Представљамо Слађану Божић песникињу и једину жену косача на великом такмичењу ‘’Косидба на Рајцу “

Рођена је 07. Септембра  1971 године у Алексинцу. Одрасла у оближњем селу Бован код Алексинца.  Одраста на селу у окружењу деде и бабе који јој усађују љубав према селу и народној традицији, пошто од нечега мора и да се живи под утицајем својих најближих  остаје да живи на селу бавећи се пољопривредом.

Члан је удружења жена „Језеро“ Бован и црквеног одбора од 2016 године. Издвојила се као једина жена косац на великом такмичењу „Косидба на Рајцу“  Са својим удружењем учествује на многим такмичењима широм Србије на којима представљају најстарија српска јела, обичаје и друге вредности свога краја.

За Слађану је од непроцењиве вредности традиција њеног краја, као и очување српске културе, православне духовности и обичаја.

У Слободно време  не гледа турске серије, и ријалити програме, него своја осећања претаче у песме. У својим песмама пише о љубави, о тужној судбини српских села која постепено остају пуста и нестају, а неретко се опроба и у шаљивим темама.

Слободно се може рећи да је достојни наследник Добрице Ерића, једна од велика  жеља јој је да упозна великог народног песника, који јој служи и као узор.

Њено писање није остало незапажено, за своје писање добија и награде на песничким конкурсима. Последња награда јој је друго место на песничком конкурсу,  „Чувара Мојсињске свете горе“, на тему несрећне љубави Војводе Пријезде од Сталаћа и његове љубе војводкиње Јелице. У јакој конкуренцији, где је прво место освојио наш еминентни писац и песник Веселин Џелетовић, а Слађана је делила дуго место са нашим признатим вишеструко награђиваним писцем и новинарем  Михајлом Меденицом.

Слађана Божић песникиња, чиста срца и жуљевитог длана, са осмехом на лицу, патријархално васпитана, да  увек поставља духовне вредности изнад материјалних настављајући традицију, чувајући српске обичаје и огњишта. А верујемо да ће се ускоро видети и са својим песничким узором Добрицом Ерићем, чуварем ћирилице .

Јер,  прелепа песникиња Слађана Божић,  живи, воли и пише срцем.

Награђена песма:

ЈЕЦАЈИ МОРАВЕ

Испричала хладна река
причу што се збила давно.
Да је могла тога дана
не би текла водоравно.

Кроз векове она тече
ал јој срећно није лице.
Пред очима стално види
смрт Пријезде и Јелице!

Из даљине видела је
загрљени како стоје.
Једно другом заклињу се
како смрти се не боје!

„Мој војводо од Сталаћа
љубав се животом плаћа“.
„Увек сам ти верна била
са тобом сам све делила“.

„Ја сам реку изабрала
јер сам теби љубав дала“.
„Нек ми река сад пресуди
него Турчин да ме љуби“.

Заплакала тужна река
због судбине што их чека.
Руке своје раширила
двоје младих загрлила.

Све је тог тренутка стало
чак и небо заплакало.
Једна љубав угашена
ал живеће успомена.

Пролазе јој тако дани
зачас цела вечност мине.
Још понекад у свом хуку
чује крике са зидине.

Несрећна је ова река
несрећна је у свом јаду.
Свима прича ову причу
о Сталаћу тужном граду.

Песме о пропадњу српског села

ТАМО ГДЕ ЈЕ СЕЛО НАПУШТЕНО

Питају ме одакле си родом
где је кућа твојега детињства.
На питање ја одговор немам
само суза у оку ми блиста.

Тамо где је село напуштено
где је коров и где трње цвета.
Ту је кућа мојега детињства
ал двориштем сад нико не шета!

Најлепша си кућо моја драга
ал ти нећу прећи преко прага.
Степенице воде ме ка кући,
од бола ће срце моје пући.

Где су сада родитељи моји
да ми врата и руке рашире.
Низ лице ми сузе бола теку
али душу не могу да смире!

Кућо моја и огњиште драго
једино сам овде срећна била.
Ал сам једном полетети хтела
као птица раширила крила!

Сада не бих за сва блага света,
већ би овде проводила лета.
Није срећа од куће далеко,
Већ је срећа кад те чека неко.

ПРИЧА МОГА ДЕДЕ

Крај огњишта док ватра пуцкета,
слушам деду од стотину лета.
Изборано и лице и руке,
тешку причу испричале муке.

Тешко време чемера и јади,
мало хлеба много више глади.
Ал’ једнаки сви су тада били,
сваку бразду сузом су залили.

Сува проја и свињски опанци,
руку љубе и оцу и мајци.
Празна софра само со и хлеба ,
ал’ за слогу више и не траба.

Брише деда кришом своје лице,
док милује косу унучице.
„Драго дете нема већа казна,
него кућа кад остане празна.

„Зато чувај и проследи деци,
Све што су нам оставили преци“.

Слађана Божић

Припремила: Славица Јовановић новинар и књижевник

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.