ЕКСКЛУЗИВНО: Интервју са познатим фотографом Златком Вицковићем

 

“Добар пар ципела и слободно време, вреде више од било којег фотоапарата”

Златко Вицковић

 

Шта за вас представља стреет фотографија, како бисте је ви дефинисали ?

Постоји много “дефиниција” стреет фотографије и свако има своју “верзију”.

За мене она представља хибрид између документарног бележења стварности и личног “уметничког” угла гледања.

Имам утисак да је стреет фотографија некако поново постала модерна, да ли је то и Ваш утисак или она и никада заправо и није престала да буде доминантни фотографски израз тј жанр.

Да, тако је. Све ствари које су вределе кроз историју, враћају се поново и пролазе кроз нове облике израза. Ретро је увек у моди. Па тако и стреет фотографија. Један од разлога је и експлозија платформи за “шеровање” фотографија, па свако ту тражи својих пет минута славе.

Да ли сте ви попут Даиде Моријаме, да ли се брзо крећете и хватате тренутак или пак нађете занимљиву позадину и сцену и онда радите и чекате да она добије садржај ?

У самим почецима свог рада, користио сам разне технике и трикове, свесно и несвесно.

Сада само ходам улицом отвореног ума и без икаквог “плана” или “технике”. Испразнити ум, без икаквог очекивања и изоштрити перцепцију тако да стварност можеш да видиш шта се дешава око тебе је тешко. То долази са годинама и са пар хиљада “миља” испод ђонова. Не можеш забележити на фотографији нешто што ниси видео, а ако гледаш исто као и већина других, имаћеш и сличне фотографије које ће се утопити у мору медиокритета. С времена на време, натерам себе на неки експеримент или да пробам нешто потпуно супротно од онога што иначе радим, како не бих упао у колотечину.

Можемо видети да су ваше фотографије и у колору и црно беле, да ли то биле фазе или то зависи од сцене.

Један дугачак период радио сам претежно црно/белу фотографију. Сада радим и једну и другу. Сама фотографија захтева углавном да ли ће бити обрађена у црно бело или колору. Црно бела фотографија је сад доста популарна јер многи мисле да ако неку прилично бесмислену фотографију обраде у црно бело, она онда више изгледа као уметничка и тиме добија неку вредност и легитимитет. Колор је, да би изгледао добро, много тежи, и зато сам у задње време висе фокусиран на њега, као на неку врсту изазова. Људи заборављају да су стари мајстори користили црно бело из простог разлога сто је колорни филм био лошег квалитета, или није постојао, или  из навике напросто, пошто су читав живот радили у црно белој техници, нису имали живаца да прелазе на колор.

Да ли излазите од куће знајући како ћете тај дан фотографисати или о томе да ли ће фотографија бити црно бела или колор одлучујете кући за компијутером ?

Па, како кад, углавном радим све у колору, а после за компјутером, одлучујем шта ће остати колор а шта ће бити обрађено у црно/бело. Углавном се трудим да што мање размишљам док ходам улицом и  покушавам да “ухватим” моменте. У стреет фотографији, нема много времена за размишљање кад си директно на улици. Само инстинкт, и претходно искуство које ради у подсвести. Ако превише размишљаш, неодлучан си, и моменат је заувек прошао…

Шта је код Вас кључ добре фотографије, на шта стављате нагласак, на композицију или на причу која та фотографија треба да исприча ?

Најбољи одговор на то дао је чувени Garry Winogrand. Он је рекао да је фотографија борба између форме и садржаја и да је увек на ивици пропасти. Једно без другог не могу да постоје, и понекад, кад имаш среће и муза фотографије ти је наклоњена тај дан, можеш ухватити успешно и једно и друго на једној фотографији. То су ретки тренуци у којима се сво то пешачење и шкљоцање исплати.

Имали сте и интернационална признања можете ли нешто рећи о томе ?

Да, освојио сам неке награде, и учествовао на неколико интернационалних изложби. Ако могу да издвојим, најдраза ми је фотографска торба Домке Баг, коју сам освојио и добио по избору од цувеног Давид Алан Харвеy-а.

Да ли су награде битне и да ли размишљате која ће бити реакција на вашу фотографију док је фотографишете ?

