Драгомир Анђелковић: Позерски патриотизам титоистичког пуковника

c6bde43b5c91f532f0673a1cb7bad056_L

Како Горан Јевтовић, и њему слични, манипулишу нашом НАТО и косовском трагедијом ради личне промоције или да би, за рачун Атлантског пакта, са лажно патриотске позиције онемогућили заокруживање неутралности Србије.

У француским, пре свега политичким круговима војног порекла, крајем 19. века до хистерије је доведено испољавање тзв. „алзашког синдрома“. Због корупције, лоповлука, озбиљних грeшака, пензионисани виши официри који су обављали извесне функције током рата 1870-71. у коме су Немци (пре свега Пруси) поразили Французе, неретко су националну трагедију интензивно злоупотребљавали како би покушали да изграде политичке каријере или бар стекну позицију патриотских гласноговорника. И није се ту радило о томе да су примарно били забринути због немачке отмице Алзаса и Лорене, јер да јесу, то би исказали већ по окончању рата, а не би ћутали док год су били на функцијама. Њих је национални бол позерски скрхао накнадно, када су дошли у ситуацију да траже ново курентно место на друштвено-политичкој сцени.

КАБИНЕТСКИ ХЕРОЈИ

Заточеници „алзашког синдрома“ себе су представљали као хероји макар у рату били задужени за цензуру или шпијунирање и денунцирање властима сумњивих сабораца. Због тога су названи профитерима на капитулацији. Таквих, у контексту косовске трагедије, има и код нас. Међу њима је перјаница некакав пуковник Горан Јевтовић, који је у титоистичком систему и после делимичног урушавања комунизма у Србији, био војни безбедњак (срaмнo војно занимање у сваком тоталитарном поретку, чије жртве су обично бивали они који су исказивали сумњу у режим), да би после препуштања контроле над Косовом и Метохијом НАТО-у и потом, успостављања постмодерне окупације Србије од стране Запада – седео у кабинетима генералштаба, уживао у привилегијама и мрсио војну политику.

Када су га после готово пет година одатле отерали, како упућени тврде због баласта разних афера, почео је да се присећа „косовског завета“, а да свој лични дебакл представља последицом његовог, наводно, тињајућег слободарског духа. Додуше, за њега само он зна, јер о окупацији Србије, разарању њених институција, НАТО злочинцима, узроцима нашег пораза у рату са њима и сличном, док је био на положају није ни зуцнуо. Стари југокомунистички официрски синдром: док је задњица у фотељи ради се све што каријери користи, а када се ствари промене, углавном због онога због чега би се у озбиљним земљама и одговарало, онда се постаје дисидент, како би се на основу неодговорних и демагошких прича поново негде извлачила корист!

ЛАЖИ И МАНИПУЛАЦИЈЕ

Наравно, ради тога је потребно засенити истину. Отуда Јевтовић покушава да нас замајава празним, формалистичким причама. Фарисејски, лицемерно и веома лукаво, настоји да прикрије суштину, док нам, као да је у кумровачкој школи, рецитује разне фразе из некаквих уџбеника општенародне одбране и друштвене самозаштите. Само што сада уместо марксистичког зачина користи квази-национални и антиглобалистички. А у свему томе најважније му је да на разне начине оправда себе. Као, ништа се страшно није десило, ни на пољу окупације земље, ни на терену кретања ка НАТО, док је он био у структурама власти – а Свилановић 2001. у свом експозеу, што је једини наш званични документ где се говори о НАТО опредељењу, баш тада истакао евроатлантске (а не само европске) интеграције као циљ – већ је за све крива садашња власт која се није сетила да му понуди неко саветничко или слично место. Да јесте, Горан Јевтовић би нас вероватно горљиво убеђивао да смо сада потписали „солидан“ (патриотски) споразум са НАТО, а да је овај режим одговоран!

Но, добрих споразума са том организацијом нема, а сви који су владали и владају Србијом у наше доба, и пре и после 5. октобра, макар у одређеним периодима и те како су настојали да се додворавају НАТО-у. Али, да поновим оно што сам већ више пута рекао о том савезу. Разумем такво понашање, иако не одобравам његов интензитет. Ради се о бруталном мафијашу који је главни у зони у којој се налазимо. Пробали смо да му се супротставимо и нисмо успели. Бацио нам је бомбу на кућу, и то више пута. Сатро је Републику Српску Крајину и трећину Републике Српске. Велики део нашег народа западно од Дрине прогнан је током геноцидне хрватско-НАТО акције Олуја са вековних огњишта. Затим је НАТО окупирао и нашу јужну покрајину – Косово и Метохију. Сада му плаћамо рекет.

 

НЕДИЋ И ТИТОИСТИ

Срби су се томе храбро супротставили, и то у првом реду народ из угрожених крајева, добровољци, резервисти. Наравно, и део професионалног кадра ЈНА порекла. Мада је значајна групација њих била заинтересована за одбрану српске ствари таман колико су их учили у ЈНА и СКЈ. У питању су били окорели титоисти, који су мислили само о својим каријерама или и ако су имали намеру да се боре, то су радили због одбране рушевина комунизма и наде да ће се у Русији појавити неки нови Лењин, а не ради угроженог Српства. (Читаоцима бих само скренуо пажњу на Јевтовићеве опаске у једној радио емисији у којој је учествовао са мном, да је Недићева Србија „ослобођена“ те је тада почео њен препород, иако су чињенице другачије тј. и Османлије за нас Србе су биле мање зло од титоиста који су завладали 1944-те Србијом).

