АМЕРИЧКА ВОЈНА СУПЕРИОРНОСТ ЈЕ ПРОПАГАНДНИ МИТ руска армија је далеко моћнија

Када су САД последњи пут победиле рату? За разлику од њихових америчких конкурената, руско оружје је дизајнирано да убије, а не да зарађује новац и, друго, Руси схватају ратовање јер схватају шта је заправо рат.

Чињеницу да се САД суочавају са дубоком кризом, вероватно најгором у својој историји, прихвата већина посматрача, осим можда оних делузионих. Већина Американаца то дефинитивно зна. У ствари, ако постоји једна ствар о којој се могу усагласити и они који су подржавали Трампа и они који га страствено мрзе, то би било то да је његов избор јасан доказ дубоке кризе (ја бих тврдио да је и Обамин избор пре тога такође имао исту системску кризу).

Када говоримо о овој кризи, већина људи ће поменути деиндустријализацију, пад стварних прихода, недостатак добро плаћених послова, здравствену заштиту, криминал, имиграцију, загађење, образовање и мноштво других фактора који доприносе томе. Међутим, од свих аспеката “америчког сна,“ један од од најеластичнијих је био мит о америчкој војсци као “најбољој борбеној сили у историји.“

Андреј Мартјанов у новој књизи не само да свеобухватно разоткрива тај мит, већ корак по корак објашњава како је тај мит креиран и зашто се сада руши. То није мали подвиг, нарочито у релативно малој књизи (225 страна) која је врло добро написана и доступна свима, а не само војним стручњацима.

Мартјанов заузима систематски приступ и приступ корак по корак: прво, он дефинише војну моћ, затим објашњава одакле је дошао мит о америчкој војној супериорности и како су САД преправиле историју Другог светског рата што је резултирало потпуним неспоразумом, нарочито на врховним политичким нивоима, о природи модерног ратовања. Затим говори о идеологији улога и Хладном рату који је још више погоршао отуђеност америчких лидера од реалности.

На крају, он показује како је комбинација делузионог нарцизма и отворене корупције резултирала код америчке војске која је могла да троши истински феноменалне суме новца на “одбрану,“ док је истовремено резултирало тиме да је стварна сила неспособна да добије рат против било чега, осим слабог и беспомоћног непријатеља.

То не значи да се америчка војска није борила у многим ратовима и победила. Јесте, али како Мартјанов каже:

“Сигурно, када се Америка борила против трећеразредног противника, могла је да сеје смрт са неба, а затим оборе њихове снаге, ако их је ишта преостало до тада, са веома мало потешкоћа и жртава. То ће функционисани и у будућности против тог типа противника – сличног по величини и слабости ирачким снагама 2003. године. Али Лединова доктрина је имала једну велику ману – једна одрасла особа не може стално кружити око кутије са песком константно се борећи против деце и претварајући се да је добра у борби против одраслих.“

Главни проблем за САД данас је што има врло мало преосталих тих трећеразредних противника, и што су они које САД покушавају да потчине сада или скоро једнаки или једнаки противници. Мартјанов конкретно наводи факторе који такву врсту непријатеља чине толико другачијим од оних против којих су се САД бориле у прошлости:

1. Савремени противници имају командне, контролне, комуникационе, компјутерске, обавештајне, надзорне и извиђачке способности једнаке или боље од САД.
2. Савремени противници имају способности електронског ратовања једнаке или боље од САД.
3. Савремени противници имају нове системе оружја једнаке или боље од САД.
4. Савремени противници имају системе ваздушне одбране који у великој мери ограничавају америчку ваздухопловну снагу.
5. Савремени противници имају субсоничне, суперсоничне и хиперсоничне крстареће ракете дугог домета које представљају велику претњу УСН-у, базама, па чак и читавом америчком копну.

У књизи су све ове тачке поткрепљене бројним и конкретним примерима које нећу овде понављати да бих био кратак.

Може се некоме опростити ако није свестан ни једне од ових чињеница, барем ако се узме у обзир врста глупости коју пишу амерички корпоративни медији или, у вези са тим, такозвани “стручњаци“ (још једна занимљива тома о којој Мартјанов детаљно говори). Ипак, неко може живети у имагинарном свету једино док не наступи стварност, било да је то у облику криминално прецењених и бескорисних оружаних система или у виду болних војних пораза.

Тренутна хистерија о Русији као злом Мордору, која је крива за све и свашта лоше (стварно или имагинарно) што се дешава САД-у, углавном је последица чињенице да је Русија у потпуној супротности са свим “стручним“ мишљенима, не само да се није срушила и претворила у “бензинску пумпу маскирану као држава“ са својом “распарчаном“ економијом, већ је успела да развије војску која, за мали део америчког војног буџета, своје оружане снаге у стварности чини много способнијим од америчких снага.

