Нестабилност на Балкану је последица планова за уништење Србије!!!

Косово је постало озбиљан проблем за мир и стабилност на западном Балкану, мање-више су сагласни наши саговорници.

Како кажу, забринути су због последњих дешавања на релацији Београд-Приштина због разних спинова сервираних са обе стране, недостатка политичке воље, нарастајућих тензија… Такође, слажу се и у томе да идеја о размени територија или подели више није на столу, али да то не значи да не треба наставити за тражењем других решења.

Једна ствар око које немају дилему јесте да евроинтеграција Србије нема без споразума са Приштином и да је решење косовског проблема један од најважнијих предуслова за њен даљи напредак на европском путу. На питање о томе да ли је ова година та када ће бити постигнут правно обавезујући споразум између Београда и Приштине, нико са сигурношћу не може да тврди, али немају ни превише оптимизма с тим у вези.
Џејмс Кер Линдзи, Лондонска школа економије: Забринутији сам него раније због Косова

Све у свему, више сам забринут за ситуацију на Косову сада него што сам био раније. Последњих неколико месеци показало се да Косово постаје озбиљан проблем за мир и стабилност на западном Балкану. Борба око признавања се појачала. Тензије између Београда и Приштине су нарасле не само због увођења такса већ се однос Приштине према ЕУ погоршао због либерализације визног режима.

У међувремену, пажња ЕУ ће се све више фокусирати негде другде у месецима који долазе јер се припрема за изборе за Европски парламент и за формирање нове комисије. Веома је тешко предвидети како ће се ствари одвијати током ове године, нарочито у првој половини.

Пролазећи од онога што видимо јавно, нисам оптимиста по питању великог напретка. Међутим, питам се да ли се можда дешава нешто више иза сцене. Како се показало на споразуму између Грчке и Македоније, може доћи до изненађујућих помака с правим политичким вођством. Невоља је у томе што нисам сигуран да ли би било који постигнути споразум добио шире одобравање, посебно на Косову.

О томе како би споразум између Београда и Приштине могао да изгледа, писано је доста протеклих месеци, а расправа о разграничењу била је пуна контроверзи. Схватам да су многи забринути због регионалних последица таквог потеза. Међутим, верујем и да је боље причекати и видети него затварати ову опцију у првој фази.

По мом мишљењу, свеобухватно коначно решење вреди спровести чак и ако обе стране морају да направе компромисе. Под тим мислим да је важно нагласити да би сваки договор морао да буде далеко шири од само територијалног договора.

Статус верских објеката на Косову мораће у потпуности да се дефинише.

Такође, права оних Срба и Албанаца који остају на Косову и Србији мораће бити у потпуности заштићена. Такође, биће важно увести кораке који ће отворити пут ка значајним позитивним односима између Србије и Косова. Уопштено говорећи, мислим да је за регионалну стабилност боље да се постигне споразум који решава питање Косова једном заувек и што је пре могуће, него наставити са тренутном ситуацијом, која постаје све неодрживија и ствара тензије.

Србија је остварила стабилан напредак у приступању ЕУ и ако жели да се придружи Унији до 2025. године, процес ће морати да убрза. Треба имати на уму и да ће процес ратификације трајати око две године. У најбољем случају, Србија треба да заврши преговоре до краја 2022. године. Овим темпом ова и наредна година биће од кључне важности да се настави са отварањем што је могуће више поглавља.

У међувремену, 2019. ће бити и година преврата за ЕУ, где се одржавају избори, што такође може утицати на процес приступања. Такође, ту је и Косово. У овом тренутку мислим да ово неће ометати процес отварања нових поглавља. Међутим, како се Србија буде приближавала крају преговора, то ће постајати све важније.

Иако ће се процес приступања Унији наставити без решења, прилично је сигурно да Србија неће моћи да се придружи ЕУ уколико не буде коначног споразума између Београда и Приштине.

У реалности, мислим да то значи да ће Србија морати да призна Косово. Иако признање није формални захтев Европске уније и будући да пет чланица још увек не признају Косово, одлуке о приступању зависе и од сваке појединачне државе чланице ЕУ.

Чини се да сви докази сугеришу да ће Немачка блокирати било какво коначно чланство док Београд не призна Косово. У међувремену, остале чланице ЕУ желе да буду сигурне да ЕУ неће увозити територијалне спорове. Мислим да ће многе чланице желети да се ситуација у потпуности разреши. Питање је само да ли је то боље урадити пре или касније.

Пре годину дана рекао бих – касније. Међутим, недавна дешавања указују на то да статус кво више није одржив. Проблем је у томе што је тешко видети како се може постићи помак у тренутним околностима, тако да ће 2019. сасвим сигурно бити изазовна година.
Данијел Сервер, професор у Вашингтону: Приштина више нестрпљива да сачека решење

Могуће је решити питање Косова и Србије, али то све зависи од политичке воље обе стране. А политичка воља у великој мери зависи од њихових председника.

