Миша Јанкетић: Зло ће опстати док се свет не угаси!

Не припада фашизам само Немцима и усташама, већ свим насилницима. Свакој улози давао сам све што сам имао, а узимао што год сам могао

Још једно признање у јубиларној години глумачког барда Мише Јанкетића: у Крагујевацу ће на Дан Књажевско-српског театра (15. фебруара) примити Статуету „Јоаким Вујић“ за допринос позоришном животу Србије, а три месеца касније прославити осамдесети рођендан. Кад „подвуче црту“, све је на његовој страни – највеће награде које се могу стећи током једне раскошне каријере, безбројне улоге у славним остварењима свога доба, четворо деце и (засада) троје унучића.

Упркос свему, затичемо га у лошем расположењу. Као удар грома из ведра неба, у његов дом, у центру града, стигла је вест о смрти колеге из исте позоришне куће, Небојше Глоговца.

У великој сам жалости. Чини ми се готово непристојно да било шта о себи говорим… Кад је Небојша као млад глумац дошао у Југословенско драмско, одмах сам препознао његов таленат. Божји дар је носио са собом. Као и у животу, на сцени су највећи они чије се жеље поклопе с могућностима. То их и разликује од других.

Били сте професор на Академији уметности у Новом Саду, да ли сте увек препознавали тај дар?

– Бавио сам се десетак година педагогијом, примао на глуму младе људе. Дођу и изговоре текст, али већ самом појавом и „на“ прву реченицу могао сам да видим да ли јесте или није глумац. Једном приликом ме је питала кандидаткиња која није прошла на пријемном како за пет минута могу да је проценим. Одговорио сам јој: „Моје дете, знао сам чим си изговорила први стих.“ И још нешто. Без општег образовања нема глумца.

Играли сте Милоша Обреновића, Пашића, војводе Мишића и Бојовића, краља Николу, Марка Миљанова, Тита, Стаљина… С ким сте се најлакше идентификовали?

– Никад то препознавање није било комплетно, али јесте у детаљима. Добар део мене „пасовао“ је за оно што је био војвода Мишић, као што ми је васпитањем и генима близак Марко Миљанов. Најдаљи од мене био је краљ Никола, али баш због тога добио сам неку посебну енергију и с њом Стеријину награду. Много сам заволео ову представу („Принцеза Ксенија од Црне Горе“, режија Радмила Војводић), играо с мојом дивном другарицом Миром Ступицом на Цетињу, пуно читао о краљу Николи. Имао сам срећу да играм у декору који је био од аутентичног намештаја (из Музеја краља Николе), држао руку на његовом наслону, пио чај из шољице из које је он пио, носио његову сабљу, облачио доламу краља Николе… Био је два сантиметра нижи од мене и 32 килограма тежи! „Пливао“ сам у његовој долами. Ни пре ни после тога није ми се десило да се тако поистоветим с ликом у атмосфери, локацији, предметима који ме окружују…Само у малом Цетињу одиграли смо ову представу педесет пет пута, и увек имали публику.

 

Милош Обреновић је, такође, оставио на вас изузетан утисак?

– Он ме је, на неки начин, определио. Наш народ обично се делио на присталице Карађорђевића или Обреновића. Карађорђе је слобода, али Милош је држава. Мислим да су Обреновићи били кориснији за овај народ. Свакој улози давао сам све што сам имао, а узимао што год сам могао. Често, несвесно, затекнем себе како имам став или реплику неког кога сам играо. Тумачећи Достојевског, Сартра, Ћосића, Михаиловића, на неки начин се едукујеш. Када спремам улогу, на мом столу је читава мала библиотека.

Ипак, посебно издвајате само четири улоге у каријери, у представама „Прљаве руке“, „Кад су цветале тикве“, „Колубарска битка“ и „Кај сад“?

– Уз тај списак додао бих и Јеврема у „Народном посланику“. Био сам још млад глумац када ме је једног дана у салону ЈДП, из сепареа позвао Миливоје Живановић за свој сто. Рекао ми је: „Седи. Ти ћеш бити велики глумац, али си надрљао! Имаш да играш главне улоге и вучеш као коњ. Али, запамти, ја сам одиграо пет хиљада улога, а од тога издвајам само пет. Критичари кажу шест. Лажу… У тих пет било је важно седам сцена. И то је све. Ако ти одиграш четири, бићеш Миливоје Живановић. Ајде, здраво.“

Како улазите у психологију лика?

– То је питање глумачке интуиције и талента. Не може се научити. Докучиш и – довиђења.

Постоји ли неки непоновљив тренутак у коме сте осетили да додирујете небо?

– За позориште кажу да је репродуктивна уметност, а ми глумци знамо да постоје тренуци у којима се дочепамо нечег ванземаљског, што без гриже савести можемо назвати великом уметношћу. Сећам се једног гостовања „Прљавих руку“ у Тузли. Био је крај сезоне, а ја веома уморан. У представи је била сцена у којој сам се, и после 140 извођења, осећао несигурно. Увек сам имао трему, али те вечери сам рекао себи: „Ма, боли ме уво!“ Увек сам „испоштовао“ замисао редитеља, али сам тада одлучио да је одиграм другачије. Чинило ми се да сам се нашао у некој светлости, ван времена и ван свега што се око мене дешавало. Знао сам да је то оно о чему је говорио Миливоје Живановић…

Има ли признања које још нисте добили?

– Не знам ни колико их имам, па чак ни колико сам улога одиграо. Тим подацима нисам „давио“ читаоце ни у монографијама. Ако неко признање нисам добио, значи да га нисам ни заслужио.

Јубиларни рођендан прославићете у мају?

– Рођен сам 24. маја, на Дан Ћирила и Методија. Сада је тај дан проглашен и за државни празник. Па, ето мени још једног празника у животу.

 

Ваши најближи настрадали су од четничке руке. Шта мислите о нарастајућем фашизму у целом свету? Извлаче ли људи поуке из прошлости?

– Не треба људе оптуживати да немају наук од зала која су се дешавала. Лек против тога не постоји. Дај боже да се варам. Ипак, зло ће опстати док год се свет не угаси. Што се мене лично тиче, не постоји ништа што ме може ослободити страха од насиља. Смрти се не бојим одавно, али се плашим фашизма… Не припада фашизам само Немцима и усташама, већ свим насилницима. Ево, читајте новине, па ћете видети колико има фашиста.

ТИТО И ПИСМО ХЕРТЕ ХАС

ПОСЛЕ улоге Тита, његова супруга Херта Хас послала вам је писмо?

– Написала ми је да је запањена како сам освојио његов начин мишљења. Кад су ми понудили да играм Тита у једном ТВ филму (по записима Черчиловог стенографа), пуштали су ми неке документарне снимке, али сам рекао да ми то није потребно. Нисам желео да га имитирам, већ да га дочарам на начин на који живи у народу. Иначе, писмо није ни стигло до мене. О његовом садржају сам чуо од Хертиног брата, живели смо једно време на истом спрату код „Липовог лада“.

(novosti.rs)