Москва мирно посматра окретање дојучерашњих савезника западу?

Сукоб између Јерменије и Азербејџана, смена власти у Kиргистану, протести у Белорусији, рат у Украјини, једна за другом земље из бивше совјетске орбите су позорница сукоба.

Превирања у бившим совјетским републикама нису усмерена против Москве, али би могла да угрозе руске интересе.

Након две недеље борби и стотина жртава у сукобу између Јерменије и Азербејџана, постигнуто је примирје. Одлука је донета у Москви, где су на позив Kремља дошли шефови дипломатија две земље које су заратиле пре две недеље.

Улога Русије је одлучујућа у региону Јужног Kавказа. Бивше совјетске републике имају блиске везе са Москвом. Русија са Јерменијом има споразум о одбрани, у овој земљи има војну базу, а са Азербејџаном одржава добре политичке односе и продаје му оружје.

Али за разлику од Јерменије која је сиромашна, Азербејџан је богат нафтом и гасом што му даје већи маневарски простор када је у питању Русија.

Kремљ је издејствовао дипломатско решење, али обнављање сукоба показује да се споразум о прекиду ватре не поштује. Примирје које је ступило на снагу у недељу прекршено је већ следећег дана. Портпарол Kремља, Дмитриј Песков, позвао је две стране да поштују споразум постигнут у Москви и прекину сукобе у Нагорно-Kарабаху, где обе стране оптужују једна другу за кршење примирја.

Османски снови Реџепа Ердогана

За Русију је важно да се ситуација смири, јер се у рат од почетка умешала Турска, која је ушетала је у руско „двориште“ не да би изазвала сукоб који није у њеном интересу, већ да би проширила зону утицаја, на простору на коме се некад простирала Османска империја.

Овај потез Турске је у складу са неоосманском спољном политиком Реџепа Ердогана. Турски председник је још 2012. године изјавио да је „опчињен духом који је покренуо освајање Османског царства“ и да Турска „мора да иде свуда где су били наши преци“.

Ердоган се окренуо од запада и усмерио ка јачању турског утицаја у региону, на Блиском истоку, где учествује у рату против Kурда и на Јужном Kавказу, где подржава Азербејџан.

Русија, која више од сто година контролише ситуацију у Јужном Kавказу, не жели да допусти ширење турског утицаја. Није, дакле, у питању само сукоб око Нагорно-Kарабаха, који је нерешив јер се ова област насељена Јерменима налази на територији Азербејџана, те свака страна тврди да јој припада, већ однос снага регионалних сила.

Без Турске не би дошло до обнављања сукоба, сматрају коментатори, јер је турско оружје, нарочито дронови, било одлучујуће у војним дејствима Бакуа у Нагорно-Kарабаху на почетку сукоба.

За разлику од Ердогана, који сања о ширењу геополитичког утицаја, Путин не жели да обнови Совјетски савез. Циљ Русије је да заштити сопствену територију, изгради регионалну економску сарадњу и да се ослони на савезничке режиме. Турска није део овог стратешког пејзажа.

Уздржаност Москве

Сукоб између Јерменије и Азербејџана је један у низу сукоба који потресају бивши совјетски простор тридесет година након пада Совјетског савеза.

Разлози нису исти иза протеста у Белорусији, где опозиција тражи смену Виктора Лукашенка, рата око Нагорно-Kарабаха, постизборног хаоса у Kиргистану који траје од 5. октобра и украјинске кризе.

Ова жаришта се, међутим, одвијају у руском дворишту, у земљама са којима Русија има трговинске и војне споразуме, где има војне базе и политичке интересе.

За разлику од Украјине 2014. године, када се Русија умешала у сукоб и анектирала Kрим, Kремљ је уздржан у овим новим кризама. У Белорусији је Москва подржала Александра Лукаченка, али без превише ентузијазма и без слања помоћи белоруском председнику, који је на власти од 1994. године и са којим руски председник Владимир Путин има сложене односе, засноване на заједничким интересима.

Русија није подржала једну страну у сукобу око Нагорно-Kарабаха, иако је војни савезник Јерменије, као што у Kиргистану није подржала ниједног од претендената за председника.

Москва је обазрива јер не жели да дође до ширења сукоба и продубљивања нестабилности у суседству, што би могло да се одрази и на ситуацију у самој Русији.

Превирања у бившим совјетским републикама нису усмерена против Москве, али би могла да угрозе руске интересе.

Аутор Ана Оташевић (Демостат Београд)/Интермагазин