ПОСТИЗБОРНА АНАЛИЗА: Снага ПУПС-а и Дачићев пораз

Прошли су београдски избори, напредњаци забележили још једну победу, опозиција нови пораз, неколико дана ликовало се, туговало и све се смирило, живот наставља своје. У свему што се догађало пада у очи да нико из опозиције, укључујући новинаре и политичке аналитичаре наклоњене опозиционим партијама, није урадио дубоку анализу изборног резултата. Овај текст није настао да би се та “грешка” исправила већ у жељи да се сагледа и анализира један резултат постигнут у блоку партија на власти; резултат Социјалистичке партије Србије.

У односу на претходне изборе за Скупштину Београда, одржане 2014. године СПС је доживела суноврат, пад за скоро 50 одсто; освојено је нешто више од шест одсто гласова оних који су изашли на биралишта, што претворено у скупштинска места значи шест мандата. Дода ли се овоме податак да СПС није сама изашла на изборе већ у коалицији са Јединственом Србијом, Драгана Марковића Палме, онда је ситуација за Дачића и његове још црња. Истина, може се констатовати да Палма у Београду, у политичком смислу, не значи скоро ништа, али коалиција је коалиција, па је тешко оспорити оне који тврде да би се СПС, без Јединствене Србије, налазио на линији цензуса.

Оставимо на страну Марковића и да видимо шта се то догодило социјалистима, на београдским изборима?

Прве оцене кажу да се ради о потврди раније отвореног процеса гашења ове некада велике и моћне политичке организације док они који ствари не гледају на тај начин подсећају да СПС никада у Београду није стајао посебно добро, односно да та партија своје гласаче на које увек може да рачуна, има изван метрополе. Да ли је тако?

Лош резултат на овогодишњим изборима, логично, не може се анализирати без сагледавања претходног резултата, оног из 2014. године. Тада је коалција, предвођена СПС-ом, освојила 11,50 одсто гласова , односно 16 мандата. Али, овде долазимо до нечега што помаже да још прецизније сагледамо ситуацију у којој се налази Социјалистичка партија Србије, не само сада, већ неколико последњих година; долазимо до податка да је пре четири године, на београдским изборима, у коалицији са СПС-ом, уз Палмину Јединствену Србију, била и Партија уједињених пензионера Србије (ПУПС). На тим изборима у Београду носилац листе Дачићеве коалиције, подсећамо, био је Милан Кркобабић, председник ПУПС-а.

Наравно, овде је могуће у анализу убацити елемент политичке синегрије, сличности бирачког тела СПС-а и ПУПС-а али ни то не иде у прилог Дачићевој партији, односно, може се догодити да са временом- имајући у виду да Србија нема странку левих политичких убеђења, СПС то одавно није-преостало бирачко тело СПС-а пређе на страну ПУПС-а.

Након одлуке ПУПС-а, почетком 2016. године, да раскине коалицију са СПС-ом и ЈС, односно да уђе у савез на чијем челу је СНС, многи су предвиђали потпун крај партије пензионера. Веровало се да ће огромна странка, што СНС јесте, потпуно прогутати ПУПС, избрисати га из регистра политичких организација Србије, али то се није догодило. Према два истраживања јавног мнења, проведена у последњих шест месеци, ПУПС може да рачуна на 3,6 до 4,2 одсто бирачког тела Србије.

Овде треба имати у виду да та партија нема медијске наступе, промоције, живу активност на терену, што говори да би у супротном ПУПС, за релативно кратко време, и самостално могла своју позицију да подигне изнад лествице цензуса. А што се заједничког наступа тиче, произилази да је ПУПС готово савршен коалициони партнер.

(intermagazin.rs)