Значај и улога друштвених мрежа у политичком преврату!

Значај и улога друштвених мрежа у политичким превратима, који су се током 2011. године реализовали на подручју Африке и Блиског истока, и чије се реперкусије очекују и у 2012. години, различити носиоци ових активности и њихова суштина и домети, мотивисали су нашу пажњу да учинимо покушај истраживачко-критичке валоризације друштвених мрежа у контексту политичких преврата.

Напомињемо да нас је проблем друштвених мрежа мотивисао и као индикатор прогресивног развоја друштва, због чега смо настојали да укажемо и на све предности, али и на недостатке који произилазе из овог вида комуникација, што се може одразити на компатибилну функционалност и заштиту уставног поретка савремене државе. У том смислу, неопходно је нагласити да је теоријско изучавање значаја и улоге друштвених мрежа у политичком преврату мултидисциплинарно, јер се преплићу проблематике из више научних области, попут социологије, политичких наука, информационих технологија итд. Из наведених разлога, циљеви овог рада су вишеструки и превасходно су садржани у потреби детаљније анализе феномена друштвених мрежа, као савременог неконвенционалног оружја за свргавање влада, што на глобалном плану доприноси и формирању нових трендова у изразито сложеним и затегнутим међународним односима.

1. УВОД

У данашње време друштвене мреже представљају несумњиво битан фактор у значајном делу људског понашања и комуницирања. Могућности друштвених мрежа су врло велике, али оне нису свемогуће, јер њихова вредност не долази сама по себи, него тек у контакту са људским фактором. Тај контакт са људским фактором можемо усмеравати у више праваца, стварајући погодан социјални амбијент за различите облике превратничког деловања. У том смислу, очито је да данашње сложене политичке, економске и безбедносне околности додатно компликују функционисање целокупне људске заједнице, због чега се кроз сталну борбу за доминацију, прибегава најразличитијим методама остваривања супериорности, у шта спадају и друштвене мреже. Те мреже стварају плодно тле за бројне манипулације и злоупотребе,чак и оне најстрашније.

С друге стране, политички преврат представља изненадну промену у друштвеним односима, пре свега у сфери политике. Та нагла промена се најчешће може испољити политичким ударом, државним ударом, пучем или револуцијом. Иако побројани политички феномени у свом бићу садрже доста сличности, ради се о посебним политичким појавама, које се манифестују и реализују на различите начине.

Талас револуција који је недавно захватио афрички континент упозорава нас да су друштвене мреже добиле на посебном значају, чиме су дубоко ушле у сферу глобалне политике и безбедности. Иако су границе друштвених мрежа детерминисане људским фактором, „арапско пролеће“ је допринело да се Фацебоок и Тwиттер уврсте у моћан механизам превратничког деловања, чиме су те виртуелне заједнице, условно речено, у једном сегменту заправо постале моћније него потенцијали најсавременијих армија. То што се догодило на афричком континенту, коришћењем конвенционалних метода притисака, могло је трајати више година са неизвесним исходом за успех превратничке акције.

Друштвене мреже су посредством интернета доступне у целом свету. Ако интернет тренутно користи преко две милијарде становника планете, сасвим је логично да меридијани и паралеле не представљају никакву препреку за несметану комуникацију. Данас је довољно поседовати рачунар или савременији мобилни телефонски апарат да би се приступало друштвеним мрежама и размењивали подаци, обављала комплетна комуникација и томе слично. Управо у томе и лежи несагледив потенцијал друштвених мрежа, који једним политичким субјектима могу донети добро, другима пак зло, али су те мреже у сваком случају отвориле један нови правац, може се рећи и епоху, у свеукупним друштвеним односима.

2. ПОЛИТИЧКИ ПРЕВРАТ ПОСМАТРАН КРОЗ ПРИЗМУ ДЕМОКРАТИЈЕ И АУТОРИТЕТА

Политички преврати су зона забрањеног деловања у готово свим светским законодавствима, а припремне радње за њихово извођење су кажњиве. Избори су родни процес власти, а демократски односи у друштву омогућују оне облике политичке борбе, који су прихватљиви и за власт и за опозицију. Мање више све демократије у савременом друштву, настоје да демонстрирају да се власт спроводи у корист најширих слојева друштва, негде су то на пример масе, негде народ, негде нација. Питање демократије у свакој историјској ситуацији, свакој историјској етапи друштвеног развоја, па сходно томе и у конкретним друштвима, поставља изнова, а често и на нов начин, оне друштвене силе које су у стању да избрусе све неопходне елементе за развој демократије у друштву и његовим конкретним облицима. Оне имају шансу да оставе печат можда тренутно, али можда и трајно, на квалитет и отварање перспективе за историјски развој друштва. Демократија је, по нашем мишљењу, датост и задатост, што ће рећи да се датост демократије, њени конкретни облици и садржаји, њени друштвени актери, не могу узимати као завршени и савршени актери демократије, него се у њима стално откривају оне друштвене енергије и они друштвени актери који из датости прелазе у задатост. То ће рећи да су то она стања демократских друштвених односа, која су све ближе хуманистичким садржајима људских потреба, човековом разотуђењу од свих сила које над њим владају и оним просторима слободе у којима се човек као индивидуа осећа човеком у пуном смислу, комуникацију са другим људима осећа као заједницу у којој сви стварају и у којој сви то стање друштва разумеју као истинску људску заједницу. Демократија као таква се не може узимати као бесконфликтно друштвено стање. Али оно што је битно за демократију јесте да она има тако отворен систем за разрешавање конфликата у смислу слободне људске заједнице. Међутим, то не значи да односи снага у демократији неким аутоматизмом воде у ту слободну заједницу, како смо је дефинисали, већ је она саткана од низа падова и успона, од низа победоносних стања, али и разочарења и расипања људских енергија. Демократија се обезбеђује и идентификацијом најширих слојева грађана са институцијама, акцијама и добробитним деловањем конкретног савременог друштва.