Немогуће је предвидети да ли ће одлучити да то питање реше током ове године.

Чини се да је Приштина нестрпљивија од Београда да то учини, али се надам да ће се то променити јер постаје очигледно да је рано решење далеко боље него чекање на само приступање ЕУ, када ће све полуге бити уз оне који су признало Косово.

Чини ми се да демаркација више није на столу. Изгледа да Вучић не жели да да Тачију оно што му треба, а изгледа и да Тачи не жели да да Вучићу да оно што он жели и што му је потребно да би се територијално (народно) разменили. По мом мишљењу, то је добро јер је размена иначе лоша идеја, а лоше идеје су као зомбији, не умиру, већ лутајући траже неког политичара, дипломату или професора чију каријеру могу уништити.

Србија наставља да усваја и примењује оно што је прихватила, и то је добро, али неће моћи да заврши приступање Унији без решења косовског питања, изградње независнијег судства и омогућавања слободних медија. То ми се засад чине као главне препреке на европском путу.

На питање шта би се генерално могло очекивати ове године од европског пута Србије, Сервер каже да је то питање највише за Вучића. Како каже, прошла година није била баш добра и нада се да ће ова бити боља.
Ерик Горди, професор из Лондона: Провокације има превише

Апсолутно је јасно да будућност европских интеграција и Косова и Србије зависи од постизања свеобухватног споразума. Међутим, шансе за то и нису баш велике. Ни Србија ни Косово нису показали много капацитета за постизање споразума и нису показали капацитет за спровођење постигнутих споразума. То су државе чија су руководства изгледа способна само да ескалирају и препуштају се провокацијама.

Једна иницијатива која је промовисана, о размени територија, неће ништа постићи јер је у супротности са јавним мњењем обе државе, осим што има понеку вербалну подршку од Русије и подршку само Трампа и Болтона у Вашингтону. Међутим, ни један ни други немају капацитет да убеде савезнике у Европи да их у томе подрже.

Што се тиче процеса приступања Србије ЕУ, то зависи од решавања билатералних спорова, али зависи и од испуњавања стандарда у најважнијим областима: владавини права, независности правосуђа, слободи медија и усклађивању спољне политике. Напредак је био веома слаб у свим овим областима и нема разлога да се очекује да ће он постати бољи. Могло би се говорити о недостатку политичке воље да се испуне ови стандарди, али можда би било паметније говорити о постојању веома јаке политичке воље да се они не испуне.
Бодо Вебер, Савет за демократизацију из Берлина: Споразум у 2019. би био изненађење

Ја бих се изненадио ако би дошло до постизања коначног, свеобухватног, правно обавезујућег споразума у 2019. Разлог томе је тај што су све стране у преговорима, пре свега Београд, охрабрене од госпође Могерини и њеног тима, а онда и са подршком косовског председника Тачија, потрошиле првих годину и по у новој фази у дијалогу на гурање идеје корекције границе, разграничење, односно размене територија или пак поделе Косова.

То је почело као иницијални политички спин из Београда, а чини ми се, ескалирало у покушај експлоатисања одређене кризе и политичке слабости Запада, охрабрен од дела актера из ЕУ и САД. Но, показало се да Запад, пре свега ЕУ, ипак није толико ослабљен као што су се неки надали.

Зато су преговоре у 2018. завршили потпуно заглављени, док је покушај Београда да дијалог гура ван овог оквира који га је дефинисао од почетка прихваћен од свих преговарачких страна – признавања реалности губитка Косова од стране Србије и фокусирање на свеобухватну нормализација две земље и на осигурање нормалног живота косовских Срба у држави Косово, награђен перспективом чланства у Европској унији, те подршком о економском оснаживање Србије – доживео свој неуспех у одбијању етнотериторијалне идеје од

Немачке и већине чланица ЕУ, те отпором свих албанских парламентарних странака.

Сумњам да су сви преговарачи напустили идеје о подели и размени територије, али она неће проћи. Уз то, ако би прошла, не би донела стабилности и била би кобна за живот косовских Срба и јужно, али и северно од Ибра. Пут до коначног споразума води преко једног потпуног ресетовања преговора, враћања у првобитни оквир дијалога, враћања политичкој реалности, а не преко кампање свеобухватног подржавања косовске државе од власти у Београду.

Фокус мора бити на ономе што би гарантовало да споразум заиста буде историјски – на свеобухватној нормализацији односа између Србије и Косова као билатералних односа две демократске државе, на свакодневном животу, свакодневним проблемима косовски Срба, сигурносним и социоекономским.

Бојим се да је такво једно ресетовање реално тек са ступањем на дужност нове Европске комисије после европских избора. Било би корисно са стране ако би до тада почели да смањују тензије, а њихово подгревање, мора се и то рећи, почело је већ у јесен 2017. године, политичким спиновањем Београда.

Курир