Како су „преживели“ авиони Јат

Стеван Игњатовић цео радни век провео је у кабинама Јатових авиона

Авиони су марта 1999. године створили велику гужву на небу тадашње Југославије – али то нису били путнички, већ војни авиони НАТО-а и далеко малобројнији авиони Војске Југославије.

Цивилни авиони Јата били су на земљи – за писту београдског аеродрома везала их је одлука о затварању неба над матичном земљом.

Национални авиопревозник, у сарадњи са југословенским властима, и пре почетка бомбардовања донео је одлуку како сачувати највреднију имовину.

„У случају да НАТО каубоји , како их ја зовем, крену да бомбардују сам аеродром у Сурчину, ми морамо да пробамо да прелетимо наше авионе у неку од суседних земаља које су наклоњене нама.

Нама је речено да ко год жели, може да се прикључи – нико није натеран“, каже у интервјуу за ББЦ на српском Стеван Игњатовић, капетан боинга, у то време и синдикални лидер пилота.

Према Игњатовићевом сећању, Јат је тада у флоти имао око 30 авиона, а део је био изнајмљен компанијама у Африци и Македонији, често и са комплетним посадама.

„Празан авион брз је као ракета“
Игњатовић каже да су прве бомбе у близини сурчинског аеродрома пале четвртог дана бомбардовања.

Посаде су се окупиле на аеродрому, али их је Војска Југославије (ВЈ) обавестила да не може да успостави контакт са свим јединицама и да обезбеди да са земље не буде непланираног гађања – цела мисија одгођена је за 24 сата.

Било је то превише опасности, уз већ непредвидиво понашање авиона НАТО-а.

Већ сутрадан, Игњатовић каже да су ракете погодиле полицијски хангар на аеродрому, што је био нови знак за акцију.

„Супруга ме вози на аеродром, а не зна шта се догађа – ништа јој нисам рекао.

Спаковала ми је гардеробу за три топла и три хладна дана, рачунао сам да ми више од тога не треба.“

Око 40 чланова посаде брзо се договорило о распореду летења – неки авиони из флоте захтевали су два, а неки три пилотска члана посаде, па се присећа да он и његов колега Сава Остојин преузели боинг 727.

„Прилази ми тада механичар са којим сам пуно летео по Африци и каже – ако се гине, ја бих волео да будем с тобом.

Има ли већег признања од тог?“

Авион Јата

Боингови авиони били су важан део флоте Јата и пре распада Југославије (на слици: боинг 737)
У празној аеродромској згради, полиција им је ипак лупила печате у пасоше – у данима бомбардовања готово раритетне ознаке напуштања земље.

„У авионима смо имали минималне количине горива, само да бисмо стигли до Румуније.

План је био да слетимо у Букурешт, узмемо додатно гориво и наставимо ка Русији, Белорусији, Украјини, а један авион изнајмљен је Палестини и морао је чак тамо да стигне.“

Бројни авиони НАТО-а, сателитски преглед југословенског неба, па и снаге противваздушне одбране са земље добиле су – неочекивано друштво.

„Сећам се позивног знака – Јат 100, дозволите стартовање мотора .

Контролор лета је дозволио, изашли смо на писту, дали гас – празан авион иде као ракета, што пре да достигнемо 4500 метара и избегнемо критичне висине за лакше пројектиле са земље.“

Игњатовић се присећа да је тих 12 минута лета до румунског ваздушног простора трајало много дуже.

„Када смо достигли висину – ођедном си сам на небу.

Упалили смо све уређаје да се идентификујемо да смо цивилни авион, питали смо се да ли ће нас неки НАТО авион пресретнути“, сећа се Игњатовић.

 


Модели у ф лот и Јата 1999. године

ДЦ10 и ДЦ9
боинг 727 и 737
АТР
Срдачан дочек и неформални притвор
Капетан боинга 727 каже да је био на челу колоне на важном задатку.

„За 12 минута смо стигли у њихов ваздушни простор.

Одахнуо сам и јавио се Београду – ја сам прошао, шаљите следећег.“

Медијски написи у претходне две деценије наводе да је у овој акцији спасено између седам и седамнаест авиона из флоте Јата.