Неопходно је нагласити и да људи не воле политичке преврате, јер они увек са собом доносе безвлашће, реваншизам, бројне ризике и неизвесности. Међутим, људи политичке преврате некада могу доживљавати и као једини пут ка слободи, ка енергији која проистиче из прогресивног превратничког процеса и која човеку доноси благостање, хуманитет, једном речју срећан живот. У ствари, то је онај мотив људске акције, који се базира на стварању реалних услова да човек влада сопственим животом, не угрожавајући слободу другог човека.

Делање власти може много више од делања појединца да угрози материјалну моћ и моралност друштва, и да тако изазове највећу несигурност и друштва и појединца. Ваљда зато и данас можемо срести људе који су увек противни власти и односе се према њој као према опасном отрову – углавном опрезно и противно.

Опште је познато да је превратничко деловање у прошлости било много теже промовисати у регионалним и међународним оквирима, него данас. У данашње време, и прилог о најобичнијем, па чак минорном протесту, са пар десетина учесника, може обићи свет, уколико у себи садржи одређену политичку поруку. Довољно је да један од актера сачини видео запис, најобичнијим телефонским апаратом са интегрисаном камером, и такав снимак пошаље на интернет или заинтересованим медијским кућама, које ће га касније, због специфичности или природе упућених порука, у одређеним случајевима реемитовати чак и као ударну вест. Такав модалитет преношења информација даје одличне резултате када се потенцира угроженост људских права и слобода у одређеној земљи, а самим тим и повећава гледаност, што је један од основних принципа функционисања медијских кућа. Свакако, могућност манипулација је велика, огроман је маневарски простор да одређени догађај, после интервенције стручњака из области медијске, односно информативне индустрије, добије сасвим другу конотацију од реалне. Овде се свакако ради о утицају на свест и систем вредности. Конкретне области људске егзистенције су најподложније утицајима који се остварују путем гласина, затим путем електронских медија и других средстава масовних комуникација, као и путем развијених поступака пласирања система вредности друштва или државе, које се желе наметнути или, систематски дозираним акцијама, учврстити од стране популације (народа, државе) којој је то намењено. Безброј је примера да појединци или групе афирмишу одређени систем вредности, коме настоје да дају облик општости. То се дугорочно планира и најчешће се препушта спонтанитету појединих група, које врше „генерацијску деструкцију“ у различитим сферама друштвеног живота, па између осталог и тежњама за легализацијом девијантних облика понашања. Истовремено, ваља указати на појаву апсолутне негације ауторитета у друштву, што у самој ствари може представљати предворје хаоса. Ми сматрамо да су демократски извори ауторитета у друштву нужни, да је октроисани ауторитет озбиљна аномалија савременог демократског друштва, али исто тако да је деструкција демократских извора ауторитета велика опасност или, како смо напоменули предворје хаоса. У том предворју хаоса стичу се услови за „неку акцију“. Каква ће та акција бити зависи од односа снага које угрожавају уставни поредак, било да су оне спољашње снаге, унутрашње снаге или комплот унутрашњих и спољашњих чинилаца. Минимализација и омаловажавање уставом утврђених функција, ако је реч о демократском уставу, такође је облик пузајућег преврата. Он није непознаница у политичкој историји и често је један од карактеристика опозиционих друштвених снага. При томе, потребно је имати у виду да заштита уставног поретка претпоставља и заштиту опозиционих снага као дела савременог друштва и његове демократске природе. Из наведених разлога, одбрамбени механизми заштите уставног поретка морају имати развијен осећај у процесу сазнања „пузајућег хаоса“ који ствара добар социјални амбијент за могуће снаге угрожавања уставног поретка и опозиционог деловања као облика демократске организације друштва.

Зато је укидање ауторитета једнако укидању владе, која га конкретизује. Укидање ауторитета, начелно, значи укидање монопола моћи и утицаја или стања ствари у коме је друштвена снага (снага свих) у функцији демократске артикулације општег интереса, а не реализације интереса малог броја појединаца.

Историјски гледано, политички преврати су увек били дело социјалних слојева и класа, ма колико у њима била велика предводничка улога политичких странака. Због тога, политички преврати данас, без обзира како се политичке странке њима „заносиле“, могу успети само ако су се за њих определиле снаге од чије воље и вере зависе. Данашње побуне, протести и други облици грађанске непослушности по свему судећи замењују револуције, али само замењују. Данас је тешко извести преврат против савремених, ауторитарних влада, а из успешних и учесталих грађанских протеста и масовне непослушности ризично је изводити ма какве веће подухвате, односно припремати револуције. Осим тога, политичке странке су се данас толико извештиле у политичком лукавству, да када дођу на власт у многим случајевима од опозиције праве себи резервну алтернативу и преко ње амортизују опасности и осигуравају безболан одлазак са власти, што увек отвара наду за неки повратак.

