Данас више грађана Србије сматра да је за нашу земљу погодније војно-политичко приближавање Русији и Кини него истинска неутралност!

У Србији су грађани, по правилу, као ретко где у свету, пријатељски настројени према Русији и руском народу. Али и поред тога присутна је, и то не тек у маргиналном виду, медијска русофобија. О чему се ту ради?

„ШПИЈУНСКЕ“ МАНИПУЛАЦИЈЕ

Наводна шпијунска афера у коју су, тврди се, умешане руске службе, у протекле две недеље била је прилика за испољавање најгоре русофобије. Иако ствар није разјашњена тј. ни у назнакама се не зна се да ли се ради о некој пословној или другачијој приватној трансакцији – одмах су полетеле стреле према Русима. Дежурни мрзитељи Русије похитали су да је блате на све могуће и, са становишта здравог разума и наизглед немогуће, начине.

Она је, као, крива што се ми налазимо у лошем економском и сваком другом положају, а нису то западни фактори који су на нас извршили војну агресију и разорним санкцијама извели готово економски геноцид. Србија није постала чланица Европске уније не стога што нас тамошњи водећи центри моћи неће, већ због некаквог субверзивног деловања Москве. Она је одговорна и за наш демократски дефицит. И ту није крај глупости којима су нас бомбардовали и бомбардују. Нема потребе да их даље набрајам. Јасно је какве су и колике су.

ПОТВРЂЕНО ПРИЈАТЕЉСТВО

Огромна већина грађана Србије тога је свесна и крајње је пријатељски оријентисана према великој словенско-православној држави. Срби знају да би без подршке Русије Косово одавно било у ОУН а наша кампања у прилог повлачења постојећих признања те лажне државе беспредметна. Разумеју огромну улогу Москве у борби Републике Српске да очува своју државност у дејтонском формату. Јасно им је да бисмо без Кремља већ увелико на народним леђима носили бреме и формалне геноцидне осуде од стране ОУН због лажи о дешавањима у Сребреници.

Све то у контрасту са актуелним (а не само по нас неповољним историјским) деловањем водећих држава ЕУ и САД, које су кључни промотери албанског сепаратизма и заговорници централизације БиХ, доприноси великој популарности Русије и њеног председника Путина код нашег народа. Када се на то надовеже и сво наслеђе које нас спаја, није ни чудо што испитивања јавног мнења показују да Русе доживљавамо као најближи народ а Русију као кључног савезника и пријатеља.

СИМПАТПИЈЕ ЈАВНОСТИ

Најновија изјашњавања грађана Србије о нашој војно-политичкој оријентацији, показују да неутралност за њих више није на правом месту. Она је опредељење већине ако се ставља насупрот чланству у НАТО. Тада је уистину огромна већина Срба за наше војно-политичко несврставање. Но, ако се разматра шири дијапазон могућности, онда неутралност више није на анкетном пиједесталу.

Данас више грађана Србије сматра да је за нашу земљу погодније војно-политичко приближавање Русији и Кини него истинска неутралност. Наравно, не ради се ту о заговарању уласка у, примера ради, руски пакт ОДКБ јер то нико или скоро нико на друштвено-политичкој сцени ни не заговара, али много говори о геополитичким симпатијама нашег народа (која лако могу геополитички да се артикулише ако то буде било потребе и буде политичке храбрости).

О другој врсти избора сведоче ништа мање релевантне анализе тзв. етничке дистанце. Истраживања те врсте говоре да су од свих странаца за Србе Руси најпожељнији као брачни партнери, комшије, сарадници на послу. Штавише исказује се жеља да што више Руса живи у Србији па и одобравање ако би они били више присутни у јавној сфери. Све у свему Руси су међу Србима веома популарни, а таквом традиционално утемељеном ставу додатно доприноси како генерално глобално јачање улоге Руске Федерације, тако и њен однос према нашој држави.

ЦРНОГОРСКИ СЛУЧАЈ

Упркос томе ми неретко видимо русофобне испаде у средствима масовног (дез)информисања. Иза њих стоје разни НАТО и други западни лобији и медијски пропагандисти. Али ипак није само то у питању. Иако мало, има код нас и дубинске русофобије. Међутим, у оба случаја она је повезана са аутошовинизмом па и србофобијом. Русофобија је само њено наличје.

НАТО промотери који сада нападају Русију јер нас, како тврде, „удаљава од Запада и гура у изолацију“, по правилу су и апологете режима Мила Ђукановића. Исти људи хвале опскурну власт у Подгорици, ангажују се на њеној страни у домену црногорских унутрашњих политичких спорова, бране официјелну Црну Гору пред јавношћу Србије. И шта су онда ти људи? Да ли можда српске патриоте?

