Русија је тихо отпочела сарадњу са уништеном Либијом – интерес Либије али и Русије

Пише: Лоренцо Вита

Стратегија Владимира Путина, у тешкој либијској шаховској игри, одувек је била посебно тиха. Кремљ, након пада Мухамера Гадафија, је кренуо опрезно, свестан да је крај пуковника имао катастрофалан утицај на изградњу руске стратегије на Медитерану након пада Совјетског Савеза.

Али Запад, који је направио пакао од те Либије, није заменио другу суперсилу. После Гадафија, није стигао други лидер, већ је експлодирао грађанскират. Русија је успела да се претвори у све динамичнијег и све неопходнијег актера. Италија то зна веома добро, јер је Ђузепе Конте (сада италијански премијер) ишао у Москву како би повукао Русију на своју страну.

За разлику од онога што се догодило у Сирији, Москва није одмах (и дефинитивно) изабрала савезника. Овде није било Башара ал Асада да га бране против напретка Исламске државе. А није било ни банди џихадиста који су спремни да поразе савезничку владу или супротстављених сила жељних да сруше систем савеза.

Овде је било хаоса. А у хаосу, Путин је преферирао да игра на другачији начин, не фокусирајући се на једног играча, већ покушавајући да води дијалог са свима.

Кремљ никада није скривао симпатије према Калифи Хафтар, снажном човеку из Киренајке. Доказ о овоме је и најновије путовање либијског маршала у Москву, где се састао са руским министром одбране Сергејем Шојгу. Њих двојица су разговарали, писало је на званичној страници либијске националне војске, “о стратегијама за решавање либијске кризе и борби против тероризма.“

Међутим, Русија никада није порекла признање Фајезове владе за национално јединство у Сарају. А ова потврда је дошла и са путем министра економије владе националног јединства у Москву, Насера ал Дарсија, који је отишао у руску престоницу да разговара са својим саговорницима у Кремљу, посебно са замеником министра Михаилом Богдановим (који ће бити у Палерму представљајући руску владу).

Двостраначки избор који има посебну сврху: да се супротстави посредничкој моћи и да је неопходан за све стране корисне за руску стратегију. Као шеф руске контактне групе за Либију, Лев Денгов, рекао је у интервјуу за Комерсант: “У Либији не желимо да се придружимо ни једној од борбених партија.

Либија између Алжира и Египта

Географски, Либија је постављена између Медитерана и Сахаре у правцу север-југ, али и између Египта и Алжира на истоку и западу. Ове две земље су кључне за Русију у Северној Африци. Алжир има дугу традицију економских и војних споразума са Москвом, који се настављају и данас, нарочито у сектору оружја. Да би овом извештају дали неку бројку, руски амбасадор у Алжиру, Игор Бељаев, открио је да је алжирска влада купила половина оружја које је Русија продала у Африци.

Односи између ове две земље помажу успостављању односа и са западном либијском границом, где су присутне алжирске снаге. Штавише, не бреба заборавити да Алжир има лоше односе са Хафтаром (савезником Москве), али је он и фундаментални извозник гаса у Европу (посебно за Италију). Овај чудан заплет значи да су Алжир и Москва такође обавезни саговорници о Либији.

Али, пре свега, Египат је чврста оса која је саграђена на фронту либијског досијеа. У том смислу, Хафтар је савршена тачка контакта. Путин не може у потпуности подржати маршала Тобрука, али то може учинити индиректно преко Каира. Руско-египатски односи су на највишим нивоима: Путин и Абдел Фатах ал Сиси деле многе идеје о источној медитеранској страни Северне Африке. А Хафтарове снаге подржавају и египатска војска и руска команда, која је изгледа већ присутна у Киренајки преко преко специјалних јединица по уговору са приватним руским компанијама. За Кремљ, непоходно је имати Египат на својој страни. Не само за Либију, већ и за Блиски Исток.