3. ПОВОЉНИ УСЛОВИ ЗА РЕАЛИЗОВАЊЕ ПОЛИТИЧКИХ ПРЕВРАТА

Политичким превратима као облицима нелегалног остваривања врховне власти, нејчешће претходе дуготрајне политичке, војне, економске или социјалне противречности у одређеној земљи, које временом добијају на обиму и интензитету. Друштвене мреже не делују саме по себи. Није довољно да се посредством друштвених мрежа позива на преврат, а да при томе нису испуњени повољни услови за његово реализовање.

Сходно томе, могући узроци појаве политичког насиља, које свакако може добити на свом интензитету и повољно утицати на стварање погодних услова за извођење политичког преврата су:

оштра супростављеност, недовољност остваривања или немогућност стварног изражавања интереса великих социјалних група;
недовољна способност афирмативног организовања и спровођења власти;
недовољна организованост привредног система;
изразите социјалне разлике;
распрострањеност и полулегалност друштвено негативних појава, као што су корупција, везе и сл;
несузбијање, некажњавање и толерисање негативних појава (обавезно подстиче на манипулације једне, а смањује веру у систем код других);
могућност јавног и сталног деловања антисистемских снага;
постојање снажних антисистемских организација или институција;
стална и снажна политичка, материјална или војна подршка споља противницима система, који се налазе у земљи;
разноврсно, економско, политичко и војно-безбедносно подривање система споља из више праваца;
сукоби политичке елите и интересних група у врховима политичког апарата једне земље;
неконтролисане, недовољно поуздане или политичком врху недовољно привржене војне снаге и безбедносне структуре;
Свакако да се као један од најзначајнијих повољних услова за реализовање политичког преврата, јављају друштвене и економске кризе. Друштвена криза готово увек настаје кад глобалне друштвене структуре почну да губе своје позиције, при чему у том процесу започиње борба са претензијама да се превлада криза или са да се сукобима нижег интензитета освоје боље позиције глобалних друштвених структура при изласку из кризе. Друштвена криза не мора се рефлектовати само на сиромаштво, иако је тај феномен данас у свету актуелан, јер друштвена криза може бити проузрокована политичким, културним и социо-психолошким факторима. Тако на пример, ако велика друштвена група губи осећање перспективе у друштву, њу почињу да обухватају елементи друштвене кризе, који се могу манифестовати на различите начине. Једном је то осипање политичке организације те велике друштвене групе, други пут напуштање доминантног система вредности или сложени сплет конфузија у култури те групације. Ако је савремени свет прожет вишезначним сплетом друштвених криза, онда то значи да тај сплет може имати различите узроке са различитим ефектима и разноврсним последицама. Ако посматрамо савремени свет, ни функционална теорија друштва као теорија функционалне равнотеже (њени механизми делују када се та равнотежа поремети), ни теорија класне борбе, не могу у целости да објасне феномен друштвене кризе. То ће рећи да савремена друштвена криза све више поставља проблем настанка и развоја нових теорија о друштву, које на егзактан начин треба да објасне првобитне узроке друштвених криза, праксе њихових разрешења или кулминација и на тај нацин одреде одговарајуће услове за конституисање новог друштва, новог система вредности, нових политичких институција и нових политичких актера. Ти актери морају бити у стању да својом акцијом открију оне законитости друштва које друштву у целини отварају нове хоризонте мимо друштвене кризе и насупрот друштвеној кризи. Друштвена криза као појам, њене теоријске парадигме, сам садржај, као и процеси који њу прожимају, јесу врло сложен феномен, као што се види, и не може се апсолвирати можда ни у томовима студија. Овде само наговештавамо сложеност тог феномена, који на известан начин указује на везу између еволуције и револуционарног мењања друштвене стварности. У том смислу, она се може јавити као предворје превратничког процеса, а од реалног стања друштвених актера кризе и њихове организационе способности да кризом управљају, добрим делом зависи да ли ће она бити предворје преврата или само предворје политичких промена, које могу имати различите облике, где се мењају актери политичке власти, а форме егзистенције друштва остају непромењене. Такође, економска и социјална криза због своје специфичности и друштвеног значаја, могу у великој мери допринети погоршању свеукупних политичких и друштвених односа у одређеној земљи. Таква криза у почетку најпре погађа најсиромашније слојеве друштва и временом се прогресивно све више увећава број угружених, бришући тзв. средњи слој, и правећи све већи јаз између екстремно богатих и свих осталих – сиромашних. У општем незадовољству и тешком социјалном положају, људи реагују на различите начине и почињу да препознају одређене друштвене појаве и односе, којима у нормалним животном околностима не би придали било какав значај, нити посвећивали посебну пажњу. Те реакције незадовољних маса, не морају се искључиво односити само на јачање превратничке свести и жеље за политичким променама, већ се могу прелити и на терен повећања, на пример етничких или религијских нетрпељивости и нетолеранције, што може представљати предворје оружаних конфликата, грађанских ратова и других катастрофа ширих размера.