Ипак, да не буде забуне, и да смо имали славне Мишиће уместо разних Јевтовића, не би успели да се сами одупремо много јачима од нас. Из идеолошког аутизма некадашњих власти нисмо увидели да се срушио Берлински зид, и ми који смо заједно са Русима били највеће жртве комунизма, испали смо његови браниоци. Тако смо навукли и додатну беду, мада и без тога нам не би било лако са Западом. Како год било, док се Јељцинова Русија додворавала Вашингтону, ми смо се сами нашли на бојном пољу против НАТО-а. И морали смо да страшно пострадамо, бар после 1995. Српство је нужно било бранити у целини, и док смо то радили имали смо неку шансу, а она је нестала када је започело трговање нашом браћом у Крајини. Када је Београд кренуо тим путем продаје српског меса на кило, а земље на ар, јасно је да више није било спаса ни за Косово. А над причама да смо одложили тако НАТО поход на Русију за десет година, можемо само да се кисело насмејемо. У доба Јељцина она је била вазал САД, а после је Путин прагматично користио поход Запада на Авганистан и Ирак да купи време за опоравак Русије. Водио је врло кооперативну политику према НАТО-у, САД и ЕУ док своју земљу није поставио на ноге и тек онда је скинуо прозападну маску и заиграо одлучно. (О раздобљу Путинове прагматичне сарадње са Западом видети: Медведев Р. 2004. Владимир Путин. Четири године у Кремљу. Београд: Просвета).

СПАС ИЛИ КОЛАПС?

Вратимо се нашем случају. Док је продаван Книн и потписиван Ердутски споразум, док је препуштан западни део Републике Српске, разни титоистички безбедњаци типа Јевтовића, градили су каријере у војним структурама које су томе асистирале. То су наставили да чине и после препуштања Косова директној окупацији а „родољуби“ и „русофили“ постали су када више нису имали ништа друго за употребу. Јасно, речено су постали на речима и на накарадан начин. Стиче се утисак да су срећни због вртлога сукоба у који је Русија противно својој вољи увучена, јер се надају да ће их неко са те стране приметити и ставити у своју службу. Ваљда не увиђајући да се данашња Русија принципијелно руководи идејом суверене демократије, маштају о некој новој Коминтерни која сипа злато својим експонентима. С друге стране, Србији нуде „решења“ за све њене проблеме тако што би је претворили у нову Сирију и удавили у мору крви. Њихове каријере су, мисле, тога вредне!

Не треба то нама. Ми смо измучен народ и морамо да избегнемо да упаднемо у било какве сукобе пре него што још више не одмакне труљење евроатлантске империје. Једина стратегија која за нас и сада има смисла то је она коју је примењивао мудри и од свих Срба после Првог светског рата историјом у највећој мери верификовани наш вожд – ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић. При томе далеко је од тога да и садашња власт, која је у много чему продужила политику претходне жуте, води такву политику. Али то све није разлог да се уместо борбе да Србија уистину крене путем националног прагматизма и државне ревитализације, нуди неодговорни авантуризам који би ово мало наше шаке јада довео душманима под нож. А они који уместо да инсистирају, као што нам и официјелна Москва сада предлаже, на цементирању какве-такве неутралности Србије уз помоћ одржавања референдума (и потом уграђивање неутралности у Устав Србије) – заговарају успостављање у актуелним околностима немогућег војног савезништва са Русијом (од кога би и Москва имала више штете него користи). Тако док се куну у Русију раде посредно у корист уласка Србије у НАТО.

ПАТРИОТИЗАМ ИЗ „ПЛАВЕ КЕСЕ“

Руше, уместо да јачају оно што једина препрека уласку у НАТО, а то је неутралност. При томе се служе смешним аргументима да није противно међународном праву да са Русијом постанемо војни савезник, те да НАТО томе нема разлога да се супротстави. Није него. Или се праве луди да би имали лажни основ да се залажу за оно што је рационално гледано неодрживо, па кажу да верују у принципијелност НАТО-а, или им је заправо и задатак да са „националне позиције“ раде њему у прилог. Да будем конкретан: по Јевтовићу испада да НАТО није мафијаш који гази међународно право и дивља, већ је један фини и пристојан војни пакт који ће испоштовати нашу вољу. Да није тужно, било би смешно!

Исто важи и за то што би такви као он хтели да се представе Србима као јунаци и патриоте. И да се наметну као узор. Међутим, да цитирам публицисту Драгослава Павкова: „Коме може да буде пример пуковник који је за годину дана укњижио два највиша официрска чина, а да притом нити је испланирао и реализовао неку нову Колубарску битку, нити је руководио успешним атентатом на председника САД?“ То стоји и да такав пуковник прича и пише рационалне ствари, а не још и када просипа најбаналнију демагогију. Бити било чији мали од палубе (па и неког солидног генерала), те за полтронску лојалност добијати бакшиш, и није баш за препоруку.

Тако је то, а може да се пронађе и нешто горе. Има не баш тако мало оних што би хтели да се прикажу као мученици за националну ствар, могући војно-политички лидери ослобођене Србије или бар Русима подобни сарадници, а на пример, из војске су их најурили због некаквих афера „плава кеса“ (крађе поверљивих докумената), злоупотреба службених возила у циљу банчења (током којих су се дешавале страшне саобраћајне несреће, а тешке повреде су задобијали војници који су били присиљени да их возе) или, пак, намере да службеним техничким средствима шпијунирају сопствене жене за које су сматрали да их варају. И ту није крај, а за све то најприкладнији је стих из једне песме Рибље чорбе: „Јад и беда у времена кризна.“ Много је и за наше титоистичке квазипатриотске преваранте. Манипуланти који су у Француској јахали на алзашко-лоренској трагедији скоро да су за њих били моралне величине!

Видовдан