Уз 20. годишњицу злочинаког бомбардовања Србије: ГОВОР  МРЖЊЕ

         Веома се често се у последње време чују гласови уперени против говора мржње – једне од неморалних особина оних који, како се тврди,  отворено  испољавају одиозна стања према појединцима, друштвеним групама, политичким партијама и покретима, друштвеним и државним субјектима. Ваља одмах рећи, међутим, да о говору мржње постоји више дефиниција – зависно од економских, политичких, националних и индивидуалних интереса оних који изговарају, или  путем медија пласирају те инкриминисане говоре.  У многим земљама се говор мржње санкционише, мада је очигледно да је у доста случајева веома тешко повући границу између оног што се може оквалификовати као израз мржње и интерпретације објективних збивања у којима су учествовале конкретне особе. Некада се и оправдано изречене осуде називају говором мржње, мада иза тих осуда некада стоји и презир који се, у корелацији са осудом, често неоправдано сврстава у говор мржње.

И поред чињенице да нема опште прихваћене дефиниције говора мржње и да се у доста случајева његово постојање оправдава позивом на слободу изражавања и плурализам мишљења, немогуће је пренебрегнути ћињеницу да су изливи мржње особина која се оправдано испољава према учиниоцима појединих недела. Немогућ је, на пример, опрост над почињеним злочинима, нити су подложни осуди људи који се не устручавају да јавно, јасно и гласно, испоље мржњу према починитељима изазивања ратних сукоба и геноцидних радњи, силоватељима, убицама…

Данас, када је протекло пуних двадесет година од бомбардовања Србије од агресије НАТО алијансе, готово да нема човека у Србији, изузимајући поједине плаћенике у неким такозваним хуманитарним организацијама, који уз осуду тог нечовећног чина, отворено, са нескривеном мржњом, изговара имена сценариста, режисера, активних учесника и симпатизера тог злочиначког нечовештва. А тих омражених људи било је много. Немогуће је заборавити у то време председника САД Била Клинтона, британског премијера Тонија Блера, генералног секретара НАТО Хавијера Солану, Медлин Олбрајт, Весли Кларка, Вилијама Вокера и многе друге сценаристе и учеснике атака на Србију. Њима се, наравно, придружују албанска сабраћа са Космета – Хашим Тачи и Рамуш Харадинај, познати поред осталог и као организатори вађења органа киднапованим Србима. Било је, нажалост, и на срамоту Српства и Србије, и међу нама, Србима, људи и жена који су призивали и одобравали злочиначки чин НАТО.

Посебно место међу омраженим личностима које су учествовале у срамној, нељудској, режији бомбардовања, припада америчком генералу у пензији и шефу Верификаторске комисије на Космету Вилијему Вокеру, албанском лобисти и  човеку без икаквог морала. Он, заједно са својим налогодавцима, сноси велики део одговорности за учешће у изради сценарија који је резултирао недужним жртвама, разарањем породичних домова, школа, болница, мостова и многих других објеката широм Србије. Осећања осуде, презира и мржње према том човеку не јењавају ни данас – двадесет година од агресије у којој је и он, као плаћеник Клинтонове администрације, увелико учествовао. О његовим гадостима, посебно оним који се односе на “Случај Рачак”, писало се тих година надучако и нашироко како у домаћим, тако и у бројним страним медијима.

Аутор ових редова је у то време упутио Вилијему Вокеру отворено писмо преко Новинске агенције Тањуг, а  19. марта 1999. године објављеном у листу “Борба”. Тај текст, који се у наставку објављује у целини, представља осуду и презир према америчком пензионисаном генералу, а није искључено да поједини делови садрже и елементе “говора мржње”.

Поштовани генерале Вокер!

Иако ни као човек ни као војник не заслужујете никакво поштовање, тај атрибут уз Ваше име стављам искључиво из уважавања војничког чина који сам у југословенској, баш као и Ви у америчкој војсци, носио пуних четрдесет година. Приликом Вашег доласка у нашу земљу на чело мисије верификатора ОЕБС-а, очекибвао сам, као и већина мојих сународника, да ћете, како би требало да приличи бившем војнику и вишем официру, часно, поштено и, изнад свега, објективно обављати дужност због које сте потегли пут преко океана. Али Ви сте, то је данас кристално јасно, дошли да би се као послушник и плаћеник ставили у службу разбијања Србије и Југославије и сатанизације Срба као народа. Ви не судите достојанством, савешћу и чашћу олфицирског звања које је у два светска рата подигло углед САД као никада до тада, већ програмираном одиозом према земљи и људима које су нељуди, Ваши налогодавци, ставили на срамни списак за одстрел непослушних земаља и народа. А ти налогодавци, Ви то врло добро знате, припадају школи која је у Кореји, Вијетнаму, Гранади, Салвадору, Никарагви, Лаосу, Камбоџи, Босни, Ираку и Либији, а ево сада и у Србији, покушавала да, са више или мање успеха, огњем и мачем, ракетама и бомбама, дисциплинује поједине народе и “усрећи” их неком само Вама схватљивом и прихватљивом демократијом.

Да срцем и душом припадате тој школи, на најбоље могући начин потврдили сте безочно лажном интерпретацијом догађаја у селу Рачак, измишљајући непостојећи масакр, како  бисте скренули пажњу са гнусних убистава и киднаповања које су тих и претходних дана чинили Ваши питомци и штићеници из редова албанских терориста. Зар Вас то не подсећа на информативно-пропагандне поруке из Вијетнама и других земаља где сте убице голоруких људи, жена и деце, промовисали у националне хероје, а недужне жртве у припаднике терористичких банди. За та недела, нисте заборавили надам се, Вашу земљу осуђивала је и сопствене и целокупна светска јавност.

Сада када је скинут вео са “масакра” у селу Рачак, када чак и Вама наклоњена екипа финских патолога није смогла снаге да потврди лажи о масакру, Ви и даље послушнички, у складу са добијеним задатком и плаћеничким менталитетом, битишете у земљи чије гостопримство ничин не заслужујете. После званичних обдукционих налаза погинулих терориста, сваки частан човек, што Ви свакако нисте, поднео би неопозиву оставку и достојанствено се вратио тамо одакле је дошао.  Ви, нажалост и несрећу српског народа, који Вам је иначе оправдано отказао гостопримство, и даље, попут уљеза, остајете да нагризате његово ткиво и све више и више рушите мостове генерацијама учвршћиваног пријатељства, сарадње и ратног савезништва Срба и Американаца.

На крају господине Вокер, неколико речи о природи и генетском склопу српског народа, јер то за Вас очигледно представља недокучиву непознаницу. Историја је одавно зебележила, а то овде и деца предшколског узраста знају, да се претњама и ултиматима, путем којих се демонстрира и арогантно истиче сила и војничка супериорност, Србима никада није могла наметнути воља туђина. Свакоме коме је стало до узајамног искреног пријатељства, свакога ко је хтео да са њима равноправно сарађује, Срби су дочекивали раширених руку – хлебом и сољу. Према тлачитељима су се, међутим, односили на исти начин: беспоштедном борбом за очување прадедовских огњишта, националног идентитета и слободе коју цене изнад свега. Тако ће, будите сигурни, поступити и у случају сваке евентуалне будуће агресије без обзира од кога и са које стране буде долазила.

После овог писма Вилијему Вокеру, уследили су познати догађаји о којима се и данас изговарају осуде и презири, а не изостављају се и оправдани говори мржње према нечовечним поступцима бројних личности са западних страна, али и оних из домаћег миљеа.

                                                                  Радисав РИСТИЋ, пуковник у пензији