Даље, што се тиче повољних услова за реализовање политичких преврата, неизоставно је уврстити и унутрашњу политичку и безбедносну кризу. Политичка криза је поремећај у процесима конституисања и вршења политичке власти који доводи у питање нормално функционисање политичког система или појединих политичких институција. Непосредан узрок политичке кризе је стварање такве констелације политичких снага која дуже или краће време (све док траје криза) паралише активност поједних виталних делова политичког система и онемогућује редован, уставом предвиђени начин политичког одлучивања и спровођења власти. У зависности од узрока може бити пролазна или трајна, а решење се може наћи или у постојећем систему, или средствима која су самим уставом предвиђена, или вануставним путем уз примену самог политичког система. Ова предреволуционарна криза може да прерасте у политичку револуцију, али може довести и до повратка на старо – контрареволуционарно решење кризе, што може бити дуже време стварно политичко стање једне земље. У ужем смислу обухвата сегменте парламентарне демократије, када је политичка криза ограниченог интензитета и испољава се у оквиру политичког система једне земље, без значајније рефлексије на друге сфере јавног живота. Ауторитарни политички системи немају кризу у ужем смислу, јер су све политичке институције под тоталитарном контролом. Зато политичке кризе у оваквим системима или остају скривене или добијају облик насилних обрачуна или се мирно решавају „аранжманима и добровољним оставкама“.

Кризна ситуација се изазива организованом делатношћу политичких противника (коју најчешће усмеравају и воде обавештајне службе агресорских држава), коришћењем унутрашњих објективних тешкоћа и субјективних слабости, све у циљу рушења постојећег уставног поретка. За изазивање кризне ситуације потребно је да постоје организоване непријатељске снаге у земљи – жртви агресије, и да постојеће прилике у њој погодују изазивању кризе. Нужно је да у нападнутој земљи постоје организоване (или се могу организовати) политичке снаге под вођством стране обавештајне службе агресорске државе. Овако организоване снаге настоје да изазову кризу, користећи као повод и неки баналан ексцес. Обавештајна служба агресорске државе управља развојем кризе и усмерава је у правцу њеног заоштравања и приближавања циљу.

За разлику од међународних сукоба, у којима се као сукобљене стране појављују државе, унутрашњи сукоби одигравају се унутар једне државне територије, између антагонистичких група, држављана исте те државе. То се по правилу дешава када се на челу земље налази влада немоћна да контролише ситуацију и усмери политичке процесе у правцу мирољубивог решења спора. Узроци унутрашњих сукоба могу бити веома различити: класне супротности, национално угњетавање, верска нетрпељивост, племенска хетерогеност итд. Унутрашњи сукоби могу се кретати у распону од обичних побуна и стварања једне психозе затегнутости, државних удара, пучева, изолованих и спорадичних аката насиља, па до грађанских ратова ширих размера.

Међутим, савремени макроекономски чиниоци, реалност кретања капитала и повезаност светског економског тржишта, омогућују широк спектар метода, које поједине државе, међународне финансијске организације, банке, мултинационалне корпорације и други центри финансијске моћи, могу ефикасно користити у циљу спровођења своје економске политике, која свакако задире и у домен политичких односа.

Преко капитала се обезбеђује економска доминација и стварају могућности за политичке и војне интервенције. Стални притисци на велики број земаља говоре о уској вези и испреплетености економских, политичких и војних интереса водећих земаља. Као инструмент међународне доминације ове земље користе мултинационалне корпорације које угрожавају економску, политичку и војну самосталност великог броја неразвијених земаља. Помоћу њих се остварују различити облици неоколонијализма, она су исходишта политичке силе, разних облика политичких и економских потчињавања народа и читавих региона. То узрокује општу нестабилност у свету и изазива бројне међународне кризе. Због свих међународних антагонизама и бројних супротности интереса, савремена међународна заједница није нашла начин да трајније осигура сопствену безбедност и мирну будућност.

Транснационалне компаније најчешће се дефинишу као организације чије се власништво и моћ контроле простире у више земаља. Данас је та дефиниција превазиђена, јер се компаније појављују као продавци лиценци, интелектуалних услуга, као консултанти итд. Компаније припадају развијеним земљама, „али у погледу лојалности оне су без домовине“. На тај начин државе постепено губе монопол легалне моћ над својом територијом.

Све наведено, представља само један сиже повољних услова за реализовање политичких преврата, при чему ти повољни услови могу имати и неки други карактер, а који може бити узрокован традицијом, културом, географским положајем или неким другим специфичним фактором, који опредељује узроке конфликтних стања у одређеном друштву или држави.

4. ДРУШТВЕНЕ МРЕЖЕ И ЊИХОВА УЛОГА У ПОЛИТИЧКОМ ПРЕВРАТУ

Некада је било тешко ефикасно комуницирати, преносити поруке, издавати налоге, организовати протесте, масовнија окупљања. Штампање пропагандног материјала у илегалним штампаријама и, након тога, његова дистрибуција представљали су веома ризичне подухвате, при чему поједини аутори сматрају да је слом „гвоздене завесе“ заправо почео са изумом телефакса и фотокопир апарата.

Данас су свеопште околности другачије. У ери интернета која је у замаху, није тешко закључити да ће XXИ век обележити два поља, поље енергетике и поље телекомуникација.

Да би се разумео значај друштвених мрежа потребно је, између осталог, разумети узрочно-последичну везу утицаја друштвених мрежа на заједницу, односно заједнице на друштвене мреже, чиме залазимо у домен медиоцентричне и социоцентричне теорије. Управо у тој вези леже одговори на многа питања, имајући у виду да су друштвене мреже, као део глобалних медија, заправо живи организам који некада прилагођава себе, а некада друштво, актуелним унутарполитичким и спољнополитичким процесима.