Капетан Игњатовић каже да су из Београда тада дошле летелице ДЦ10, боинг 727, боинг 737 и АТР.

„Чим смо слетели, тражили смо додатно гориво и дозволу да наставимо даље.

Рекли су нам да то није могуће, да су потребне дозволе министарства, и спровели нас уз хотел уз обећање да ћемо се вратити сутрадан – било ми је јасно да од тога нема ништа.“

Луксузни хотел на обали језера Херестрау у Букурешту постала је њихова база – испоставиће се наредних готово 40 дана.

„Личио сам девојкама са рецепције на Кенија Роџерса, па сам имао посебан третман.“

Кени Роџерс је амерички певач, сличне фризуре и боје очију попут капетана Јата.

Присећа се Игњатовић да је до реакције амбасаде Југославије у Букурешту прошло доста времена, а да посаде Јата нису могле да напуштају хотел без пратње.

Ко је Стеван Игњатовић
Рођен је 1954. године
Капетан Јатових авиона ДЦ10, боинг 727, боинг 737
Члан Извршног одбора Удружења линијских пилота Србије
Ове године, са напуњених 65 година, отишао у пензију возећи боинг 737 са ознакама „ Ер Србијине“ чартер компаније „ Авиолет“
Последњи лет имао је 25. марта 2019. године, на линији Милано (аеродром Малпенса) – Београд, авион ознака YУ-АНИ

Отишли авионом – вратили се аутобусом
После више од пет недеља у Букурешту, током које је авионе, уз присуство југословенских механичара, проверио и НАТО, једно јутро било је другачије.

„Само су нам рекли – пакујте се, идете на аеродром.

Надали смо се да идемо на даље дестинације – моја је требало да буде руски град Сочи.

А онда су нас, уместо у наше авионе, укрцали у румунски авион Бак1-11 и после сат времена летења слетели смо у Темишвар.“

Из града надомак границе Румуније и Југославије до куће их је довезао аутобус послат из Београда.

Према писању портала Еџ-Yу Авиатион , и Јатова флота аутобуса, која је током бомбардовања коришћена за превоз путника управо до Букурешта, тешко је оштећена – била је паркирана испред гађане кинеске амбасаде, у вери да је на том месту сигурна од бомбардовања.

„На граници нам нису веровали да смо пилоти, а цариник ме питао како ме није срамота да шверцујем док народ гине.

Спасили су нас печати које смо добили на аеродрому у Београду, пред само полетање“, описује Игњатовић инцидент у коме се, каже, жестоко сукобио са цариником.

Београд, 28. март 2019.
Имаге цаптион На разговор за ББЦ, Игњатовић је дошао у мајици на којој пише „Рођен као пилот, растао као пилот, живео као пилот, умро као пилот. Рођен да лети или да умре покушавајући.“
Највећа заслуга – авиони који су одржали компанију
По завршетку НАТО бомбардовања, Стеван Игњатовић каже да је отишао у Букурешт по исти боинг 727 који је извезао 29. марта 1999. године.

„Када сам први пут после рата слетео у Франкфурт – Немци су ми донели торту.

Иако су њихови држављани изручили тоне бомби, однос обичног света је био другачији.“

Посебна обележја захвалности компаније и државе у потпуности су изостале.

„Нико у ову причу није дошао да нешто узме, добије, нити смо тражили ишта за заслуге.

Власти које су дошле касније, учиниле су све да нас склоне – мени дуго није омогућено напредовање и прелазак са боинга 727, на боинг 737 који је и даље у саобраћају.“

И док су неке од почетних годишњица обележавали, ову двадесету – неће.

Игњатовић каже да је много пилота и летачког особља из тог времена напустило земљу, а неки су и преминули.

„Наша је срећа да смо после свега остали живи – и тим истим авионима могли да радимо и зарађујемо.

Тим авионима очували смо компанију и хранили породице свих запослених у Јату“, каже капетан Игњатовић.

Александар Миладиновић BBC новинар

FOTO: АРХИВА СТЕВАНА ИГЊАТОВИЋА Пилот у авиону