АНАЛИЗА РУСКОГ АНАЛИТИЧАРА: Ево какви су односи Русије и Србије

Пише: Александар Некропни за tehnowar.ru

Недавно је Београд ужасно увређен објавом коју је на Фејсбук објавила портпаролка руског Министарства спољних послова Марија Захарова – о Вучићу у Белој кући и „Ниским страстима“.

Каква се олуја дигла! Руског амбасадора у Србији су позвали „ради објашњења“, а неки Руси су стајали усправно попут планине „за једини братски народ у Европи“. Да, братски …

Можете да расправљате колико год желите о форми и степену опуштености говора Захарове, о томе да ли је такво изношење сопственог мишљења дозвољено дипломати на тако високом положају.

Нећемо ни покушати да улазимо у ову дискусију. Али, смањујући рецимо друштвену одговорност неких државних лидера, на крају се испоставило да је сто одсто у праву. Најновије акције Београда и Александра Вучића лично, то потпуно потврђују.

Српски министар одбране Александар Вулин, онај који је тако грубо и бескомпромисно коментарисао изјаву Захарове, патетично подсећајући да је Вучић, који јој се исмевао, „врховни командант војске, са којом руске оружане снаге имају сарадњу на највишем нивоу“, рекао је дан раније да Београд, као што је раније обећано, неће учествовати у вежбама Словенско братство-2020 планираним у блиској будућности.

Прво је шеф локалног одбрамбеног одсека покушао да промрмља нешто о владиној одлуци, на основу које је војна сарадња Србије са „било којим партнерима и савезницима“ обустављена на шест месеци.

Међутим, касније је, очигледно скупивши храбрости, Вулин дао искреније признање: Отказивање маневара са Русијом и Белорусијом изазвано је „страшним и неоправданим притиском Европске уније“. Односно, Срби су за то свим срцем! Једногласно спремни да стојимо у једној формацији са словенском браћом! Али само ако Брисел то дозволи.

Истовремено, треба напоменути да Београд није у свим стварима толико забринут због претњи из Брисела. На пример, говор представника ЕУ за спољну и безбедносну политику Петера Станоа, који је одлучно упозорио Србију на најављено пресељење амбасаде у Јерусалим од стране Доналда Трампа, који се чуо овог понедељка. Разлог је једноставан – у овој ситуацији Вучић следи директно наређење Вашингтона, а не Москве.

Званични Београд, тешко увређен од Захарове, оптужио је њу и Москву у целини да Александра Вучића нису ценили довољно. А он је сав неутралан – не намеће антируске санкције, а пријем руског председника „чека сат и по“.

Главна ствар је „никад не тражи засебну столицу“. На заједничкој клупи, вероватно испред Владимира Владимировича. Питамо се с ким? Све су то цитати из одговора на Фејсбуку Марка Ђурића, који се завршавају изјавом да „се никоме неће дозволити да нападне поносну Србију!“.

Али питамо се куда је отишао тај понос управо у тренутку када је Вучић у Белој кући потписао папире које му је Доналд Трамп дотурио, очигледно без права да их прво прочита.

Када је амерички председник поносно најавио новинарима предстојеће пресељење српских дипломата у Јерусалим, шеф „поносне Србије“ умало се није онесвестио и почео махнито да листа странице по фасциклу у својим рукама.

Међутим, за Русију су други моменти који су формализовани на истом састанку много болнији. Чак и ако до билатералног споразума између Београда и Приштине није дошло као резултат „окупљања“ у Овалној канцеларији, први озбиљнији корак ка признању независности Косова од стране Србије тамо је направљен, и то се ради не само без консултација са Русијом, већ упркос њеном сасвим недвосмислено израженом (и више пута поновљеном) ставу.

Москва је више пута прогласила своје потпуно непризнавање „независности“ Приштине. За то постоји пуно геополитичких разлога. Ипак, под блиским надзором Доналда Трампа, Александар Вучић и косовски премијер Авдулах Хоти потписали су пакет докумената који заправо означавају повлачење Београда са ранијих позиција.

„Економска сарадња“, укључивање Косова у такозвани „мали шенген“, заједнички пројекти који се спроводе америчким новцем – такође удруживање напора у „борби против дискриминације ЛГБТ особа“, веома важно, наравно, посебно за православну Србију.

Све је то, додуше на први поглед мало, али у стварности врло озбиљно „померање“ ка независности. Како можете економски сарађивати и истовремено „одлучно не признавати државу“?

У исто време, иначе, српска издаја извршена је не само против Москве. Ни Пекинг није мимоиђен. У Сједињеним Државама, Вучић и Хоти показали су заиста дирљиво јединство, обећавши да ће се заједно борити против „непоузданих добављача телекомуникационе опреме“, посебно забраном употребе компоненти добијених од њих у стварању 5Г комуникационих мрежа.

Почетком прошле године председник Русије је свог српског колегу одликовао орденом Александра Невског – „за његов велики лични допринос развоју сарадње међу земљама“. Ипак, тренутни поступци Вучића и других представника Београда терају на размишљање о потпуно другачијим „обележјима“.

О нечему попут Јудејског реда који је успоставио Петар Велики, а који је затим додељен другом представнику „братског народа“ који је прешао на страну непријатеља Русије.

Webtribune.rs