Данас постоје бројне друштвене мреже од којих су најзаступљеније Фацебоок (www.фацебоок.цом) са преко 700 милиона корисника, Тwиттер (www.тwиттер.цом) са преко 200 милиона, Бебо (www.бебо.цом) са око 120 милиона корисника, МyСпаце (www.мyспаце.цом) са више од 100 милиона, Фриендстер (www.фриендстер.цом) са 90 милиона корисника, Хи5 (www.хи5.цом) са око 80 милиона, Xанга (www.xанга.цом) са око 30 милиона, ЛивеЈоурнал (www.ливејоурнал.цом) са 12 милиона корисника, СтумблеУпон (www.стумблеупон.цом) са 11 милиона и Тумблр (www.тумблр.цом) са 10 милиона корисника.

У склопу истраживачке теме којом се бавимо, намеће се питање како делују друштвене мреже у контексту политичких преврата? Свакако да због свеобухватности и сложености феномена друштвених мрежа није лако дати тај одговор, који би се и теоријски и емпиријски могао обухватити у томовима студија. Међутим на основу досадашњих искуства недвосмислено је да су се почетни индикатори коришћења друштвених мрежа у контексту политичких преврата, готово увек испољавали кроз актуелизацију политичких, економских и безбедносних проблема у одређеној држави. Ти индикатори су стварали такав социјални амбијент, који је омогућавао да се о датим проблемима међу корисницима друштвених мрежа води једна врста полемике, која би некада попримала и екстремистички карактер. Овде је неопходно нагласити да избор теме која се актуелизује на друштвеној мрежи, мора пратити актуелно стање у друштву или држави на које се односи та, условно речено, дебата. То произилази из чињенице да се политички преврат не може реализовати искључиво ангажовањем капацитета друштвених мрежа, већ за тако нешто морају постојати повољни услови, о којима је већ било речи у претходном делу рада. Данас се у оквиру друштвених мрежа дају савети, размењују се искуства и приручници о политичким превратима, али за „Фацебоок или Тwиттер револуцију“ треба знатно више од тога. Међутим, када се одговарајући социјални параметри наслоне на актуелизоване проблеме у оквиру друштвених мрежа, односно када једно широко распрострањено незадовољство народних маса почне додатно да се потенцира и на тај начин долази до стварања амбијента који омогућава планирање, организовање и координацију припремних радњи за извођење преврата. Те припремне радње на друштвеним мрежама изводи акционо језгро, које може бити формирано од унутрашњих или спољних субјеката, а може бити и комбинација унутрашњих и спољних снага. То подразумева да корисници друштвених мрежа нису увек свесни тренутка када акционо језгро изводи наведене припремне радње, јер се ствара такав друштвени амбијент да све изгледа као огромно незадовољство грађана, које временом прераста у спонтанитет маса. Другим речима, друштвене мреже омогућују да се ти процеси убрзају. Овде поново наглашавамо да се припремне радње за извођење политичких преврата кажњавају у правним системима свих држава, јер се третирају као најтежа кривична дела против уставног уређења. Поједине државе су, пратећи савремена спољнополитичка кретања, посебно након „обојених револуција“ и „арапског пролећа“, у своја законодавства увеле допуне кривичног закона, којима су власници онлајн друштвених мрежа одговорни за комплетан садржај објављен на њиховим веб страницама. Сликовит пример је и недавни захтев руске Федералне службе безбедности, која је Министарству комуникација Руске Федерације упутила званичан захтев да се на територији РФ забрани коришћење Гмаила, Хотмаила и Скyпеа, али до тога није дошло, јер је став руске владе да би се таквим ограничењима грубо нарушила људска права.

На основу наведеног, није тешко закључити у којој мери друштвене мреже представљају потенцијалну опасност за савремене државе. Коришћењем напредних технологија и методских поступака, данас је могуће формирати лажни профил и дуже времена активно деловати на интернету. Тај лажни профил може формирати појединац, група или организација, а то подразумева и малу вероватноћу откривања прикривених актера „иза завесе“ политичког преврата. Стварају се виртуелна пријатељства, без икаквих ограничења у приступу, чиме удруживање у друштвеној мрежи прераста у масовна окупљања.

Тако су, на пример, револуционарни догађаји у Египту донели једно ново искуство у вези са функционисањем друштвених мрежа. Установљено је да сламање једне карике у Фацебоок мрежи не спречава функционисање групе, све док се води рачуна о основним предострожностима. Администратор је анониман, због чега налог мора да се хакује. Службе безбедности временом могу да открију идентитет водећих активиста, будући да друштвене мреже зависе од поверења, а самим тим и видљивости, али поставља се питање где пронаћи активисте. Такође, децентрализовано организовање онлајн пружило је превратничким структурама предност брзине, јер су могли да координирају веће групе демонстраната које су биле расуте по читавом граду, што свакако не би било могуће коришћењем традиционалних метода комуникације. То им је дало предност над египатском државном бирократском машинеријом, која је умела само да се креће у складу са наређењима која су пролазила кроз централизован командни ланац. Како би избегли блокаду и искључење интернета и мобилне телефоније, превратничке структуре су једноставно користиле прокси сервере да би доспели до блокираног садржаја. Симболи Фацебоока и Тwиттера су од почетка графитирани широм Каира, како би се демонстрантима послала порука да морају остати у контакту путем ових друштвених мрежа. Ипак, чак ни искључивање оптичких каблова и интернет портала који су повезивали Египат са другим транзитним линковима, није омогућио тотални прекид интернета. Режим је пуних пет дана приморавао приватне интернет провајдере да искључе своје сервере. Након тога, активисти су прешли на друге мреже. Сликовит пример је случај када је након што је блокиран телевизијски канал Ал Јазеера, његов Тwеетер феед из Египта наставио са радом, пошто су се активисти повезали на интернет путем међународних диал уп сервера, махом преко мобилних телефона.

