Војвођанске приче: Савина беседа најрадоснији празник

Пречански Срби и у Аустро-Угарској умели да чувају национални идентитет и светосавски дух

1886. Припреме за Светосавску беседу - Јован Грчић са гимназистима, за пијанином Тихомир Остојић
1886. Припреме за Светосавску беседу – Јован Грчић са гимназистима, за пијанином Тихомир Остојић

ВЕЋ је скоро мрак. Дува „маџарац“ са севера, смрзава се и склиско је, а ми мали и сироти, у танушним капутима и подераним ципелама, па дркћемо од зиме. Но ипак застајемо по угловима и нагађамо, када ћемо и шта учити за беседу. Бринемо се нарочито да ли ћемо певати коју Мокрањчеву Руковет. То волимо сви највише. То нам је најмилије.

Овако је узбуђење са којим је у Српској православној великој гимназији у Новом Саду ишчекиван дан Светог Саве, описао један од наших највећих историчарa уметности Милан Кашанин. У првој деценији 20. века, он је постао ђак те школе, а Светосавска беседа већ је била национални и културни догађај са којим се ништа није могло мерити.

– Беседа као начин облежавањa Дана Светог Саве у нашој школи установљена је 1874. На њеном почетку, о нашем највећем просветитељу или другим значајним личностима, попут оснивача гимназије Саве Вуковића, или великог добротвора Саве Текелије, беседили су један професор и један ученик – каже Радивој Стојковић, директор гимназије, која данас носи име свог некадашњег ђака Јована Јовановића Змаја.

Она је, Вуковићевим новчаним даром, основана 1810. и то баш на Светог Саву. Врло брзо је, каже Стојковић, постала један од четири угаона камена Српске Атине. Преостала три су, наравно, СПЦ односно њена Епархија бачка, чије је Нови Сад седиште, Матица српска и Српско народно позориште.

Вратимо се, међутим, Светосавскј беседи која је, сведочи и Кашанин, с нестрпљењем ишчекивана недељама. Покренули су је осмошколци Милутин Јовановић из Новог Сада, „по матери унук градоначелника Стевана Брановачког“, како је забележено у гимназијским аналима, Лука Поповић из Титела и Паја Марковић Адамов, из сремског села Сасе, данашњих Нових Карловаца.

Насловна страна извештаја о беседама одржаним од 1874-1888.

На тој првој је о Светом Сави беседио професор Александар В. Поповић, а одушевљење је достигло врхунац када је певачки збор гимназије, громовито, отпевао песму „Богови силни“ из драме Ђуре Јакшића „Сеоба Србаља“. И тада, и доцније, на програму су, међутим, била и дела Шопена, Моцарта, Вагнера, Доницетија, Чајковског… У извођењу самих ђака, наравно. Поред чврстог националног става, пречански Срби су, тако, не баш наклоњеном окружењу показивали да за њим баш ни у чему не заостају.

– Оно што је гимназијске беседе од почетка издвојило јесте и њихов хуманитарани карактер. Од прихода је, наиме, формиран фонд за помоћ сиромашним ђацима, па су многи наши потоњи великани захваљујући томе и успели да заврше гимназију – каже Стојковић.

1940. Новосађанке у везеним народним ношњама кренуле на Светосавски бал

Један од њих је и Милан Кашанин, а већ на првој беседи прикупљена је тада замашна 641 форинта. Међу приложницима су били и Анка Милетић, иначе супруга Светозара Милетића, Стеван Брановачки, Михајло Полит-Десанчић, Илија Вучетић…

По завршетку беседа, у салама хотела „Јелисавета“ (данас хотел „Војводина“) или „Мајер“ (данас зграда Војвођанске банке), одржавани су светосавски балови. Да бисмо бар мало дочарали атмосферу, у помоћ поново призивамо Милана Кашанина:

„Грми војна музика с бине, хвата се коло, поздравља, трчи, почиње играње. Ко погледа први у сат, зачуди се кад види да је одавно прошла поноћ, да је већ два, три сата. Нови разлог да се осетимо велики и горди, јер иначе, другог дана, лежемо заједно са кокошима, најкасније на звук трубе из војне касарне. А сад! Хо! Сад и ми, ето, у колу, зору дочекујемо!“

1883. Албум мушког збора који је певао на беседи са хоровођом Грчићем (у средини)

После Поповића, беседе је, заједно са ученицима, годинама припремао чувени професор Јован Грчић, а затим и секретар Матице српске Тихомир Остојић и композитор Исидор Бајић, који су у њима, раније, учествовали и као ђаци. О томе сведоче малобројне, али тиме још драгоценије фотографије које нам је уступило Рукописно одељење Матице српске.

Између два рата, гимназија је постала државна и понела је име краља Александра. Беседе су се, наравно, одржале, али су, у духу његовог југословенства, почеле да добијају и ту боју. То се, најбоље, види на фотографијама које проналазимо у архиви Музеј Новог Сада, а на којима су, сада, младе Српкиње за светосавски бал обучене и у словеначке и хрватске ношње. Укинуте су 1947. декретом нове, вери несклоне власти.

1936. Момци из Госпођинаца упарађени за бал пред Светосавским домом

Није, наравно, дан Светог Саве обележаван само у Српској православној великој гимназији, напротив. Беседило се и у Матици српској, а фотографије упарађених момака пред светосавску академију 1936. у Госпођинцима или трију девојчица спремљених за прославу у Ковиљу, сведоче да је то, свим срцем, чинило и цело пречанско српство.

ОД ДАНИЧИЋА И ЗМАЈА ДО МИНИСТРА ПАЧУА

ИМПРЕСИВАН је списак великана који су били ђаци Српске православне велике гимназије у Новом Саду. Уз Змаја, ту су и филолог Ђура Даничић, књижевници Лаза Костић, Коста Трифковић и Јован Грчић – Миленко, бард националне борбе пречанских Срба Светозар Милетић и савременик му Михајло Полит-Десанчић, чувени министар финансија у влади Краљевине Србије Лаза Пачу, председник владе Краљевине Црне Горе Лазо Томановић…

1939. Девојчице у српској, словеначкој и хрватској ношњи пред прославу Св. Саве у Ковиљу

СТО ДОЛАРА ИЗ ОХАЈА

ОБЕЛЕЖАВАЊЕ Светог Саве је и у Змај-Јовиној гимназији обновљено почетком 90-их година прошлог века. О сваком Светом Сави награђује се најбољи ђачки есеј о првом и највећем српском просветитељу. Награда од 100 долара стиже из америчке државе Охајо. Са супругом Софијом шаље је бивши ученик Коста Папић који тамо живи већ деценијама, али који своју „алма матер“ никада није заборавио.

1940. Момци и девојке пред полазак на бал, на дан Св. Саве у Новом Саду

 

ТРИ ПРВЕ СЕСТРЕ У СРБА

ГОВОРЕЋИ на Беседи 1935, тадашњи директор Бранко Магарашевић је подсетио да је Српска православна велика гимназија по времену оснивања била друга гимназија у Срба.

– Њезина старија сестра била је Карловачка гимназија, а млађа Гимназија у Крагујевцу. Све три су прорадиле у тешким условима, али их је сачувала несаломљива животна снага и непресушна љубав нашег народа – рекао је Магарашевић.

Новости