Зашто је Русија заинтересована за Либију

Русија је заинтересована за Либју из неколико разлога. Пре свега, главни разлог: стратешки. Москви је одувек било потребно да има испоставе на Медитерану. Приступ топлим морима је од фундаменталног значаја за поморску стратегију Кремља. А имати савезнике на Медитерану није уопште једноставно, јер је та игра комплексна и много је умешаних сила.

Гадафијева Либија је могла бити ваљан савезник. Не као Асадова Сирија, али свакако није представљала партнера САД-а. Нејгов пад је угрозио слободу маневрисања Русије на централном Медитерану. Стога, јасно је да Путин није могао да скине очи са либијских обала.

Тим интересима војне природе су се придружили и економски интереси. У суштини постоје три смернице на којима се развија руска политика у Африци и на Блиском истоку: енергија, инфраструктура и оружје. А на ове три линије се такође гради и руска политика у Либији. Министар Дарси, у Москви, је потврдио споразуме са Русијом за изградњу брзе пруге Бенгази-Сирте, у области која је и даље под контролом Хафтара. Споразум вредан 2 милијарде долара који за Либијце пре свега значи развој и повезаност различитих делова земље.

Русија је јасно заинтересована за чињеницу да њене компаније буду укључене у реконструкцију Либије. Али инфраструктура је само мали део економских интереса Москве. Росњефт, руски енергетски гигант, већ је потписао споразуме са Националном нафтном корпорацијом (НОЦ) за истраживање, вађење и куповину нафте.

У Роснефту, такође постоје и Газпром и Татнефт, који су већ укључени у ову северноафричку земљу, а ови други посебно у Сирту и Гадамесу. Три гиганта која представљају три оружја енергије са којима Русија жели да се врати у либијски меч после неколико година искључења. И управо из тог разлога су САД поново почеле да се активирају у Либији и на енергетском фронту: питање које такође утиче на Вашингтонове интересе.

Трећи сектор: оружје. Кључна индустрија за Кремљ, нарочито у Африци и Азији. Изазов између Русије, Кине и САД такође утиче на ратни сектор. А Либија је део ове велике игре. У предратној Либији, Мосвка и Триполи су имали изузетно важне споразуме у области оружја. Гадафи је потписао споразуме са руском владом и 2008. и 2010. године за промет од око 3,5 милијарде долара.

И било је укључено много других споразума, а онда су они прескочени или суспендовани након почетка рата и ембарга УН-а на оружје. Према проценама Розоборонекспорт-а, руска организација која се бави извозом војне технолоије, ратна индустрија Федерације, након 2011. године је изгубила око четири милијарде долара у споразумима.

Либијски интерес за Русију

Ако је Русија заинтересована за Либију, тачно је и обрнуто, да је Либија заинтересована за Русију. За разлику од других сила, Москва је увек била на маргинама, признајући, као што је већ објашњено, политичку вредност свих либијских лидера, без порицања везе са Гадафијем. Заправо, Русија је била кохерентна и упечатљива у томе да никада није претерано заузимала стране: и то јој је помогло да не стекне непријатеље.

Ова политичка гаранција помаже, нарочито у време када друге земље изгледају спремне да контролишу Либију. Из тог разлога, многе либијске фракције у Кремљу виде моћ која суштински гарантује равнотежу и интересе свих страна у сукобу.

Такође постоји и много економских интереса. За почетак, како је поменуто, из инфраструктуре. Министар Дарси је за Коммерсант поновио да је “питање инфраструктуре основно и да Русија има много искуства.“ Уговори о железницама и аутопутевима су већ закључени када је ту још увек био Гадафи. А сада постоје многи који желе да доведу у ред те споразуме.

А овим интересима у стратешким средствима, додају се много конкретнији интереси у прехрамбеном сектору. Либија је земља у рату, где је храна оскудна. А глад, поред уништења становништва, доводи до нестабилности и насиља. Русија је, последњих година, знатно повећала пољопривредну производњу и постала прехрамбена сила. Из тог разлога, Дарси је увек објашњавао да се расправљало о увозу пшенице и сточне хране, предлажући споразум у вредности од 700 милиона долара.

webtribune.rs