Славиша Батко Милачић: Совјетска мисија у Југославији

Данас 23. јуна у Загребу је отворена је презентација пројекта меморијалне табле у част припадника совјетске војне мисије при Врховном штабу Народно Ослободилачке војске Југославије. Овај догађај је по мало изненађујућ с обзиром на турболентне периоде кроз које је пролазила хрватска политичка сцена. Ипак мора се рећи да је сама презентација прошла доста стидљиво не стављајући акценат на то ко је одиграо пресудну улогу у побједи. Симболично је и то да се отварање плоче планира на адреси улице Павла Хатца 16. гдjе се током Другог свjетског рата налазило здање Гестапоа. Изјаву поводом ове позитивне иницијативе дао је Предсjедник Савеза антифашистичких бораца и антифашиста Хрватске Фрањо Хабулин.

Због велике удаљености фронтова 1941-1943 од театра борбених дејстава у Југославији, Совјетски Савез није могао директно да помаже свог идеолошког савезника у позадини због географске дистанце. Ипак без обзира на све непрекидно су преко врховног штаба и своје агентуре били обавијештени о дешавањима у окупираној Југославији. Чим су се створили технички и географски услови за остварење мисије, Совјети су почели са припремама.

Припреме за прву мисију почеле су у априлу 1943. а на челу те мисије налазио се генерал Николај Корњејев. Генерал Корњејев је био високошколовани војни обавjештајац. У току Великог отаџбинског рата пробијао се из обруча са 20. армијом, учествовао у Демјанској операцији са 11. армијом, док је са 24. армијом учествовао у првој најтежој фази Стаљинградске битке. О важности мисије сведочи и чињеница да је генерал Корњејев био на савjетовању код Стаљина. Генерал Штеменко у својим мемоарима је рекао о Корњејеву

„Ја сам од њега учио, могу рећи да је избор био добар. Корњејев је имао 43 године. Он је добро познавао војно дjело и поред тога комбиновао је личну храброст са опрезношћу, квалитети који су били потребни за ситуацију у Југославији у тим временима»

Према историји службе за радио везу Црвене Армије, у мају 1944. мисија Корњејева се ослањала на цијелу мрежу радио станица, од тога 12 радио станица у Југославији две у Грчкој и Албанији те на радио чвор у Барију.

Још важнија совјетска мисија догодила се пред уласком Црвене Армије на територију Југославије. Вратоломни пут Тита из Дрвара преко Виса за Москву био је увод у завршне припреме за ослобођење земље. Још у априлу мjесецу 1944. у бележници Молотова остала је Титова молба за совјетском падобранском дивизијом, која је тада оцијењена као преурањена. Ипак сасвим је извјесно да је Тито крајем септембра био примљен код Стаљина.

У међувремену већ 8. септембра 1944, недељу дана од уласка совјетских тенкова у Букурешт, у Румунију је стигао Иља Старинов како га данас зову «отац руског спецназа» са осталим члановима мисије и започео рад на припреми неопходне базе за смjештај Тита и совјетске војне мисије одакле је требало да се кординишу војна дејства. Иља Старинов сматран је са правом једним од најбољих совјетских диверзаната. Од грађанског рата у коме је започео своје путешествије као минер, преко Шпаније, Зимског рата до Великог отаџбинског рата. Иља Старинов је прошао све.

Стаљин је обећао Титу значајну помоћ јер се са правом сматрало да сама партизанска војска и ако бројна не може да побиједи Њемачку на територији Србије. Према совјетским подацима у току 1944. Народно-ослободилачка армија Југославије добила је помоћ од Совјетског Савеза у виду од 350 авиона, 65 тенкова, 579 артиљериjских оруђа разног калибра, 170 противавионских топова и више од 3300 минобацача и пjешадијског оружја за десет пjешадијских дивизија. Читава ова помоћ дата је у виду поклона и ратних напора. Представници војних мисија Корњејев и Старинов уложили су велики напор у кординацији дејстава.

Треба нагласити да је велики дио руководећег кадра и партизанских командира на терену прошао кроз партизанске школе у Москви (укључујући Тита) и Шпански грађански рат, те због тога многи историчари сматрају да је управо овај фактор на војном пољу одиграо битну улогу у томе да је партизански покрет био организован знатно боље од других конкурентских покрета у условима борбе против окупатора и грађанском рату.

Сусрет Иље Старинова и Тита догодио се 14. септембра у Крајови Тито му је тада рекао «напокон да Вас видим Рудолфе». Рудолф је био псеудоним Старинова када је руководио дејствима 14. партизанског корпуса у Шпанији. Најбољи партизански деверзант Иван Хариш «Громовник» био је један од најбољих ученика Иље Старинова.

За време рата у Југославији боравило је више од 2600 совјетских војних специјалиста, 13 од њих је добило највиши југословенски орден «Народног хероја». Тиме је велики допринос ослобођењу Југославије свакако дала Црвена Армија и помоћ Совјетског Савеза. Никада не треба заборавити на то ко је имао рjешавајућу улогу у ослобођењу Југославије.

Аутор: Славиша Батко Милачић – историчар