руској поратној емиграцији која је удахнула свежу крв у девастирани културни живот Србије и Југославије, хиљадама високообразованих људи који су преко ноћи постали апатриди, у Југославији нашли дом и деценијама представљали “мањинску групу” за коју се може рећи да је носила културни развој велике словенске државе, остало је сећање више на нивоу легенде о великом војсковођи Врангелу, чије кости леже у центру Београда, него као прича о живим људима који су живели српску свакодневицу, јели српски хлеб и мењали – углавном набоље –  ову земљу. Траговима тог сећања Недељник је направио велико истраживање о утицају белогардејаца у белом граду.

Руси до 1944. године опстају као социјална група у Србији, а многи од њих су све више гравитирали ка Београду. Бележи се да их је било око 12.000 у Београду и околним местима, а Срби су их звали бели Руси. С доласком партизана креће сурово разрачунавање са овим Русима над којима су спровођења брутална хапшења и убиства и добар део њих одлучио се да побегне из земље.

– ОЗНА је масовно хапсила Русе да су они морали да се обрате НКВД-у, део њих је био пуштен, део је завршио у Русији у логорима, а неко у овдашњим затворима – каже др Алексеј Тимофејев из Института за новију историју Србије.

У Београду су осим цркве на Ташмајдану, трагови руске емиграције готово избрисани, мада су остале још увек многе зграде које су сазидали управо ови људи, а које су понос главног града Србије и за које нико не зна да су настале крвавим радом Руса.

Недељник