АУСТРИЈСКИ ИСТОРИЧАР ИЗАЗВАО БУРУ! Све о четничким групама! Ко је био сарадник фашиста, а ко није!

Освајање, потчињавање, истребљење, колаборација, отпор, протеривање и освета – то су референтне тачке између којих аустријски историчар Арнолд Зупан плете причу о односима германског (Немци и Аустријанци) и словенског елемента (Чеси, Словаци, Срби, Хрвати и Словенци) на ширем европском простору од средине 19. до седамдесетих година 20. века.

Да ли је Дража Михаиловић био нацистички колаборатор или борац против окупатора? Једно је сигурно – Хитлер га је до краја гледао као непријатеља, тврди аустријски историчар Арнолд Зупан у својој најновијој књизи „Хитлер – Бенеш – Тито“, иза које као издавач стоји Аустријска академија наука. Улога „Михаиловићевих четника“ – јер било је и других – још увек је табу тема у Србији, тврди Зупан.

Али Дража Михаиловић је само једна од линија коју Зупан, бивши универзитетски професор, данас потпредседник Аустријске академије наука, прати у својој монументалној трилогији. Његов поглед и његове амбиције су много шире, његово главно питање је: Како смо „ми“ дошли до тога да се међусобно не подносимо?

„Ми“ су за Зупана с једне стране Немци и Аустријанци, с друге Словени средње и југоисточне Европе. Освајање, потчињавање, истребљење, колаборација, отпор, протеривање и освета – то су референтне тачке између којих Зупан плете причу о односима германског (Немци и Аустријанци) и словенског елемента (Чеси, Словаци, Срби, Хрвати и Словенци) на ширем европском простору од средине 19. до седамдесетих година 20. века.

Његов закључак је да се никада пре, у хиљадугодишњој историји односа те две велике групе народа, осећај међусобног неповерења није спустио и заледио на онако ниском нивоу, са којим се ушло у Први и изашло из Другог светског рата. Ко је за то крив? Пре свега онај ко је, историјски гледано, био јачи и стога у позицији да утиче на „кумулацију“ осветничких тенденција с друге стране, пише Зупан.

Злочин и казна

Зупанова паралелна историја о серији кривње и кривица које су се некад подмукло полако, некад брутално експедитивно шириле изнад средње и југоисточне Европе испричана је на више од две хиљаде страна у барокно испреплетеним наративним линијама.

Испод таквог историјског кишобрана изоштрио се и изоловао топос „жртве“ који је кулминирао у протеривањима три милиона Судетских Немаца и пола милиона Дунавских Шваба. Зупан меандрира око и између три личности које су германско-словенски културни универзум поставиле на начин како он изгледа данас: Хитлера, Бенеша и Тита. Први аутодидакт који је најниже инстинкте људске душе ујединио у политички покрет, други универзитетски професор који се „једном за увек“ обрачунао са непоузданим германским елементом на територији Чехословаке, трећи „шлосер“ са интимним познавањем стаљинистичких метода владавине.

Како смо се, до те мере темељито и неповратно, нашли у рукама те тројице бивших аустроугарских држављана, пита се Зупан.

Од бројних Зупанових „како“ разматрања, овде су изабране три теме: муке принца намесника Павла Карађорђевића да Југославију задржи ван директних ратних операција, проблеми немачких окупационих власти са четницима и Титова брутална ефикасност у окретању исхода рата 1945. године.

Рећи да су принц Павле, његов премијер Драгиша Цветковић и министар спољних послова Цинцар-Марковић били англо- или франкофили није наравно ништа ново. Нова је, барем за немачког читаоца, свежина и пластичност којом Зупан описује очајничке покушаје тадашњег југословенског вођства да људску и материјалну супстанцу земље спасе од директног ратног хаоса. Енглези не нуде никакву помоћ, напротив, и сами склапају уговоре с Берлином. Французи су окупирани. Јужнословенски народи су препуштени сами себи. Хитлер је на врхунцу моћи.

Чак и тако моћан, Хитлер није жалио труда и енергије да би Југославију приволео на страну Сила осовине, шаљући Рибентропа свако мало да принцу Павлу и премијеру Цветковићу обећава потпуну ратну неутралност у случају приступања Тројном пакту. Да ли се у Београду веровало таквим обећањима? Није – то доказује преписка са британском дипломатском службом, чији су добар део нацисти пресрели и читали. Али се веровало да се уз мало вештине и више среће може одложити најгоре.

