Глад за слободом много је већа од глади за хлебом

Министар финансија Синиша Мали похвалио се пре неки дан (среда, 30. јануар) да је Србија поправила свој пласман на Индексу економских слобода Херитиџ фондације за 11 места. Са 80. прошле попела са на 69. место на листи за 2019. годину. Као и претходних година, Србија се и даље налази у групи тзв. делимично слободних земаља; испред ње су слободне и углавном слободне, а иза углавном неслободне земље и репресивни режими.

Добро је наравно да се економске слободе у земљи Србији повећавају и министар није могао пропустити прилику да се похвали. Али, кад се мало загребе испод површине, тј. мало детаљније погледа чега све има у тој анализи, види се да Мали није рекао целокупну истину. Јер, кад се открије цела слика онда се види да привредни амбијент пати од бројних, и крупних, недостатака који показују да за неко велико задовољство заправо и нема разлога, напротив.

Најпре, ако се, заузевши 69. место међу 180 земаља, Србија нашла па за мало у првој трећини земаља на свету, када се у обзир узме само Европа, Србија је са 34. позицијом међу 44 земље ушла тек у последњу четвртину. Додуше – ето још једног „позитивног бројања“ за Србију – она је ту иза себе оставиле и неке чланице Европске уније: Француску (71. на светској ранг листи, 35. на европској), Италију (80, одн. 46), Хрватску (86. одн. 38) и Грчку (106. одн. 43). Поред ових, да и то кажем, иза Србије су и Босна и Херцеговина, Црна Гора, Молдавија, Русија, Белорусија и Украјина. Сви други су (на челу са Швајцарском и Ирском које су потпуно слободне) дакле испред. А ако се још једном осврнемо на поменуте чланице ЕУ, видећемо да су земље са (нај)мањим економским слободама управо оне које данас имају највеће привредне, социјалне и политичке проблеме.

Да се вратимо у Србију. Скок на листи она је постигла пре свега захваљујући економским реформама које је спровела последњих неколико година. Дакле, фискалној и монетарној стабилизацији, односно елиминисању буџетског дефицита и смањењу јавног дуга са једне, те ниској инфлацији са друге стране.

Међутим, док је у тој чисто економској сфери стање знатно поправљено, у опште друштвеној је практично погоршано. Реч је о ономе што се обухвата (релативно широким) појмом владавине права. Дакле када се ради о поштовању закона, о независности судства, о интегритету владе – ту је Србија добила мање од половине расположивог броја бодова. Док је од 100 могућих за фискалну и монетарну стабилност добила 90, односно 80 поена, за законитост је добила 50, за правосуђе 45, а за принципијелност и професионалност (што значи и одсуство корупције) државне управе свега 37 бодова. Све је то далеко испод европског, а осим код судства и испод светског просека, с тим што је у овом последњем случају Србија чак добила нижу оцену него прошле 2018. године. Дакле, остварила је апсолутни пад.

На овај начин је у ствари Херитиџов индекс само потврдио оно што су показала друга два, такође недавно објављена извештаја. Средином јануара, наиме, објављени су Барометар слободе фондације Фридрих Нојман и Индекс демократије Економист интелиџенс јунита. Када је реч о овом другом, Србија је добила оцену 6,41 (највиша је 10) и сврстана у слабе демократије. Што је најгоре, та ионако крхка демократија последњих година све више слаби. Јер је последња оцена нижа не само од оне пре три године (6,71), него и пре чак 12 година (6,62).

На Барометру слободе, који нагласак ставља на политичке слободе, Србија је заузела 35. место међу 45 земаља Европе (не обрађују се све земље) и централне Азије. Дакле, опет је међу најгорима. Што је још горе, и овде посебно забрињавају трендови. Наиме, када је реч о демократичности изборних процеса, о медијским слободама и о независности судства, за све те три изузетно важне области констатује се да су „у убрзаном паду“.

Када је реч о друштвеним мерењима, у овом контексту није згорег подсетити на једно прошлогодишње истраживање које као да је игнорисано од наше јавности. Наиме, Гордана Матковић и Катарина Станић из Центра за социјалну политику објавиле су септембра 2018. рад о неједнакости у Србији. Према тој студији, ако се у истраживање укључе и натурални приходи, социјална неједнакост у Србији износи око 30 Џинија, а ако се неједнакост мери по потрошњи – свега 26 Џинија. Тако су практично „демантовани“ подаци државног Завода за статистику по којима је неједнакост у Србији нешто изнад 38 Џинија. И друго, можда важније, констатовано је да се с обзиром на те резултате социјална неједнакост у Србији креће у границама европског просека.

Из свега овога на крају се може закључити да у погледу људских права и демократије Србија стоји много горе него у погледу социјалне правде. Што се на неки начин огледа и у актуелним грађанским протестима. Иако се наравно у Србији прилично лоше живи, та побуна је у највећој мери изазвана насиљем, бахатошћу и грамзивошћу власти. Много више политичком репресијом него економском депресијом.

Глад за слободом, да се тако изразим, много је већа од глади за хлебом.

Пешчаник.нет, 02.02.2019.