Схватам да је ова последња изјава буквално “незамислива“ многим Американцима и тврдим да је сама та чињеница да је то толико буквално незамисливо допринела томе да то буде могуће: када сте толико проклето сигурни да сте неким чудом историје, или Божије воље, или игром судбине, или из било ког натприродног разлога, ви по дефиницији супериорни и генерално “бољи“ него сви остали, ви себе стављате у велику опасност да будете поражени. То је тачно и за Израел, као и за САД.

Такође бих додао да је током историје Запада то “наступање стварности“ у удобном свету нарцисистичке заблуде често долазило у облику руског војника који победи много супериорнију владајућу расу данас (од крсташа до нациста). Зато постоји то огорчење које су западне владајуће елите увек осећале за све што је руско.

У овој књизи, Мартјанов објашњава зашто су, упркос апсолутно катастрофалним 1990-им годинама, Руси успели да развију модерну и врло способну борбену силу у рекордном времену.

Постоје два главна разлога за то, прво, за разлику од њихових америчких конкурената, руско оружје је дизајнирано да убије, а не да зарађује новац и, друго, Руси схватају ратовање јер схватају шта је заправо рат.

Овај последњи аргумент би могао изгледати кружни аргумент, али није: Руси су потпуно свесни шта рат заиста значи и, кључно, они су заправо вољни да се лично жртвују како би или избегли, или бар добили ратове. За разлику од њих, Американци уопште немају никаквог искуства о стварном ратовању (то је ратовање за одбрану своје земље, породице и пријатеља).

За Американце, ратовање је убијање другог типа у његовој земљи, по могућности издалека или из ваздуха, док се тоне новца зарађују у том процесу. За Русе, ратовање је једноставно везано за преживљавање по сваку цену. Разлика не може бити већа.

Разлика у стицању система оружја је такође једноставна: пошто амерички ратови никада заправно нису угрозили амерички народ, последице развијања система оружја са недостацима никада нису биле катастрофалне. Међутим, остварени профити су били огромни. Отуда врста криминално прецењеног и бескорисног система оружја попут Ф-35, Приобални борбени брод или, наравно, невероватно скупи и ништа мање невероватно рањиви носачи авиона.

Планери руских снага имају врло другачије приоритете: не само да су у потпуности схватили да неуспех у производњи оружаних система изврсних перформански може резултирати разарањем и окупацијом њихове земље (да не помињемо да њихове породице и они сами могу бити заробљени или убијени), а такође су схватили да никада не би могли да се пореде са Пентагоном у погледу потрошње.

Тако да су они дизајнирали много јефтиније системе оружја који би могли уништити или учинити бескорисним оно што произведе мултитрилионски амерички војно-индустријски комплекс.

Тако су руске ракете читав амерички АБМ програм и америчке носаче морнарице учинили прилично застарелим, исто као што су руске ваздушне одбране “невидљиве“ америчке авионе претвориле у мете, или како су руске дизел-електричне подморнице угрозиле америчке подморнице за нуклеарне нападе. Све то за само мали део онога што амерички порески обвезник троши на “одбрану.“ Овде опет Мартјанов износи много детаљних примера.

Мартјанова књига ће дубоко иритирати, па чак и разбеснети, оне за које је америчка нарцисистичка култура аксиоматске супериорности постала саставни део њиховог идентитета.

Али, за све остале, ова књига је нешто што се обавезно мора имати, јер је будућност читаве наше планете овде стављена на коцку: питања није да ли Америчка империја пропада, већ какве ће последице тај колапс имати на нашу планету. Тренутно, америчка војска се претворила у “шупљу силу“ која једноставно не може извести своју мисију, нарочито јер је та мисија, како то дефинишу амерички политичари, контрола читаве планете.

Постоји огромна разлика између сагледаних и стварних способности америчке војске и једини начин за премошћавање овог јаза је, наравно, нуклеарно оружје. Забог тога последње поглавље у књизи носи назив “Претња велике америчке погрешне војне процене.“ У овом поглављу Мартјанов именује правог непријатеља и руског и америчког народа – америчке политичке елите и, нарочито, неоконзервативци: они уништавају САД као земљу и доводе читаво човечанство у ризик од нуклеарног уништења.

Горе наведени резиме не осликава Мартјанову оригиналну књигу. Могу рећи само да сматрам да је ова књига апсолутно неопходна и да је “мора прочитати“ свака особа у САД која воли своју земљу и свака особа која верује да се ратови, нарочито нуклеарни, морају избећи по сваку цену. Као и многи други (мислим на Пола Крејга Робертса), Мартјанов нас упозорава да је “дан обрачуна пред нама“ и да су ризици од рата веома стварни, чак иако је за већину нас такав догађај такође незамислив.

Мартјанова књига ће бити посебно занимљива онима у америчким оружаним снагама који изнутра посматрају огроман пад америчке војне моћи. Ко би могао боље од бившег совјетског официра не само објаснити, већ и разумети механиме који су омогућили такав пад?

Србин.инфо