СЕРИЈА НЕМАЊИЋИ – Брука и срамота! ПРИЧВРЉИМО ИПАК НЕШТО СРБИ

Како је могуће да одличан сценариста и сасвим добар редитељ направе овакву глупост, и то са буџетом од неколико милиона евра?

Много се и са разлогом прича о ТВ серији РТС-а ”Немањићи, Рађање краљевине”, која из недеље у недељу вређа добар укус, здрав разум и патриотска осећања милиона српских гледалаца. И свака епизода понаособ изазива бурне реакције и силне протесте, који никако да посустану, већ се само повећавају и умножавају.

Неуверљивост ликова; начин њиховог говора; декламовање уместо праве глуме; неумесни дијалози; бизарне грешке; недостатак ма какве емоције између јунака серије и српског гледалишта; досадњикаво препричавање историјских лекција на нивоу средње школе; претерана и погрешна психологизација личности, које зато више подсећају на наше савременике него на митске фигуре из славне прошлости; трапаво држање војника и војсковођа, и несхватљиво ”пајтање” чланова Немањине фамилије са њим (у реалности – недодирљивим владаром); статисти који трагикомично отаљавају своје задатке; празан ход у причи; недостатак црквене и духовне димензије (и ма какве узвишености ове епохе, познатог као ,,доба вере”); блескасто понашање разноразних саветника и учитеља жупанове породице; несхватљиво лоша подела улога (довољно је навести пример Немањине браће); спуштање важних историјских личности – на пример, византијских царева – на ниво данашњих политичара; костимирана маскарада (где ниједног тренутка не заборављамо да су пред нашим очима глумци, а не оне историјске личности које они треба да представљају); визуелно сиромашни кадрови; лоша, више документарна оптика директора фотографије; вишак кожуха и индијанских костима из вестерна, а мањак средњовековне елеганције и оновремене краљевске раскоши; максимално умањивање црквених активности, како српске властеле, тако и нашег народа; фолклорне епизоде са играчицама које се врте и кезе пред камерама невешто глумећи некакав ,,еротични плес” (и то уз већ хиљаду пута одслушану музику која увек представља средњовековну епоху); апсолутно погрешно изабран глумац за централну личност првих неколико епизода (никад лошији и ружнији Младен Нелевић у улози оснивача највеће српске династије свих времена); сасвим савремени уличарски жаргон који би био недопустив и почетком двадесетог века, а камоли пре осам векова… Све су то очигледне мане и недопустиве грешке поменуте серије.

Због тога се ми из недеље у недељу згражавамо, а господари нашег Јавног сервиса се љуте на нас и називају нас свакавим именима, не желећи да прихвате ниједну једину грешку на свој рачун – и тиме само додатно распаљују страсти, на општу штету. Али питање које се непрестано поставља и остаје без одговора је – како је могуће да један иначе одличан сценариста и сасвим добар редитељ могу да направе овакву глупост, и то са буџетом од неколико милиона евра? Ја сада желим да одговорим управо на ово питање, јер је оно кључно и тиче се саме суштине ове катастрофе националних размера и готово несагледивих последица.

Проблем је у томе што су сценарио за ову серију бирали они југословенски, а не српски устројени и васпитани људи (као што су Горан Марковић и несрећни Милан Влајчић), и што су исти овакви људи писали текст, продуцирали и снимали читаву ту карикатуру од „Немањића.“ Југословени, са погрешним разумевањем свега оног аутентично српског.

И то је комплетан одговор на сва најважнија, суштинска питања које узалуд постављамо, све се надајући некаквој промени и бољитку у следећим епизодама серијала. Југословени духом, стилом и укусом не могу, по дефиницији, да разумеју ништа што се догађало пре 1918. (а део њих не досеже ни до оног што се дешавало пре Другог светског рата). И једни и други су ограничени на југословенски, синкретистички, помодно-модерни и вештачки однос према свету, људској психологији, улози духовности у нашим животима, смрти, учешћу у рату, према моралу, унутрашњем животу и свему оном што нас чини словесним бићима. Једноставно, не разумеју.

Не схватају да може и другачије од онога како они – југословенски, атеистички, либерално-индивидуалистички или марсистичко-колективистички – мисле, осећају и делују. Не могу да буду виши и бољи, па ни српскији од самих себе. ,“Немањићи“ су убедљиви доказ да југословенска свест аутоматски деформише сваку грађу, да је то оптика која скраћује и банализује историјску перспективу. Па је тако побуна против ове серије, у ствари, спонтана народна побуна против те врсте свести, против деформисаног и несрпског југословенства које је на власти у нашој (али не и српској) култури већ пун век.

Тако да аутори ове серије (у продукцији Радио Телевизије Југославије, лажно именоване као Радио Телевизија Србије, што, нажалост, никако није), убеђен сам, нису били свесно злонамерни – али је то неизбежни и неизлечиви синдром патолошке југословенске свести која може да схвати и разуме само оно унутар последњих седамдесетак или највише сто година. Та свест не може да обухвати ништа пре свог почетка, иначе аутори ове врсте одмах постају потпуно изгубљени, као да то више нису они из њихових ранијих и другачијих пројеката (што не сежу тако далеко у прошлост). Зато су тако крупне и фрапантне грешке.

Гордан Михић свакако није дебил, нити је неталентован, већ је окован кобном и суженом свешћу југословенства, а то је јаје са челичном љуском из кога ништа српско не може да се испили. А некав ”РТС” (који би то заиста и био) и није крив, јер он и не постоји, сем именом и као жеља да тако нешто (кад-тад) добијемо. За сада је (и одувек) то југословенска телевизија, са седиштем у Београду…

Сценариста ,,Немањића”, као ни његове колеге по духу ”братства и јединства” у Титу (или у расрбљеном краљу Александру), није се лечио од оваквог погледа на свет, нити се преобразио и покајао, те пати од препознатљивог синдрома југословенске свести. Па зато они, овакви, могу да раде само оно што припада такозваној модерној епохи…

(Грехови наших ћутања и несећања)