Мирјана Бобић-Мојсиловић: Опасне везе или Александар Вучић и Ангела Меркел

mirjana-bobic-mojsilovic-mirjanabmcom

Премијер Србије Александар Вучић ових дана је, пркосећи сам чак и великом немачком народу, изјавио да воли Ангелу Меркел. „Ако Европска унија буде од нас затражила да не примамо економске избеглице, ми ћемо тако поступити“, рекао је Вучић за најтиражнији швајцарски дневник „Блик“. „Моје право је да волим и поштујем Ангелу Меркел, без ње не бисмо имали мир и стабилност на Балкану“, рекао је српски премијер.

„Она је била кључни лидер у Европи и одржала је мир и стабилност. А они који то не умеју да виде, већ који воле да им се подилази и који воле да неко доноси противправне мере, немачки народ ће да изабере своје руководство, то је њихово право, а моје да волим и поштујем Меркелову и тако ћу да наставим“, рекао је Вучић у Давосу.

Вољење Ангеле Меркел заиста је право сваког човека, па и српског премијера, јер нема збора да је немачка канцеларка заслужила наклоност не само српског канцелара, него је заслужила и почасну титулу жене године по избору чувеног магазина „Тајм“, на чијој се насловној страни недавно нашла. Па ипак, такво јавно исказивање љубави није баш уобичајено на интернационалној политичкој сцени. Јер о љубави се тамо не прича, мада нема сумње да Ангела Меркел много воли Барака Обаму, а Барак Обама много воли Ђерђа Сороша и тако се кругови љубави, мада неизговорени, шире свуда око нас. То је на неки начин савремени рокенрол. Водимо љубав, а не рат.

Али ми живимо у земљи у којој је мржња доминантна емоција, па се може слободно рећи да наш премијер даје добар пример из међународних односа. Има нешто у тој Немачкој, да се не лажемо. На пример, сви смо се згражавали кад је ономад хрватска поп певачица Сања Трумбић певала Danke Deutchland, тај бисер Ђорђа Новковића. Хрватска се, ето, песмом, одужила Немачкој за све што је урадила како би Хрватска добила независност. Српски премијер је на свој, мушки, џентлменски начин рекао исто Ангели Меркел, иако грађани Србије још увек не знају шта је то посебно Ангела урадила за Србију. Ипак, можемо бар рећи да је искрена. Чак и овлашно информисани читаоци новина знају да му Ангела Меркел није давала лажну наду, иако су се овдашњи аналитичари свесрдно трудили да прочитају извесне знаке њене наклоности у боји њеног сакоа када је ономад дошла код нас, и закључили да није лоше расположена. Политичким језиком речено, госпођа Меркел је пре извесног времена јасно изјавила да после уласка Хрватске у ЕУ настаје историјска граница између османлијских и европских интереса.Што значи, за Србију – чабар.

Али српски премијер се не предаје тако лако.

Будимо реални – и Тони Блер је некада био највећи маркетинг мрзитељ Србије, и здушно се залагао за њено бомбардовање – а гле, како сада ко бела лала седи и саветује српског премијера! А тек шта рећи за америчког и британског амбасадора који су овде у мисији чисте љубави и поштовања, као и подршке Србији да са правог пута не скрене. Не каже се случајно да је од љубави до мржње – само један корак.

 

Што се тиче љубави и поштовања међу политичарима светског гласа, прошла су она времена када је било нормално волети стране државнике и премијере. Нас су као децу учили да волимо Кенета Каунду. И Патриса Лумумбу. И Индиру Ганди. Наше мајке волеле су и Џона Кенедија. Све њих смо волели, али смо највише волели друга Тита, јер је то било време љубави.

Ради се о томе, сигурно, да и Ангела Меркел, сто одсто, воли и поштује српског премијера, али није згодно да то јавно призна: или зато што воли да јој се удварају, или зато што што не може сада да прихвати политичку руку из Србије, ако је већ прихватила руку из Хрватске? Да и не говоримо о томе да су поједини немачки медији недавно објавили зебњу да Ангела у тајности очијука и са великим Владимиром Путином, те да једно другоме намигују. Путин би, наиме, могао да се дубоко разочара. Тако се европски двор, хтели то да признамо или не, претвара у „Опасне везе“. Премијер Вучић није сервилан, као што злонамерно примећују његови критичари – он је овом изјавом ставио до знања Ангели Меркел да у тешким данима који јој предстоје на њега може да рачуна. Да може на њега да се ослони. И сада, и увек. Да ће за њу он бити ту! И то, једини у Европи, једини који је разуме и саосећа са њом. Ангела ће то знати да цени, да премијер једне мале земље тако храбро стане и каже: „Ја сам са вама“. Некада се историја ових простора памтила по једном чувеном „Не“. Сада ће се памтити по овом чувеном „Да“.

Мени је то врло романтично. Звучи као бајка. Моје је право да волим бајке, јер без њих нема срећног краја.

Ипак, мало ми смета што Ангела није узвратила бар једним, скромним: Danke, Serbien..

Новости