Режим у Црној Гори је отворено антисрпски. Своју политику гради на спровођењу идентитетског геноцида над српским народом у тој земљи и на затирању њеног српског историјског наслеђа. Црна Гора неспорно има српске корене а њена актуелна власт жели да их сасече и заокружи свој национални пројекат утемељен, по хрватском моделу, на контраидентитету. Само ономе ко је у Србији политички слеп или према свом народу малициозан није јасно да је тако.

НАЦИОНАЛНО ЗАТИРАЊЕ

Без обзира на то, Подгорица добија подршку дела наших јавних делатника који кажу да су Срби и да им је стало до наших националних интереса. А то би скоро било исто као да је неко током Другог светског рата у Београду имао разумевање за Анту Павелића а упоредо се упињао да убеди друге да му је стало до српства. Ђукановић са својом кликом српском народу чини, само другим методама, исто што су некада радиле усташе. Циљ је да Срби нестану са одређене територије.

Ту намеру званична Подгорица данас дели са релевантним круговима у Сарајеву, Загребу и Приштини. А сви они или макар неки од њих, уживају подршку истих пропагандиста који у Србији данас блате Русију. Проверите и сами. Потражите у медијима ко највише пљује Русију и онда анализирајте шта (и на којим медијима) те особе причају и пишу о Ђукановићу и његовом режиму или неком другом средишту антисрпске моћи у региону.

Очито се ради о србофобима колико и русофобима. Ако не из других побуда онда бар професионалних. На страну што се ради о срамном послу гажења по националним интересима свог народа и његове државе. То сада није тема. Оставимо морална питања на страну и вратимо се крајње прагматично ономе што јесте у фокусу наше пажње. Са претходно реченим нисмо исцрпели све што имамо да кажемо о русофобији која је заправо друго лице србофобије.

АНТИСРПСКА ИНДОКТРИНАЦИЈА

Њих – мислим на русофобију и србофобију – има и код малог дела, условно речено, обичних грађана. Значи не само међи онима који су ангажовани од стране наших регионалних и ширих непријатеља, већ и код невеликог дела њихове изнуђене публике који им искрено аплаудира (а не само да их збуњено па и згрожено слуша и гледа). Ствар је у томе што смо се ми Срби од успостављања титоистичког режима суочавали са антинационалним испирањем мозгова на које се после 1948. надовезало и – већ како када, веће или касније мање, али увек присутно – системско распиривање русофобије.

Све то је после слома Југославије користио НАТО пропагандни апарат као и слични механизми наших непријатеља у окружењу, за вођење специјалног рата против Срба. Тако је створена и одржана тзв. анти-Србија којом смо се већ много пута бавили а која је – макар после маргинализације Козирјева и њему сличне њене руске сабраће, који су неко време креирали државну политику Јељцинове Русије – поново почела да форсирано испољава и русофобију.

ТЕСТИРАЊЕ РУСКОГ СТРПЉЕЊА

Видели смо укратко како ствари стоје са русофобијом у Срба. Она је, да поновим, само друго лице србофобије која се код нас (а не само у иностранству што је и раније био случај) систематски генерише већ један век (прво ван југословенских државних институција а од 1944. и у оквиру њих). Зао дух је пуштен из боце и у њу се више неће вратити. Жалосно је што је тако, али је тако. Са тим морамо да живимо. И можемо то. Али проблем је када се обновљена српска држава и они који су на власти, према томе не постављају адекватно.

Док пламен србофобије и русофобије тиња негде са стране, колико год да нам је то непријатно, некако ћемо се изборити са проблемима. Али шта да радимо када се он уноси у медијске и друге куће које су повезане са државним врхом? Када оне готово симболишу садашњи официјелни Београд. А није тешко установити да неки од оних који најгоре и највише пљују Русију, добијају простор, на пример, на неким ТВ станицама блиским нашим владајућим структурама које тврде да су пријатељски настројене према Москви. Зашто?

Било би некоректно за то директно оптужити званични Београд, али свакако има смисла проговорити о његовом, са националног становишта несхватљивом, кокетирању са разним пропагандистима блиским режиму Мила Ђукановића, и другим антисрпским круговима. Пословни, медијски и било који други са тим скопчани интереси владајућих, не могу да буду вредни националне штете која из тих веза и одрешених руку које добијају поменути антируски (и антисрпски) играчи – произлази. Нема те лично-партијске рачунице која може да буде оправдање за националну и државну штету која се макар и посредно чини!

Драгомир Анђелковић, Печат / видовдан.орг