Захваљујући Вучићу Србија прошле године “зарадила” 10 милијарди динара наплаћујући еколошку таксу изјавио Филип Радовић

Србија је прошле године кроз еколошке таксе наплатила 10 милијарди динара од предузећа “загађивача”, чија производња ствара отпад који захтева посебан третман, како не би угрозио животну средину и здравље људи.

То је за Тањуг изјавио директор Агенције за заштиту животне средине Филип Радовић, који је, такође, указао да је држава за 2017. написала 1.981 прекршајну пријаву предузећима за неплаћање еколошке таксе.

– “Већина компанија када добије прекршајну пријаву реагује тако што испуни своју законску обавезу. Компаније које то не учине, буду гоњене на суду, како би се окончао поступак, односно, наплатила еколошка такса, заштитила животна средина, као и здравље и безбедност људи – рекао је Радовић.

Еколошке таксе се, додаје он, обрачунавају и наплаћују према европским директивама, које је Србија усвојила и хармонизовала у свој правни оквир.

Новац од еко такси, осим за улагање у нове еколошке пројекте, користи се и за одлагање отпада, а у Србији се, каже Радовић, годишње генерише око 10 милиона тона отпада, од чега осам милиона тона одлази на пепео који производе електране.

– “Од осталих два милиона тона, неких 200.000 тона је опасан отпад, опасан за здравље наше популације, за животиње и природу, и он се мора збринути на одговарајући начин, како не би дошао у контакт са живим бићима -, објаснио је Радовић.

Међутим, истиче он, у Србији не постоје постројења за одлагање опасног отпада, те наша држава већину тог отпада извози у земље Европске уније – део медицинског отпада извози у Аустрију, отпад који долази из електричних трансформатора извози у Румунију, Немачку….

– “Отпад се извози због недостатка инвестиција, не само због тога што инвеститори нису заинтересовани, већ и због неразумевања локалног становништва. У више локалних самоуправа било је иницијатива за изградњу постројења, дошло је чак и до реализације пројеката, али бројни пројекти су суспендовани, јер се локална заједница успротивила”, каже Радовић.

Он истиче да би свака изградња постројења била у складу са европским законима, којима се и Србија ускладила, те објаснио да се пре изградње постројења ради процена утицаја на животну средину, а резултати процене се оглашавају у јавности и, подвлачи Радовић, немогуће је направити постројење које би на било који начин угрозило здравље људи.

Да није тако, додаје Радовић, у Западној Европи не би постојало ниједно постројење за прераду отпада, а само у Немачкој их, истиче, има око 2.000.

– “То су цифре у Западној Европи која је далеко развијенија, али то је свакако нешто чему и ми тежимо. С друге стране, таква постројења би отклонила могућност да постоји нешто што загађује животну средину, али би отворила и нова радна места”, наводи Радовић.

Међутим, након 2020. године, према међународним конвенцијама, препоручује се да се минимизира проток опасног отпада преко границе, а то значи да ће државе морати свој отпад да третирају на сопственој територији.

Изградња постројења за прераду опасног отпада је оно што Србија мора да уради”, наглашава Радовић.

У нашој земљи данас има око 220 компанија које су регистроване за прераду отпада, и упркос томе што постројења недостају, у последњих пет година, оцењује Радовић, направили смо велике кораке у рециклажној индустрији.

“На пример, амбалажни отпад је 2012. и 2013. године био рециклиран тек негде више од 24 одсто, а данас је тај број већи од 45 одсто и са даљом тенденцијом раста”, навео је Радовић.

На путу ка Европској унији, једно од поглавља које ће Србија морати да отвори је Поглавље 27, које се тиче заштите животне средине, а према оцени стручњака, то је поглавље које је најобимније, најзахтевније и најскупље.

Радовић каже да је Еворпска комисија приметила напредак Србије у заштити животне средине, као што су формирање Министарства за заштиту животне средине, убрзан рад администрације, а на прагу је да добијемо и Фонд за заштиту животне средине.

Међутим, ЕК је закључила и да су Србији неопходна већа финансијска улагања за заштиту околине.

“И да не постоји ЕУ, ми бисмо питањем животне средине требали да се бавимо пре свега због цивилизацијских тековина и нашег здравља. Животна средина јесте најбитнија за здравље људи, а то потврђује и чињеница да годишње издвајамо више од милијарду евра за лечење људи од болести које могу бити консеквенца загађености животне средине”, закључио је Радовић.

Блиц