Незападне силе могу да спроведу одлуке које мењају свет, а западне?

Путин, Кинези, Асад, Трамп… Један за другим, самити Г20 су претходних година пролазили у сенци инцидената, провокација, испада, пропагандних спинова и разноврсних надгорњавања.

Одсуство продуктивних билатералних састанака лидера кључних светских држава утицало је да се рачуни намирују једанпут годишње, када се сви заједно окупе на самиту „двадесеторице“.

Од Бризбејна до Осаке

У Бризбејну се 2014. године највише говорило о Украјини, био је то покушај „изолације“ Путина и огромног притиска на Русију. Годину дана касније у Анталији, у фокусу се нашла тадашња ескалација рата у Сирији и наравно, „Асад који мора отићи“. Затим је уследио Хуангжоу, обиље фраза о „чинфлуенсу“, уз по први пут гласно и недвосмислено изнете сумње: шта то заправо хоће Кинези?

Напослетку, окупљање у Хамбургу 2017. године протиче уз потпуну доминацију Доналда Трампа и његовог игнорантског односа према европским „савезницима“, посебно исказаног ка Ангели Меркел.

Учинило се тада да и Г20 прераста у још један дискусиони форум, мултилатералну конфигурацију без визије и неопходних решења.

Прошлогодишњи скуп у Буенос Ајресу без конкретних закључака и са „разводњеним завршним документом“ могао је, према закључку Бернда Ригерта, представљати и „пут у безначајност“. Он још додаје како је постало очигледно да „самоизолација, национализам, протекционизам све чешће служе као одговор на последице глобализације која се доживљава као неконтролисани процес“.

Никад мање оптимизма…

Због тога је и овогодишњи самит у Осаки дочекан са никада мање оптимизма. Иако је то био примаран циљ оснивања 2008. године, Г20 није успела да понуди одговоре на горућа питања која се тичу глобализације и последица светске економске кризе. У анархичним међународним односима сваки актер жели најпре да осигура сопствену националну безбедност и оствари своје националне интересе.

Упркос често изговараним фразама о „миру у свету“, „заједничкој будућности човечанства“ и „потреби јединственог наступа“, приликом доношења конкретних ставова доминира себичност. У складу са оном старом пословицом: што у кућу треба, у цркву се не даје!

Међутим, за претходних пет година много тога се променило. Демографска експлозија на „глобалном југу“ увек се наводила као једно од „горућих питања“ светске политике, али се даље од декларација није отишло. Све док, као последица, није наступила и мигрантска криза. Декларације нису довољне, потребно је деловање.

Самит почео афером

У истом контексту се помињала и изражена неједнакост у развијености појединих делова света. Сада се мора на томе радити, учинити и нешто више од писања саопштења за јавност, пошто је примећено да организовани криминал у сиромашним земљама разара ионако слабе институције, узима маха, прекограничног је карактера, пипци му сежу до развијених држава, угрожавају и њихову стабилност.

Самит Г20 је, уосталом, почео великом афером. У авиону бразилске владе, којим је путовала претходница председника Болсонара за Осаку, у паузи за пуњење горивом на аеродрому у Севиљи шпанска полиција је током рутинске контроле пронашла 40 килограма кокаина. Према доступним подацима, цена грама ове дроге је у Бразилу од 5 до 6 долара, у Јапану између 250 и 300 долара.

Зараду је лако израчунати.

Болсонаро је наредио хитну истрагу, најавио оштре мере, али се после овога тешко може опрати. На изборима је победио захваљујући обећањима да ће се бескомпромисно борити против корупције, жестоко је оптуживао левицу за криминал и очајно вођење државе.

Помак у завршном документу

Приметно је да у завршном документу са самита Г20 у Осаки преовлађује ново виђење: неопходни су јасни кораци, циљано деловање. То јесте квалитативни помак у односу на претходне године.

Демографске промене су претња глобалној безбедности не само због мигрантске кризе, већ и израженог старења становништва у развијеним земљама.

