Вучић и Ђилас – два лица неолиберализма

Разговарао: Бранислав Кривокапић

Београдски глас – Балкан је постао резерват јефтине радне снаге, једна заокружена неолиберална целина у тоталној друштвеној кризи – од школства и здравства до третмана радништва. Данас преко 60 одсто наше просечне зараде одлази само на храну и кров над главом, а преко акциза и пореза на додату вредност државни буџет и даље највише пуне грађани. Радимо све више, а имамо све мање. То је реалност живота на периферији неолибералне Европе, каже за „Београдски глас“ млади филозоф Александар Матковић, истраживач на Институту за филозофију и друштвену теорију. За такво стање, по мишљењу Матковића, у доброј мери је заслужан такозвани „Берлински процес“ којим је Европска унија, у периоду „замрзавања“ евроинтеграција 2014–2018, подстицала спровођење реформи у земљама региона.

‒ У питању је идеја о интеграцији Балкана као једне регионалне јединице, а у духу представе о „Европи на две брзине“, са којом су се још деведесетих година прошлог века забављали немачки хришћански демократи, Карл Ламерс и Волфганг Шојбле, бивши министар финансија, пре њих Хелмут Кол, али и данашња либералка Улрике Геро. У том духу Жан Клод Јункер и Ангела Меркел покренули су 2014. низ преговора између балканских земаља под називом „Берлински процес“. Србија је у међувремену наставила евроинтеграције, тако да је овај програм изгубио део своје сврхе, а из њега су настале само две институције: једна посвећена размени омладине (РYЦО) и друга која је посвећена питању жртава ратова из деведесетих (РЕКОМ). Преко низа споразума, кредита у еврима и улагања европских компанија, привреде балканских држава већ су скоро у потпуности зависне од ЕУ, с тим да њихова радна снага нема слободу кретања изван сопствених граница.

Српски неолиберализам без бенефита

Изјавили сте да је процес неолиберализације друштва појачан до те мере да смо у неким сегментима престигли Велику Британију из времена Маргарет Тачер. У чему је то Вучић надмашио Челичну Леди?

Вучић иза себе има неолибералну Европу и мере штедње спровео је уз подршку Брисела, Париза и Берлина. Он, дакле, има готов модел, а Тачерова га је тек градила. Приватизација је била основно начело тачеризма. Међутим, и Тачерова је стала код стратешких питања попут државних лука или научноистраживачких центара. С друге стране, ми данас имамо много опсежнију приватизацију – од целокупне индустрије до високог школства, а нови Закон о науци отвара и могућности приватизације научноистраживачких института.

Толики степен неолиберализма за Србију значи жртвовање суверенитета светском тржишту, док у Британији, због статуса некадашње колонијалне силе и Лондона као финансијског седишта Европе, то није био случај. Зато постоји огромна разлика у „бенефитима“ које од замаха неолиберализма добија просечни становник Србије у односу на Британце осамдесетих година 20. века. Такође, Тачеровој се посрећило откриће нафте у Северном мору и, за разлику од Вучића, имала је конкуренцију у Зеленој партији, па је још тада заговарала решавање климатских питања и чак отворила Центар за истраживање климатских промена „Хејдли“, што је ублажило ефекте њене неолибералне политике. Вучић следи тачеровску логику и по неким стварима је чак гори од Маргарет Тачер, али то ради на периферији светског капитализма и без бенефита за становништво.

Је л’ тај недостатак бенефита разлог што представници власти у свакој прилици помињу грехе својих претходника, тзв. жутих лопова који су сишли с власти пре више од шест година?

Теза да је „жути лопов“ дошао и покрао све па смо зато сиромашни је смешна, а притом се коси са тврдњама власти да нам данас иде много боље него за време „жутих“. Реалност је да десет одсто буџета већ одлази на отплате камата, а према Закону о буџетском систему из 2015. држава може да распише колико хоће субвенција страним инвеститорима, без икаквих ограничења. Демократе су водиле исту економску политику као и СНС. Идеологија се мало променила, али не и економска политика: довођење страних инвестиција и одустајање од домаће привреде јесте основа континуитета ДС‒СНС, а у случају Војводине и ЛСВ, који је обележио друштвену стварност постсоцијалистичке Србије.

Свесно уништавање радних закона

Као млад човек, рођен годину дана након Осме седнице ЦК СК Србије и доласка Слободана Милошевића на власт, како гледате на оцене да је у многим сегментима ситуација у Србији данас гора него за време вашег детињства?

У контексту распада Југославије, санкција и рата Милошевић може деловати боље од Вучића. Јер тада смо наводно ипак имали неку структуру, неке субвенције за лекове, некакву стратегију преживљавања која Вучићу није потребна јер има подршку европских елита. Основна разлика између Милошевићеве и Вучићеве Србије огледа се у подршци коју НАТО и ЕУ данас пружају овдашњим националистима. Јер национализам после Милошевића је незамислив без светског тржишта. Без подршке ММФ-а, ЕУ, НАТО и Европске централне банке тешко да би постојао иједан велики балкански националиста. Сав послератни национални либерализам, од Ђинђића до ДС-овске клацкалице између Косова и Европске уније, не би постојао да није било подршке споља интеграцији Србије у светско тржиште, као што не би постојала ни синтеза проруских и проевропских струја звана Српска напредна странка. Та подршка је 2000. значила уништавање последњих остатака социјализма, а данас значи уништавање радних закона. Национализам иде руку под руку са најгорим последицама тржишта и националисти су први који су, упркос убеђењима, уништили своје властите привреде.

Хоће ли нас тај фамозни трилинг – Закон о раду, Закон о дуалном запошљавању и Закон о агенцијама за запошљавање – дефинитивно претворити у модерне робове који потписују колективне уговоре у којима, између осталог, пише да нам родитељи нису чланови уже породице, те да, у случају њихове смрти, не можемо добити слободне дане?

То се већ десило. Мађарска управо протестује против „робовских закона“. Србија се данас не може разумети без прекаризације, као ни читав Балкан. Па и наши радни закони су копирани једни од других: српски од хрватског, хрватски од словеначког, овај од аустријског, а сви заједно имају извор у немачким „Хартз ИВ“ законима о раду и дуалном образовању.

Дуалним образовањем се де фацто омогућава употреба деце за рад уколико потпишете уговор са Привредном комором и факултетом. Деца која раде психофизичку припрему добијају у школама и ништа се не питају, нити им је дозвољен било какав вид исказивања незадовољства. На тај начин се задире у основну репродукцију радништва јер не само да се обарају цене рада него се тим „законским трилингом“ подрива и само ткиво друштва, а сервилност нам се урезује кроз само образовање. То је оно што, нажалост, обликује несталне животе будуће радничке класе.

Београдски глас