ПРОФ. ДР АНДРЕЈ ФАЈГЕЉ: Прадеда ти је био газда и јебач, а ти си слуга и дркаџија!

Живимо у друштву слуга и дркоша, а прадеда је био газда и јебач. Ако је то прогрес, ту ме сеци! Добро, признајем, прадеда није могао да мастурбира у купатилу уз проточну воду, централно грејање и интернет порњаву, ни да објави селфи с геј параде на Инстаграму. Али шта ће нам тај комфор и те слободе ако изгубимо оно основно, оно право?

Пише: др Андреј Фајгељ

Хајде мало да причамо без увијања. Да ли живиш боље од својих прадеде и прабабе?

Секс? До осамнаесте су били венчани и могли да спавају како и кад су хтели.

Новац? Били су власници своје воде и своје земље, на њој су подизали своје куће и производили своју храну. Тако су могли да збрину и себе и децу и децу своје деце. Храна је имала укус а новац противвредност у злату. Нису дуговали ником ништа.

Права? Били су слободни и независни грађани слободне и независне Србије, ковачи своје судбине.

Пре него што поверујеш у обећања либерално-прогресивних продаваца магле, измери њиховим мерилима: можеш ли да сањаш оно што је прадеда имао? Редовни сексуални односи, стан, храна? Власништво, независност, слобода?

Добро, признајем, прадеда није могао да мастурбира у купатилу уз проточну воду, централно грејање и интернет порњаву, ни да објави селфи с геј параде на Инстаграму. Али шта ће нам тај комфор и те слободе ако изгубимо оно основно, оно право?

Извињавам се ако кварим твој савршени живот или снове о њему. И мени је требало двадесет година и сви успеси које сам могао да постигнем – чак сам био и власт – да бих се пробудио и схватио да сам преварен, да жена и ја немамо ни динара уштеђевине и од две професорске плате једва склапамо крај с крајем. Направили смо трошковник: највећи део новца оде хрватским тајкунима за храну, затим међународним банкарима за кредит за стан. Да овог тренутка умрем, деци не бих оставио ништа, сем овог рачунара на којем пишем.

Oсетио сам се као најслабија карика у породичном стаблу. Који од мојих предака од Адама наовамо, у мојим годинама, након две деценије рада, није успео да обезбеди кров над главом за своју породицу?

Либерал-прогресивизам је поставио економију изнад свега, изнад политике, изнад нације. Атлантисти нам упорно понављају да заборавимо историју, бомбардовање и Косово, јер то је ништа. Слободно тржиште, куповна моћ и стандард живота су све. И?

Они роваре и буше нашу земљу и недавно су испод Бора открили највећу жилу злата на свету. Заиста је потребан натчовечански гениј страног инвеститора да би се нашло злато усред српског рудника злата на чијем подручју смо руду вадили још у Винчанској култури, пре седам хиљада година.

Ми то више не умемо. Што би рекао Вучић, полако усвајамо „ту врсту немачког духа”, али странац је странац. Српска земља у својим недрима чува најстарији и најбогатији рудник у Европи, али Србин у њему може да буде само рудар а Српкиња секретарица. Или обратно, секретарак и рударка, ако његово величанство страни инвеститор тако преферира због хомосексуалности и родне равноправности.

Само тај један ресурс, једна златна жила, могла би да отплати већи део дуга Србије. Али залуд, и у ту жилу вампир је стигао да зарије зубе. То нису ни страни инвеститори ни стране газде, то су страни господари. А ово није економија, већ кулук.

Субвенције су само за њих. Наша земља, наша вода, само за њих. Кад нам не остане ништа, задужујемо се само код њих. Да бисмо отплатили дуг, радимо само за њих. Од цркавице која нам остане платимо порез да би наша држава исплаћивала субвенције, само за њих. Круг је затворен.

А секс? Не овај економски, већ прави? Сексуална револуција није довела до већег, већ до мањег уживања у сексу. Млади су усамљени. Завладала је епидемија зависности од интернет порнографије. За глумце је порнографија секс без плодности, без блискости, без љубави, без уживања. Мушкарци док продиру држе руке на леђима зато што је важно само сликање, да кадар буде слободан. За гледаоце је још горе. Они држе једном руком себе, другом машину: секс без партнера. Спајање је постало раздвајање.

Живимо у друштву слуга и дркоша а прадеда је био газда и јебач. Ако је то прогрес, ту ме сеци!

(Андреј Фајгељ је био директор Културног центра Новог Сада, а сада је доцент на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. Доктор је француског језика и књижевности. Говори десетак језика, отац је четворо дјеце. Трећи је доктор наука у породици Фајгељ, после оца Станислава, универзитетског професора психологије, и деде Александра, професора Интерне медицине на Универзитету у Сарајеву).