Организовани криминал се не тиче само примера као што је наведени бразилски, већ далеко озбиљнијих ствари, попут прања новца по офшор зонама, финансирања тероризма, изазивања политичких криза у појединим земљама и злоупотребе државне инфраструктуре за разноразне работе.

Узроци глобалних потреса препознају се у неједнакој развијености, а то све више постају (из неколико разлога) и климатске промене. Јапан је иницирао брже спровођење Агенде 2030 за одрживи развој, као и пројекат Друштво 5.0 којим се усредсређује на „будућност посвећену човеку“, пажња се усмерава ка квалитету живота, доступности ресурсима, инфраструктури и услугама у свим деловима света. Први корак у остваривању ових замисли јесте промовисање праведне слободне трговине, без дискриминације, на чему инсистирају земље у развоју последњих четврт века.

Ко ће спроводити договорено

Начелно, чланице Г20 су у Осаки прихватиле овај концепт. Исто као и идеју да други корак буде дефинисање структурних политика, које ће спроводити постојеће међународне организације. Приметно је да Г20 не прихвата „потонуће у безначајност“, као и да се покушава са утврђивањем најмањих заједничких садржалаца који ће уједно послужити и за осигуравање националне безбедности најважнијих држава на свету и за усмеравање процеса глобализације кроз дефинисање јединствених одговора на кључне изазове, ризике и претње у светској политици.
Да ли ће се у томе успети?

Одговор је тешко дати. Посматрајући из данашње перспективе, више је разлога за песимизам.

Прво, ту су и геополитички изазови, које апострофира и Г20. Друго, заинтересованост чланица БРИКС-а, Јапана, Индонезије, Јужне Кореје, Аргентине, Турске, Канаде и Мексика, за имплементацију изгласаног несумњиво постоји. Ипак, доста тога зависи и од расположења западних држава. А ту је проблем што уопште није јасно ко потписано може спровести у дело.

Меркелова је у фази опраштања од политике, Макрон неубедљив и са лимитираним утицајем, Лондон забављен „брегзитом“, ЕУ суочена са гомилом унутрашњих питања, а Доналд Трамп је на почетку нове предизборне кампање.

Трампова кампања

Овакав завршни документ је усвојен пре свега због Трампове незаинтересованости, а не због његове заинтересованости. Вашингтон не гледа благонаклоно на неке усвојене формулације, пре свега на ону о „праведној слободној трговини“, али Трамп је допутовао у Осаку у потрази за спољнополитичким успехом који му може осигурати други мандат, а не да би водио тешке преговоре. Зато је наставио ка граници две Кореје, где се састао са Ким Џонг Уном.

Њему је у овом тренутку корисније да не затеже претерано око сваког детаља, не ствара непријатеље тамо где не треба, није то исплативо у предизборном времену. Шта САД заиста желе у Г20 и са Г20, то ћемо видети тек у пролеће 2021. године, после инаугурације (ново)изабраног председника.

До тада остале, „незападне“ чланице ове организације имају прилику да преузму иницијативу и да одлуке из Осаке покушају да операционализују. Било би то значајно за међународне односе у целини. Јер, после дуго времена, један самит Г20 није завршен неуспехом. Да ли је ово и успех, показаће време.
Тек, након периода „таворења“, опет се најављују важне иницијативе и размишља о решењима. Јапанцима треба одати признање на организацији, упорности и координирању низа активности које су довеле до усвајања завршног саопштења.

Путин, Кинези, Асад и Трамп нису били једини теме, већ конкретни проблеми са којима се светска политика данас суочава.

(L-R) Russia’s President Vladimir Putin, President of the European Council Donald Tusk, Turkey’s President Recep Tayyip Erdogan, German Chancellor Angela Merkel arrive for a family photo of the participants of the G20 summit in Hamburg, northern Germany on July 7, 2017.
Leaders of the world’s top economies gather from July 7 to 8, 2017 in Germany for likely the stormiest G20 summit in years, with disagreements ranging from wars to climate change and global trade. / AFP PHOTO / Tobias SCHWARZ

Спутник