Воја Жанетић: Па, добро, кад ће више ти избори?

zaneticJАВЉАЈУ медији те да је откривен лек против рака, те да су пронађени гравитациони таласи, те да је откопан точак стар 3.000 година, те да је уље помазања имало канабис у себи, те да зима откад се температура мери није била топлија… Свашта је нешто откривено ових дана, само никако да се открије кад ће тај датум избора да буде. Па некако први пут, с опроштењем, у модерној историји имамо ситуацију да сви знају да ће бити избора, само што нико не зна тачно време њиховог одржавања. Јербо Ђекна још није преломила, а кад ће, не знамо.

И у тим и таквим околностима велики је неиздрж завладао. У духу тог неиздржа Влада није издржала да проследи Скупштини, Скупштина није издржала да изгласа и проследи Председнику, а Председник није издржао да не потпише – Закон о логистичкој сарадњи са НАТО. Чија је логистичка логика, отприлике, да кад нас следећи пут буду бомбама НАТОварали они ће нама унапред да јаве где ће крстарећа ракета да звекне, а ми ћемо њима уназад да јавимо да ли је промашила руски центар у Нишу. И све тако док логистичка сарадња не достигне свој експлозивни врхунац. Који би, по слободнијим тумачењима закона, могао да буде и да наша страна може испаљивати ракете под углом од 90 степени. Те да ће НАТО, по повратку ракета, и уредно и постхумно честитати на успешно изведеној акцији. Што, логистички, има и неке логике. Јер још се досад нисмо самобомбардовали, а ваљало би и то пробати.

Е сад, да би се успоставила стратешка равнотежа изазвана нагињањем ка Западу, тренутна владајућа коалиција је извршила унутрашњу стратешку прерасподелу у нагињању ка пензионерима. С тим у вези је пензионерска странка, ваљда такође обухваћена овим предизборним неиздржом, прешла из тесног коферчета у непрегледну будућност којој се верује. Илити у преводу: Упс, оде нам ПУПС. И сад ако после легендарне „Миљацке“ нови хит Халида Бешлића буде „Остао сам без Крке и Мрке“, неће то бити баш неко велико изненађење. Једино што је таква песма далеко тежа за певање, ‘оће грло да се стисне од туге. Само кад помислиш каква чуда могу да се десе и шта ће неко неком да однесе, а до избора.

Неиздрж, а и о свеопштем неиздржу се овде говори, ухватио је и произвођаче бодљикаве жице. Сврбе их дланови, још ће се ограда постављати унаоколо. Што можемо Курцу да захвалимо, и то баш некако буквално, јербо је поменути аустријски министар спољних послова најавио да ће његова држава увести квоте за избеглице. Отприлике, мигрантски Еци и Пеци ће моћи да уђу, али Пец, Мали Зец и Мала Веверица неће. Већ ће да остану у Словенији. Таман посла, рекоше Словенци, остаће у Хрватској. Мало морген, кажу Хрвати, остаће у Србији. Ма шта вам пада на памет, рекоше у Србији, и заћуташе. Јер је тешко и направити – а камоли платити и подићи – ограду која иде свуда куда улазе мигранти: ђаво да носи и Блиски исток и Турску и Грчку и Европу, као и незгодан положај моравско-вардарске долине, кроз коју се иде од свуда туда од свуда онуда. А посебно је пипаво питање коме то сад на Косову, а и како, да објасниш да бодљикава жица, а по нашем Уставу, не сме да иде изнад Косовске Митровице, већ испод Ђаковице, Призрена и Гњилана. „Ено пише у преамбули“, вероватно није добар полаз, а други не постоји.

Неиздрж, дакле, на све стране. Не издржа Британија да не оде из Европе. Не издржа Турска да не размишља о рату с Русима. Не издржа Ријалити без новог издања. Не издржа опозиција без јавног цењкања о уједињавању. Не издржа ни не-још-проглашена-изборна кампања без сликања са децом и гратис украсним представником ЕУ. Не издржа ни Нови Сад да не постане Фиренца, а под налетом црвеноврпчаног и свечаноотварајућег предсказања да Војводину чека ренесанса. Не издржа, на крају крајева, ни прошлонедељни овдашњи кандидат за Дарвинову награду, а који је претукао своју супругу, испред суднице у којој је пет минута пре тога осуђен за – насиље у породици. Све је то од тог неиздржа, који се осећа у ваздуху и који ће, бар нама овде, ваљда некако престати кад будемо знали кад је датум тих избора.

Полудесмо, више.

Вечерње новости