Поред наведеног, друштвене мреже попут Фацебоока и Тwиттера нису везане за одређену веб локацију. Чак и ако је приступ овим друштвеним мрежама ограничен, корисници им могу приступити посредством других услуга, нпр. Тwиттеру преко Тwиттерфалла. Такође, рутирање података на рачунар који се понаша као прокси сервер, а користи ИП адресе које нису на листи забрањених и, након тога, прослеђивање информација ка алтернативним серверима, ствара амбијент да подаци теку сајбер простором.

Осим тога, у турбулентним политичким околностима, када се на пример одвијају масовне демонстрације, друштвене мреже могу утицати на јачање превратничке воље и вере у остварење политичке победе, јер се на одређени начин такве активности афирмишу, и добијају још већи друштвени значај. Скреће се пажња међународне јавности, мобилишу се снаге политичке подршке из иностранства, на основу чега се акутни унутарполитички проблеми интернационализују и доспевају у фокус међународних односа као потенцијално кризно жариште. У конкретном случају, интернационализација представља један од кључних услова којима превратничке структуре стреме, јер поремећај у политичким односима једне земље, брже се решава уколико дође на „дневни ред“ међународних политичких, економских, војних, хуманитарних или неких других организација.

У фази реализације политичког преврата, у његовом непосредном извршењу, друштвене мреже имају веома значајну улогу. Та улога се првенствено огледа у мобилисању широких народних маса и њиховом организовању да одређеног дана у тачно уговорено време дођу на протест, на којем ће се испољити незадовољство против владајућег режима. То мобилисање често може попримити и радикалан карактер, будући да се унапред осмишљеним и припремљеним садржајима који се емитују посредством друштвених мрежа, могу додатно подићи тензије у већ заоштреним политичким и безбедносним односима. Пружањем практичних савета о стратегији наступа на предстојећим демонстрацијама, било да се ради о ненасилном или пак насилном облику испољавања политичких ставова, друштвене мреже постају својеврсни приручник и обавезно штиво сваког савременог револуционара. Осим тога, на тај начин утиче се на свест неодлучних појединаца да се придруже преврату, који се из различитих разлога колебају око свог учешћа у њему. Овде је битно нагласити и да унутар снага које теже променама, а које су увек структуриране, постоје елите и постоје масе. Однос масе и елите никада се не поклапа, при чему елите увек манипулишу са масама како би реализовале своје циљеве.

Због тога, најизраженије политичке интересе у револуционарном процесу имају елите, док се широки слојеви друштва и народне масе знатно теже препознају политичке интересе, а још мање се могу надати њиховом евентуалном остваривању. У спонтанитету и маси савременог револуционарног таласа, појединац препознаје само своју тренутну улогу, која је најчешће социјалног или економског карактера, и претежно се базира на жељи за побољшањем животног стандарда, нивоа људских права и слобода и томе слично. Често се након одређеног временског периода разочара, сматрајући да је његова „борба за идеале“ била узалудна, посматрајући нови стари режим. Не може се пренебрегнути чињеница да су многе револуције током XX века са собом доносиле и одређени регрес, односно да је проласком превратничке еуфорије друштво настављало да функционише по старим принципима, шта више, да је бележило и значајан степен стагнације политичког, економског, културног и сваког другог друштвеног развоја.

Улога појединца у преврату је специфична и она се најчешће односи на његов рационалан избор између учешћа и неучешћа, а који је најчешће мотивисан проценом личне користи. Из наведених разлога, појединац се не опредељује да учествује у преврату зато да би остварио класни интерес, односно да би допринео победи друштвене групе којој припада, а још мање због чисто идеолошких назора, јер је свестан да му победа преврата и без његовог личног учешћа, односно и поред пасивности (битно је не бити против евентуалног победника), омогућује уживање у оним њеним плодовима, који су после победе превратника намењени свим припадницима друштва без обзира на степен њиховог ангажмана, односно њиховог учешћа или неучешћа у преврату. Њихов једини мотив прикључења превратницима јесте процена о великој извесности личне користи у случају победе. Наведени аутор сматра и да постоје не мале разлике у одређивању појма личне користи, које се крећу у опсегу процењивања личне користи схваћене искључиво као материјалне користи, до користи од заузимања високих политичких функција након победе преврата, или чак личне користи схваћене као избегавање могућих разноврсних санкција од стране превратничких снага, посебно санкција које нису засноване на постојању конкретне виности, већ су могуће и због пасивности у условима опште поларизације у друштву, следствено принципу „ко није са нама он је против нас“, односно санкција које следе након победе од стране превратничких власти због уздржаности и уопште неучешћа у преврату.