Па, свако ко каже да му награде нису битне, лаже наравно. Такође, учествовање на конкурсима је посао сам по себи, и човек би могао по читав дан да тражи разна такмичења и шаље фотографије на њих. Ја нисам од тих. Више волим да сам на улици са фото апаратом. Трудим се да направим што бољу фотографију у датом моменту, али не размишљам много о реакцији. Сувише елемената је потребно да се споји у датом моменту да би “добио” пристојну, да не кажем одличну фотографију. Светло, боја, облици, фраминг, кретање људи, мој положај у односу на сцену, одлучујући моменат… Напросто, ум је испуњен тим док се реалност расплиће у микросекундама…

Да ли се слажете да је са Јапанским фотографом којег смо споменули Даидом Моријамом да је свака фотографија заправо интроспекција аутора-ствараоца?

Да, наравно, Даидо је например рекао да је његова филозофија “копирање реалности”. Фото апарат само служи да ископирамо и ставимо у “фрејм” оне делове реалности које нас лично привлаче или имају за нас неки смисао. Сваког привлачи нешто друго, и има навику да неке елементе уврсти, а неке избаци из фотографије. Покажи ми рад неког фотографа, и реци ћу ти какав је човек, чак ни не треба да га видим.

 

Који су ваши узори у фотографији ?

Бресон, Garry Winogrand, Даидо Моријама, Alex Webb, William Klein…

Данас сваки човек има у моб.тел. фотоапарат који је по многим стварима савршенији од фотоапарата које су имале легенде фотографије.

Да, тако је. Ко зна, може направити добру фотографију са било каквом камером. Чак и оном са мобилног телефона. Ја лично не волим да третирам телефон као фотоапарат, више због ергономије, и зато што мислим да телефон треба да буде телефон, а фотоапарат, фотоапарат. Наравно, свестан сам предности коришћења мобилне камере. Да је Бресон жив, сигурно не би користио мобилни телефон, него исто Лајка, као што је користио цео живот. Популарност и развој камера на мобилним апаратима, само је допринела већој количини “шума” на социјалним мрежама за дељење фотографија, јер је процес од фотографисања до дељења те фотографије са широм јавношћу постао изузетно брз и прост. Ипак мислим да мобилне камере нису бог зна колико допринеле историји фотографије, али видећемо, можда је још рано судити…

Шта је дигитална револуција донела фотографији и зашто је филм фотографија доживела изненадни процват ?

Дигитална револуција је донела много тога. Било би сад заморно набрајати овде све предности и мане, за које верујем већина читалаца зна. Разлика између дигиталне и филм фотографије је, у суштини, у читавом приступу према фотографији. Аналогна фотографија је органска, контемплативна и спора. А дигитална има широк спектар дејства и примене, и може се лакше модификовати према потребама појединца. Експлозијом развоја дигиталне фотографије, дошло се до једне џунгле од нових камера, њихових фирмвере-а и упдате-а, разних типова сензора, меморијских картица, софтвера за обраду…исл. Један од разлога зашто се људи враћају аналогној фотографији је њена једноставност. Камера и филм и човек.

Нема софтвера, пуњача,  празних батерија, лап топова. Много је лакше фокусирати се онда на саму фотографију…

Да ли стреет и документарна фотографија имају будућност ?

Стреет и документарна фотографија, је од својих почетака па до сада, безвремена. Облици израза, приступ, теме и начини како она настаје се могу мењати, али оне неће нестати. Напротив, у нашем времену оне доживљавају нови процват.

*Шта би сте поручили младим ствараоцима који тек улазе у свет фотографије ?

“Добар пар ципела и слободно време, вреде више од било којег фото апарата”

“Фотографска каријера је маратон а не спринт.”

“Ако ти фотографишеш као неки твој узор, ко ће фотографисати као ти?

“Скоро 99% фотографисања је пропаст”- Алеx Wебб

“Оно сто сад фотографишеш, и делује ти можда банално, једног дана може бити историјски документ.”

http://zlatkovickovic.com/

https://www.instagram.com/zlatkovickovic/

Интервју реализовала редакција Војвођанских Новина