Србислав Филиповић: Где иде Западни Балкан

Почетком овог века и доласком неких нових структура на власт у Србији, помислили смо да ће све у региону Западног Балкана бити много другачије по наш народ који живи на овим просторима натопљеним невином крвљу, препуном спаљених села и градова, препуном споменика који нас подсећају да је ту и ту извршен неке страшан злочин и за њега углавном нико није никада одговарао. Мислили смо да ће наш регион, уз подршку тог великог света, моћи, умети и знати да чува и сачува наш балкански лако ломљив мир. Знало се да је на Балкану као на бурету барута. Може бити мир деценију, две или три, али се не зна никада одакле ће неко повући ороз и ето нама експлозије и опет лелека мајки и сестара.
Ближи се крај друге деценије овог века, а опет се нешто “кува“ на Балкану. Формирају се војске на територији која по сваком праву и свакој правди припада Србији, али неки не признају ни право, ни правду, ако њима у том тренутку не иде у прилог. Право је за поједине постало само мртво слово на папиру, које се примењује, али само ако се нешто може применити против Србије и српског народа. Онај други, албански народ, може да чини шта год хоће, коме год хоће и колико год хоће, сигуран је у једно – да никада и ни за шта неће ниједан појединац из њихових редова да одговара. То је срамота на образу ове цивилизације. Постало је дозвољено оно што никада било није. Питам се шта би нама урадили и колико би нас бомбардовали, да смо ми повлачили потезе са таксама као они, да смо ми без лекова остављали њихову децу и терали их у неизвесност. Србин данас на КиМ не зна да ли ће дочекати сутрашњи дан жив, али Алабанац зна да може живот да узме свом комшији невином и да за то неће никада бити ни окривљен, а о пресудама да не говоримо. Србе данас можете да бијете кундацима, да их вучете као стоку, да се на њима иживљавате, да их месецима и без основа држите у кавезима терориста у Приштини и да на то један део света окрене главу као да не види или не жели да види, јер је то за њих богоугодно и нормално.
Страх ме је у шта то, не клизи, него се стропоштава Западни Балкан и где је крај тог пада и какве ће последице наступити. Западни свет мора окренути главу и ка нама, мора видети где све ово води, мора да схвати да ми више немамо где и да ћемо своју слободу бранити како год знамо и умемо, јер и ми смо људи. Можда смо мали народ, али право не зна за мале и велике, већ да су пред њим све стране једнаке. Знам да је пракса показала другачије, али још верујем да је правда за нас Србе и више него преспора, али верујем да је можемо и морамо достићи. Успећемо у томе, ако будемо сложни, уједињени око основних и најважнијих питања – будућности и опстанка српског народа и српске државе. Нема право наша генерација да постане дегенерација и да дозволи да коначно уништење сопственог народа.
Зато свим срцем стојим уз политику нашег државног врха и председника Вучића!