Начин на који Зупан прати потписивање пакта између нацистичке Немачке и Краљевине Југославије у Бечу 25. марта 1941. године, често цитирајући из необјављених Цветковићевих мемоара „Ни рат, ни пакт“, више поставља него што одговара на питања. За потписнике, Цветковића и Цинцар-Марковића, организована је и мала прослава, не би ли се обележила величина тренутка, иако се Рибентроп после жалио да је све „више личило на сахрану него на весеље“.

Воз за Љубљану

Углавном, Цветковић и Цинцар-Марковић су се 26. вратили за Београд, отишли право код намесника у Бели двор на Дедињу и рекли му, као Исус на крсту, „учињено је“. Одмах после тог библијског чина принц Павле је сео на воз и кренуо на одмор на Брдо код Крања, а британска тајна служба је сутрадан ујутро организовала војни пуч и демонстрације…? И ту се срећемо са главним проблемом Зупанове књиге – он прекида причу тамо где је најинтересантније.

Ако пођемо од претпоставке да на улазним вратима најкрвавијег рата који је протутњао јужнославенским простором стоји „британска обавештајна служба“, не захтева ли онда логика ствари да се мало више светла баци на ту епизоду?

Зупан сасвим лапидарно прелази преко тог судбоносног дана, као и преко питања на какав то одмор путује намесник неспоредно после потписивања документа који није хтео да потпише две године, и поред тога што му је Берлин увртао руку?

Што се тиче четника, аустријски историчар такође нема дефинитиван одговор, али за узврат поставља сву силу правих питања.

006-slika-241-247-copy-7

Шумски ред и поредак

Ко је био Дража Михаиловић – патриота, устаник, колаборатор? Да ли се борио против окупатора или против комуниста? И пре свега – ко су уопште били „четници“? Како се дошло до тога да се о свим снагама светског рата зна више него о њима?

Чак је и међу немачким окупационим снагама је до те мере владала конфузија у односу на „четнике“, да је штапски шеф Војне команде за Србију Курт Ритер Гајтнер наручио израду водича кроз локалне политичке групације, неку врсту „ко је ко у југословенским шумама“. Категорије кроз које су окупационе војне власти доживљавале непрозирне територије на којима су се нашле, биле су следеће (превод документа из 1942.):

  1. Четници: Припадници с наше стране признатих, (Недићевој) влади верних четника у Србији
  2. Љотићеви добровљци: припадици (Недићевој) влади лојалних Љотићеваца у Србији
  3. Православни добровољци: четници у деловима Хрватске под немачком окупацијом који су или неутрални или се боре против комуниста
  4. Антикомунисти: четници у деловима Хрватске под италијанском окупацијом, који се у договору са Италијанима боре против комунста
  5. Следбеници Михаиловића: великосрпски, окупационој сили и Недићевој влади непријатељски настројен Национални покрет под Дражом Михаиловићем
  6. Комунисти: под командом Москве војно организоване банде без јасне припадности народу или религији (пре смо их звали „партизани“)
  7. Бандити: банде крадљиваца без политичког уверења
  8. Побуњеници: збирни израз за групације које се боре против окупационих сила и Недићеве владе у Србији и Хрватској (види тачке од 5-7)

У политичко-војном оквиру омеђеном личностима Недић – Михајловић – Тито, Зупан читалаштву нуди следећу конструкцију: Немци су за свог човека у Београду изабрали бившег краљевског министра војске и морнарице Милана Недића. Од њега се очекивало да оствари дијалог с оним делом српске елите „који се није одлучио ни за Тита ни за Михаиловића“, односно његова улога је била да „умири народ“.

Недић је наступао са амбициозним пројектом успостављања „српског државног језгра“, ослобођеног од „југословенског лудила“. Он је одбацивао Југославију као „историјску грешку“ и тражио компактну српску државу. Због тога су Дражини четници били његови највећи непријатељи, конкуренти за „националистички потенцијал“. Дража је за Савезнике био „легалан“, а он, Недић „илегалан“, док је код нациста ситуација била обрнута – Недић „легалан“, а Дража „илегалан“.

Али, иако су обојица заступала ексклузивни српски национализам и били уверени монархисти, само је Недић колаборирао са окупатором. Главни циљ Дражиних четника је била борба против окупационих сила, а не нови друштвени поредак, закључује Зупан.

