ВИКТОР КОЛБАНОВСКИ: Србија и косовско питање: хоћеш мир – спремај се за рат

Виктор Колбановски, директор Балканског центра за међународну сарадњу и члан Путинове „Јединствене Русије“ у ауторском тексту поводом најновијих догађаја на Косову и Метохији када је ухапшен и брутално пребијен директор Канцеларије за КиМ Марко Ђурић каже да Србија одлучно, у сарадњи са Русијом мора да одговори на ове провокације и предлаже два модела. Текст који је објављен на порталу „Еадаилy.цом“ преносимо у целости:

„26. марта у Косовском Митровици тешко наоружан одред терориста је напао мирни скуп Срба са севера Косова, претучено је на десетине људи. Уз примену насиља био је ухапшен и избачен са територије покрајине руководилац Канцеларије за послове Косова и Метохије у Влади Републике Србије Марко Ђурић.

Ова бандитска акција косовских сепаратиста би требало да постане велики гвоздени ексер у поклопац сандука са остацима „правно обавезујућег споразума између Београда и Приштине“. У том сандуку, надам се, такоде ће бити похрањени митови о скором историјском помирењу Срба и Албанаца на „светлом путу“ учлањења Србије у Европску унију. Ове илузије узнемиравајућом брзином рађале су се током неколико последњих месеци у српским умовима, али при томе истом таквом брзином су се разбијале о оштро камење жестоке политике коју на Балкану воде САД и ЕУ.

Уочи иступања странке „Српска листа“ из састава владајуће коалиције у Приштини право је време да се очита панихида „правно обавезујућем споразуму“ о сецесији Косова и осталим обавезним атрибутима европског пута Србије. Али пре тога треба се сетити догађаја од пре пет година и извући поуке из још једног злосрећног споразума који се назива Бриселски. 19. априла 2013. године САД и ЕУ су у ултимативној форми натерали Србију да помери процес регулисања косовског питања са нивоа СБ УН и да преда руководећа овлашења мировног процеса Европској унији. Ову одлуку је тада прећутно одобрила Москва уз звуке свима нама добро познате политичке мантре да „Руси не могу бити већи Срби од Срба“. Мада је у том тренутку Русија већ добро разумела да то отвара директан пут реализацији експанзионистичких тежњи Запада према Украјини. Тако се и догодило – у новембру 2013. године у Кијеву је започео „евромајдан“.

Какви политички скелети могу да се крију иза „правно обавезујућег споразума“ о сецесији Косова? Сасвим је јасно да ће следећи „домаћи задатак“ Запада према Србији бити усвајање антируских санкција и почетак фактичког процеса ступања Србије у НАТО. Поред тога, Србија ће морати да законодавно усвоји пакет европских стандарда у области родне политике и права ЛГБТ-мањина. Ако прве две тачке воде до краха српске државности и националне политике, последња ће значити разарање самих стубова српског друштва.

Закључак је очигледан. Исхитрено српско-албанско помирење под ултимативним захтевима САД и ЕУ је илузија и опасна клопка за Србију и Балкан у целини. Који даљи кораци и принципи могу да буду реализовани у процесу регулисања косовског питања?

Прво – то је прелазак са дипломатске одбране у напад. За пет година постало је сасвим јасно да Брисел није у стању да непристрасно руководи регулисање косовског проблема. На дневном реду је појава нових формата. Србија има добре перспективе да пређе са одбрамбене дипломатске тактике у офанзивну, али ради тога треба одбацити илузије „европске интеграције“ и максимално искористити ресурсе стратешких партнера и савезника Србије, пре свега Русије, Кине и других земаља које нису признале Косово.

Други принцип гласи – „ако хоћеш мир, спремај се за рат“. Косовски сепаратисти морају добро да схвате да свако бандитско деловање и провокација против српског становништва у покрајини води ка неопозивој и снажној реакцији са српске стране. И да косовске Албанце који врше насиље над косовским Србима неће спасити ни САД, ни било који други западни покровитељи. Златно правило неопозивости одмазде доказало је своју ефикасност у току ликвидације бандитских терористичких формација на територији Русије, у Сирији, то правило је камен-темељац политике Израела. Руско-спрска војно-техничка сарадњаје добра основа за формирање те линије. Сада није 1999. година и питања снабдевања оружаних снага Србије високопрецизним оружјем решавају се на потпуно другим начелима. Али ипак, главни фактор у том питању остаје политичка воља и одлучност руководства Србије да осигура територијалну целовитост земље и формира истинске гаранције безбедности српском народу“.

Информер