НАЦИОНАЛИСТ: Зашто Гашић?

Недавна одлука о постављању бившег министра одбране Братислава Гашића на место директора Безбедносно-информативне агенције изазвала је буру хистеричних реакција дежурних пљувача из редова грађанистичке опозиције. У тој галами импулсивног негодовања према Гашићу, поред испразних омаловажавајућих етикета које су упућиване на његов рачун, најчешће се посезало за три аргумента:

1) Гашић је увредио новинарку, 2) Гашић је крив због трагичног пада хеликоптера Војске Србије у марту 2015. и 3) Гашић је партијски функционер СНС па као такав не може бити директор БИА. Дежурни пљувачи овиме желе да покажу како Гашић наводно није ни достојан ни легалан избор за челног човека највеће безбедносне агенције у земљи. Хајде да рационално сагледамо да ли је то заиста тако.

Почнимо најпре од биланса Гашићевог двогодишњег рада на месту министра одбране. Иако злонамерни теоретичари завера имају тенденцију да читав његов мандат министра сведу на трагични пад војног хеликоптера, ради се о човеку који је као министар одбране донео коначни крај деценији запостављања, разоружавања и обезвређивања Војске Србије. Свега три месеца од доласка на место министра одбране, Гашић је изјавио да је ,,главни циљ Министарства одбране модернизација Војске Србије уз помоћ руских партнера“. Интензивирање војне сарадње са Русијом је управо оно што је Гашићу донело критике Западних посматрача: ,,руски амбасадор готово да не излази из Гашићевог кабинета, Гашић на сваких пар месеци иде у Москву, а у Вашингтону није био ниједном“, гласиле су неке од примедби. Оно што је вечито будне западњачке очи вероватно највише иритирало јесте чињеница да је за време Гашићевог мандата први пут у историји Војске Србије отпочела пракса организовања заједничких вежби српске и руске војске. И то не било каквих, већ по правилу највећих и најкомплекснијих вежби у којим су здружено ангажовани разни видови и родови оружаних снага. На тај начин је Гашић унео баланс у политику војне неутралности Србије, јер су до његовог времена војне вежбе са странцима организоване једино уколико су ти странци долазили из западних и НАТО земаља, а не из Русије.

Невезано са вежбама које наша војска изводи са страним партнерима, у време Гашићевог мандата долази и до увећања укупног броја војних вежби са бојевим гађањем (према неким изворима чак троструког), чиме је борбена готовост српских оружаних снага драстично подигнута у односу на ранији период. Специјална бригада добија нову опрему, а углед војске у народу је подигнут различитим мерама. Ипак, можда највеће достигнуће Гашићевог кабинета је оно у области наменске индустрије за коју је као министар имао визију да стане у ред највећих европских наменских индустрија до 2020. године. Да ли ће се то обистинити ћемо још видети, али остаје као неупитна чињеница то да је већ за годину дана Гашићевог мандата удвостручен промет српске наменске индустрије, и то пре свега формулисањем мудре стратегије пословања и ефикасним инвестицијама Владе Србије у овај сектор.

Вредно је споменути и то да је личним Гашићевим ангажманом Министарство одбране коначно оформило специјални буџетски Фонд за наоружање чија се средства користе искључиво за истраживање, развој и набавку модерног наоружања за Војску Србије. На овај начин је повећана транспарентност процеса материјалне модернизације Војске Србије, а простор за поткрадање војске је уклоњен. Када се има у виду све наведено, звучи готово комично скорашња изјава америчког курсисте и бившег министра одбране Драгана Шутановца како је ,,Гашић као министар урушио војску и систем одбране“, иако не чуди да неко ко се обогатио проневерама војне имовине критикује Гашића због мера којим се такве велеиздајничке делатности у будућности спречавају.

Сва ова достигнућа, којим је војска након деценије самоуништења поново подигнута на ноге, нису нажалост била довољна да би се Гашићу прогледало кроз прсте за вулгарни (неки би рекли шаљиви) коментар којим је јавно увредио једну новинарку. Притисак јавности био је превелик и Гашић је био принуђен да поднесе оставку. Од тог тренутка прошло је годину дана у којим се бивши министар одбране више пута јавно извинио због својих речи. Ипак, делује као да дежурним пљувачима то није довољно, јер по њиховом мишљењу Гашић би ваљда због вербалног деликта требало да заувек буде изолован, без обзира на своје личне квалитете и опипљиве резултате свог рада на једној тако одговорној функцији каква је министар одбране. Срећом, у данашњој Србији се дела вреднују више од речи, па ће Гашић имати прилику да ред који је увео у министарству одбране прошири и на Безбедносно-информативну агенцију.
Слично замагљивање чињеница присутно је и у другом поменутом аргументу критичара постављања Гашића на чело БИА: паду хеликоптера. Политички злоупотребљавајући један несумњиво трагичан али несрећан (а не намеран) догађај у коме су погинула 4 припадника Војске Србије, два медицинска радника и једна тек рођена беба, опозициони теоретичари завера не презају од тога да преко Гашићевог лика цртају мету кривице. Гашић, који је у најбољој намери донео одлуку да војни хеликоптер изведе акцију спасавања тек рођене бебе, Гашић који је месецима пре тога упозоравао да је неопходно ванбуџетским средствима модернизовати војно ваздухопловство (јер буџетска средства његовог ресора једноставно нису била довољна за то) како би оно поузданије могло да извршава своје задатке, одједном у морбидним главама дежурних пљувача постаје главни негативац који је малтене лично усмртио седморо људи. Како би се тек односили према њему да је одбио да пошаље хеликоптер у једну овако хуману мисију? Није тешко претпоставити. Овакав агресивно-морбидно критички став намеће два закључка – или Војсци Србије и њеном министру није дозвољено да им се догађају несреће, или је по среди монструозна политичка злоупотреба једне несреће. Како исти ти критичари нису тражили смене ранијих (западу погодних) министара одбране Србије када су се ,,на њиховој стражи“ догађале несреће у којим су људи губили животе, биће да се све своди на онај други закључак.

Коначно, размотримо и последњи, нешто рационалнији аргумент против Гашића на челу БИА – онај о сукобу интереса и његовој партијској припадности. Скривени под плаштом бриге за законитост, заступници овог аргумента селективно пренебрегавају да Гашић није први партијски функционер који је постављен на чело БИА. Штавише, од одласка Јовице Станишића са места директора ДБ, готово сваки следећи човек на овој функцији био је или партијски миљеник или формални партијски кадар: Радомир Марковић (ЈУЛ), Раде Булатовић (ДСС), Саша Вукадиновић (ДС), итд. Према томе, нападати Гашића због нечега због чега се до сада ћутало нема много смисла, посебно када се има у виду да је Гашић замрзнуо своје чланство и функције у СНС-у.

Када се све сабере и одузме, објективни разлози доводе до утиска да је Гашић идеална личност за функцију директора БИА. Његове изузетне менаџерске способности којим је најпре као градоначелник Крушевца учинио много за бољи живот у овом граду, а којим је потом као министар одбране исто тако много учинио за подизање ефикасности Војске Србије, несумњиво ће донети боље дане и БИА. Живи били па видели!

фото Курир: Небојша Мандић

nacionalist.rs

Миша Вацић