На примеру „арапског пролећа“, установљено је да није ретка појава да су поједини тоталитарни режими настојали да преко својих специјалних служби утичу на слободу комуницирања посредством друштвених мрежа. Та ограничења су се претежно базирала на два правца. Први се односио на пласирање дезинформација, док се други правац оријентисао ка ограничавању приступа интернету, а самим тим и друштвеним мрежама. Хронологија догађаја указује да психолошко-пропагандна дејства која су спроводиле поменуте специјалне службе, најчешће путем напада и измена садржаја опозиционих вебсајтова, пласирањем разних дезинформација, уношењем страха у редове побуњеника и томе слично, нису дала за тоталитарне режиме очекиване резултате, због чега се приступило искључивању свих интернет линкова. То подразумева ангажовање формација за специјална електронска и противелектронска дејства, чиме се не врши ометање само оптичких веза, већ и свих комуникација кроз радио етар, а све у циљу спречавања сателитског и другог вида бежичног преноса сигнала. Сви интернет провајдери у држави су стављани под контролу и вршена је готово потпуна изолација, иако она као таква ни теоријски ни практично није могућа. Међутим, транснационалне медијске куће Ал Јазеера и Франце24, користећи своје електронске ресурсе, преносиле су информације о актуелним дешавањима, на основу чега су демонстранти добијали драгоцене информације и, што је за њих најважније, сукоби су добијали свој глобални медијски значај.

Све наведено указује на то да је електронски рат који је вођен током „арапског пролећа“ био велики изазов не само за нападнуте режиме, већ и за водеће корпорације из области телекомуникација. Тако је на пример Гоогле након блокаде интернета у Египту, активирао нову услугу слања Тwиттер поруке, која је функционисала позивом на телефонски број и снимањем гласовне поруке. Такав вид комуницирања у пракси је немогуће у потпуности контролисати, при чему се ограничавање телефонских комуникација од стране режима спроводи само на одређеном подручју и у одређеном временском интервалу. Тотални прекид телефонских комуникација никада се не спроводи ни у једној земљи, ма колико њен режим био тоталитаран, јер то између осталог подразумева и одсуство информација, али и додатно усложњава функционисање одбрамбених механизама поретка.

Улога друштвених мрежа у политичком преврату била је различита и прожета вишеслојним факторима који су били последица свеукупних друштвених односа у једној држави. У Молдавији се 2009. године, за непуна два дана окупило више десетина хиљада демонстраната који су свргнули власт, управо комуницирајући и организујући се посредством друштвених мрежа. Таквих покушаја да се посредством друштвене мреже Фацебоок у што краћем временском периоду окупи што већи број демонстраната са циљем да насилно промене власт, било је у многим земљама, Русији, Белорусији, Ирану, Хрватској, па чак и у Србији, али све се завршило само на покушајима, јер нису били испуњени неопходни повољни услови.

Друштвене мреже посебно значајну улогу имају у пресудним тренутцима политичке борбе, односно када је неопходна брза мобилизација широких народних маса. У тим периодима нелегалне политичке борбе, превратничке структуре имају бројне могућности, на пример да у одређеној мери паралишу деловање државног апарата, тако што посредством друштвених мрежа шире снажну пропаганду, чиме постепено придобијају наклоност појединаца из владајућих структура, да шаљу прогласе у којима нема реваншистичког призвука, а све у циљу смањења репресивних потеза власти према демонстрантима, да уносе раздор у врхушци тоталитарног режима, да нуде одређене јавне гаранције за безбедност лица из државног апарата која се благовремено прикључе превратницима, као и низ других тактичких потеза, који воде остваривању једног ширег стратешког циља. Потребно је нагласити да је историја потврдила хипотезу да превратничке структуре доласком на власт, брзо заборављају своја обећања, због чега савремени преврати најчешће имају карактер политичке, а не социјалне промене. Основна разлика између политичких и социјалних промена у контексту политичких преврата, садржана је у томе што политичке промене подразумевају промену владајућих структура, без измене уставног уређења и начина владавине у одређеној земљи. Социјалне промене подразумевају корениту и свеопшту промену начина владања, устава, система и томе слично, а не само делимичну, најчешће кадровску промену као што је то случај код промена које имају искључиво политички карактер.

Реализовањем политичког преврата завршава се улога друштвених мрежа. Свако деловање преко друштвених мрежа у процесу консолидације превратничких структура, односно у фази када је преврат већ успешно изведен, представља нешто друго и најчешће се може подвести под пропаганду, пружање подршке новим властима из редова превратника и томе слично. Међутим, уколико дође до неуспеха приликом фазе непосредног извођења политичког преврата, то не значи да су ризици по националну безбедност једне земље отклоњени. Корисници друштвених мрежа из редова превратника могу прећи на нови колосек свог деловања, односно ући у још тамнију зону противуставних активности, пре свега у област тероризма, што може увући читаву државу или регион у оружани конфликт широких размера. Због тога, потпуно је логична комплексност и безбедносна осетљивост друштвених мрежа, које могу бити изразито ефикасно оруђе за најмрачније и најбеспризорније поступке.