С друге стране, Недић је у Хитлеровом „Новом поретку“ био премала карика, аутсајдер.

„Он очито није био довољно колаборатор да би заслужио Хитлерово поверење“, пише Зупан и описује неколико епизода када је Недић тражио већу улогу Србије (и своју лично) у новој политичкој породици и при томе се суочавао са презиром Берлина.

„Где ти је полиција, Недићу?“

На опуштеном дружењу у дедињском Белом двору окупило се у августу 1942. пробрано друштво око генерала Александера Лера. Разговарало се углавном о томе да ли Недић испоручује оно због чега је постављен. Аугуст Мајснер, СС-шеф за Србију је сматрао да је поузданост српских власти само условна, зато што „сви Срби, свеједно да ли легално или илегално, спроводе војне циљеве“. Недићу „не треба дати ништа“, јер чак и његових полицајаца „има мање него што су прошли кроз нашу обуку“, жалио се Мајснер, питајући се где су нестали.

А да су нацисти знали с бројевима, није било спорно. И поред тога што је у јесен 1941. у Краљеву и Крагујевцу стрељано више од 10.000 људи, рачуница је и даље била у корист српске стране, жалио се Франз Боме, до децембра 1941. главни војни командант за Србију. Он је свом наследнику Бадеру оставио податке о „160 побијених, 378 рањених немачких војника“. Ако се пође од наредбе да се „за сваког убијеног стреља 100, а за сваког рањеног 50 домаћих“, онда су Срби према његовој рачуници „остали дужни још 20.147 живота“.

Бадер је „крвнину“ спустио на 50 стрељаних за убијеног, 25 за рањеног немачког војника, али од читава те политике одмазде је на крају профитирала само једна политичка снага – Титови наднационални комунисти, каже Зупан.

„Комунистима је одговарала казна стрељања, јер је радикализовала становништво“, истиче Зупан.

Цветковић: „Друга окупација“ Југославије после 45-те

Ако су се Михаиловићеви четници налазили у конкурентском односу и са Титом и са Недићем, како то да су завршили тако неславно?

Као прво, недостајало им је нешто што је код Тита било на претек: вођство, дисциплина, борбеност, координација. Као друго, то је последица веште манипулације комуниста, који су се после рата стилизовали у једине победнике. Комунисти су 1946. Михаиловића ставили на суд заједно са Недићевим министрима, како би се „пост фестум“ створило заједништво тамо где га у стварности никада није било.

На тај начин је створена конструкција наводне заједничке колаборације, иако су све до краја рата Недић и Михаиловић припадали одвојеним националним смеровима за препород краљевине Србије.

„Још се не зна колико је и каквих ‘домаћих издајника’ процесуирано од стране комуниста 1946, то је још увек табу у Србији“, пише Зупан.

Тито је у ствари увек говорио шта мисли, каже Зупан и цитира Титов говор у југословенској скупштини 26.6.1950. године:

„Још за време ослободилачког рата уништили смо све стубове државе: администрацију, полицију, војску, Михаиловићеве четнике, Павелићеве усташе, Рупникову Белу гарду. Отпор према Нацистима је био само изговор, док је прави циљ био доћи на власт и завести систем интегралног комунизма.“ (Према Политици)

На питање како је Тито шармирао Србе и успут добар део света, Зупан одговара епизодом из 1953, када је Тито у Белом двору примио швајцарског новинара Фреда Луксингера.

Када ћете допустити повратак политичких слобода у земљу, питао га је Швајцарац, на шта му је Тито (на шеретско-мангупски начин, каже Луксингер) одговорио: „Немојте то очекивати од нас! Демократски системи су слаби, нашим народима напротив треба јаки гвоздени стисак.“

Први закључак који се намеће на основу Зупанових две хиљаде страна: Ако Срби мисле да су 1918. пропустили шансу да створе увећану Краљевину Србију, није то ништа, у ратним годинама 1944-45. су пропустили другу такву шансу. У трећу шансу увео их је, вероватно са сасвим другом намером, полит-инжењеринг Слободана Милошевића. Све у свему, скупо зарађено знање.

Други закључак: Без обзира на то какви су се окупатори и идеолози смењивали кроз Србију, естетски укуси су им били једнаки – свима се допадао дедињски Бели двор принца-намесника префињеног укуса.

(РТС)