Дискретни Хероји:Драган Митошевић

Затрпавани гомилом вести црне хронике и негативних појава и људи, као друштво све теже уочавамо оно добро, лепо и корисно. Са разлогом се питамо шта нам се то догађа, куда то идемо и имали наде, зар смо стварно тако лоши зар су сви полудели.

Мислим да је истина негде на средини нити смо ми лошији од других нити је сада друштво горе него пре 40 година, него је ствар је у промоцији и у фокусу, односно оно што отац Тадеј каже „Какве су ти мислим такав ти је живот“.

Размишљајући о томе, покушао сам се сетити људи које познајем, а који у мени буде позитивна осећања, људе којима се можемо дивити, од којих можемо нешто научити и који нас и сами могу стимулисати да будемо бљи.

Један од оних које сам се сетио је мој комшија Драган Митошевић.

Драган Митошевић је рођен 1957 у Савином Селу покрај Врбаса, од малена велика љубав му је била фудбал, маштао је да ће једног дана бити професионални фудбалер, у селу су му због те огромне љубави и вештине дали надимак Пеле.

Ипак живот је имао другачији план и он на наговор оца уписује Полицијску школу у Сремској Каменици, како сам каже било му је много тешко јер је знао да од фудбала нема ништа, али време ће показати да ће му и тај сан бити испуњен.

Након школе почиње да ради у полицији у Новом Саду, кажу пријатељи да су му често скидали 10 посто од плате јер Драган није имао наплаћене казне – он просто није могао ником наплатити казну.

Након 6 година рада у Полицији схвата да он није за тај посао и даје отказ,наравно отац то није подржавао јер то је била чудна одлука у то време.

У Новкабелу ради пет година а онда се запошљава у Војвођанској банци на пратњи новца, након продаје банке одлази у превремену пензију.

Како Драган каже у школи је био лош у цртању и није волео предмет Ликовно образовање али пре око 20 година почиње да ради дуборез , а након пар година на наговор једног иконописца почиње да иконопише.

Врло брзо показује таленат и почиње да ради у иконописној радионици „Свети Јован Шангајски“, а након пар година рада одлучује се да почне самостални рад.

Радио је на многим осликавањима цркава као што су Црква успења пресвете Богородице у Шиду, цркву Огљене Марије у Парагову, цркву светог ВасилијаОстрошког,Цркву Светог Илије на Татарском брду итд.

Такође су бројне његове иконе које су нашле свој пут широм света.

У Драгановој радионици мешају се мириси боја и тамљана, попут какве богомоље чује се духовна православна песма, у његову радионицу често свраћају његови пријатељи и комшије од којих су најредовнији Кики и Лошица.

Након прве посете, схватио сам и због чега људи овде радо свраћају, цео простор набијен је огромном позитивном енергијом а сви људи које сам ту упознао имали су осмех на лицу.

Драган је веома скроман и нерадо говори о себи и својим успесима.

Прича ми да га је овај рад потпуно променио, и да му је помогао да упозна православље и да упозна Бога, каже да се у радионици осећа као у Рају.

Сваком Светитељу ког Иконопише се посвети и покуша да га упозна и моли му се док Иконопише јер Икона није слика, Икона је молитва.

Драган са супругом Софијом има ћерку Ана-Марију и сина Вука.

Син Вук је испунио очев сан и љубав према фудбалу, Вук је поникао у ФК Војводини, након чека га пут води преко Јагодине, Казакстана, Мађарске поново у свој клуб ФК Војводину за који опет игра од ове године.

Ово је била кратка прича о наизглед малом и обичном човеку који је оставио и оставља траг у времену са црквама које је осликао али који оставља траг свакодневно у људима које третира и према којима се односи као према Цркви Божијој јер сваки је човек Икона и Храм Божији.

Данијел Кулачин

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.