У контексту улоге и значаја друштвених мрежа у политичком преврату, неопходно је извршити и теоријску анализу одређених предности и недостатака у коришћењу овог вида савремене комуникације. У том смислу, што се тиче предности, оне се првенствено огледају у чињеници да се друштвеним мрежама изразито лако приступа, односно за тако нешто је потребан рачунар или мало савременији мобилни телефонски апарат са могућношћу прикључења на интернет мрежу. Следећа предност се огледа у могућности формирања тајног, односно лажног профила, чиме се додатно обезбеђује конспиративност. Даље, бројност је једна од кључних одлика друштвених медија и као таква представља основ за мобилисање широких народних маса, што у циљу актуелизације одређених проблема, што у циљу конкретног превратничког деловања, при чему поменута бројност има посебан значај приликом интернационализације конфликата, о чему је већ било детаљнијег разматрања у претходном делу рада. Мали ризик за корисника друштвене мреже који делује против одређеног режима, посебно ако се налази ван земље чију власт напада додатно опредељује превратнике из редова акционог језгра, да још екстремније делују. Даље, комуникације посредством друштвених мрежа се обављају у реалном времену, што значи да географска удаљеност не представља никакву препреку за ажурно преношење информација, порука и инструкција, чиме се омогућава брзо и ефикасно договарање и планирање превратничких активности. И на крају, али не најмање важно, економичност у погледу финансијско-материјалних издатака, дају друштвеним мрежама посебан замах у креирању унутрашњих и спољнополитичких прилика. То значи да се уз минимална новчана средства могу координирати бројне акције, али само онда када постоји проток интернета и других облика комуникационих веза у држави која је објекат напада. Ситуације интернет ембарга, превазилазе се уз приличне новчане издатке и наравно подршку администратора друштвених мрежа, што свакако улази у домен праваца спољнополитичке оријентације водећих земаља и представља основ за посебну анализу.

Што се тиче недостатака друштвених мрежа у контексту њихове улоге и значаја у политичком преврату, постоји више чинилаца који се могу негативно одразити на успех превратничке акције. Прво, ма колико свеопште комуникације и пропаганда посредством друштвених мрежа биле негативне о одређеној влади, не могу саме по себи да подстакну незадовољство у народу и мобилишу формирање превратничких предиспозиција. То значи да ће, уколико није испуњен неки од повољних услова за реализовање политичких преврата, такав начин деловања посредством друштвених мрежа изазвати контраефекат, односно допринеће дискредитацији опозиционих снага и додатно учврстити владајући режим. Стога, избор тајминга игра веома значајну улогу у коришћењу друштвених мрежа, због чега је некада важније у ком тренутку се нешто саопштава, него шта се саопштава. Некада наизглед минорна и безначајна информација може покренути лавину догађаја, који могу попримити и стихијски карактер, ако се темпира њено изношење у правом тренутку. Поред наведеног, недостатак друштвених мрежа се огледа и у чињеници да нема непосредног рада са људима, већ се све дешава преко виртуелних контаката. Познато је да постоји и непосредни невербални начин комуникације између људи, посредством које људски односи добијају на додатном квалитету и потпуности, због чега друштвене мреже имају облик виртуелности, што свакако може отежати степен међусобног поверења међу актерима превратничких структура. Зато се друштвене мреже могу користити искључиво и циљу издавања саопштења и инструкција широким народним масама, а никако ради договора између чланова акционог језгра. Савремене специјалне службе релативно лако прате комуникације на друштвеним мрежама, због чега је могућност конспирације сведена на минимум. Затим, друштвене мреже колико су ефикасне, толико могу бити и рањиве, посебно ако насупрот себе имају снажне владине институције. На тај начин, отвара се могућност за дезинформисање корисника друштвених мрежа, њихово застрашивање, органичавање комуникације, навођење на погрешне поступке, разбијање саме структуре превратничке организације и, као крајњи резултат, изазвати слом превратничких аспирација још у почетном стадијуму.

Интересантно је погледати и искуства неких других земаља. Познати кинески новинар и блогер Јинг Зхао, описујући актуелну ситуацију у Кини око друштвених мрежа, напоменуо је да се уместо Фацебоока користи XиаоНеи, а уместо Тwиттера Wеибо. Уобичајно је да се у Кини одобрава увођење нових технологија само уколико је развијен кинески еквивалент по том основу, што је случај и са друштвеним мрежама. Наравно, подразумева се и да се сервери за кинеске верзије друштвених мрежа налазе у Пекингу.

5. ЗАКЉУЧАК

У теоријском изучавању друштвених појава, предвиђање представља један од најсложенијих истраживачких подухвата. Међутим, када су у питању друштвене мреже и њихова улога и значај у реализовању политичких преврата, са великим степеном извесности можемо констатовати да ће друштвене мреже бити неизоставан инструмент у свим облицима предстојећих политичких преврата, без обзира на облике њихових испољавања у временима која долазе. Талас револуција који је недавно захватио афрички континент нико није могао са сигурношћу предвидети, без обзира што бројни аутори данас износе своја тумачења. Сложени политичко-безбедносни конфликти у Африци и оно што се данас догађа на Блиском истоку, затекло је и водеће стручњаке из области међународних односа, јер је било веома тешко установити све узрочно-последичне везе и извести аналогију дешавања, тим пре што је свака нова криза сама по себи била независна од оне претходне. Такође, то што се десило на истоку Европе, на пример у балтичким земљама, није завршен процес. Ту се не може ставити тачка на постојеће односе, јер су они временити економским, политичким и социјалним кризним ситуацијама, али и орочени феноменом неспособности политичких снага да уопштено решавају конкретне проблеме у појединим земљама. Томе треба додати и чињеницу да су неке велике силе, које су биле инспиратори и економски помагачи тзв. обојених револуција, остали у датој ситуацији заробљени сопственим економским проблемима, чије се решење још увек не види чак ни у обрисима.