Ердоган одбио Путина

Када избијају сукоби у којима су директни учесници велике силе, нарочито САД, као што су биле инвазије на Афганистан и Ирак почетком овог века, остатак света – а говоримо о свету у којем је остала само једна војна супер-сила – може само „гледати“, евентуално изразити своје неслагање, али не и нешто битно променити.

У другом случају, када избије оружани сукоб између мањих држава, велике силе су ту готово од првог дана у својој конструктивној или деструктивној улози. Другим речима – могу тај сукоб смиривати или га намерно распламсати.

Актуелни сукоб између Јерменије и Азербејџана је један од оних ретких сукоба где би САД заправо могле одиграти позитивну улогу, залажући се за мир, прекид конфликта, уместо распиривања истог. Било би то нешто заиста „ново“ – барем у задњих десетак и више година. У свим досадашњим случајевима – Либија, Сирија, Украјина… – САД су биле онај фактор који ће релативно умерени сукоб претворити у опасан и крвави рат. Сви ти сукоби били би кудикамо брже решени да су се САД држале по страни, неки можда чак не би ни ескалирали.

У случају актуелног сукоба на Кавказу, који би се могао претворити у нешто још пуно горе од рата који се водио тамо почетком 90-их по распаду Совјетског Савеза, САД је „у старту“ део конструктивне приче јер је био и тих ратних 90-их година када су заједно с Русијом и Француском зауставили рат, крвави рат који је однео више десетина хиљада живота, а регију оставио у перманентној трауми. Од САД-а би се сада очекивало да иступи и јасно стави до знања како мировни процес из 90-их није мртав. Нажалост, трагичан аспект ове приче је тај да САД поново поступају погрешно, чак и када имају прилику поступити исправно.

Пре свега треба појаснити амерички основни положај према овом сукобу који се води око спорне регије Нагорно-Карабах. САД имају поприлично велику и утицајну јерменску дијаспору која је активна од првог дана сукоба. Звучи готово као новинарска грешка с нулама, али чини се да није – НБЦ је известио како је у Лос Анђелесу ове недеље одржан скуп подршке Јерменији у сукобу с Азербајџаном, скуп на којем се према процени полиције окупило „око 100.000 људи“. Већ сама та информација довољно нам говори о снази јерменске дијаспоре у САД-у.

Али САД не само да не чине готово ништа како би што брже зауставиле овај нови сукоб (јер још има времена спречити трансформацију овог сукоба у општи рат), сукоб на Кавказу као да не постоји у америчким медијима. Јасно, време је председничких избора који ће се у САД-у одржати за три недеље и готово сва пажња је посвећена томе. Што се Трампа тиче озбиљно је питање је ли он уопште информисан шта се ових дана догађа на Кавказу!

Све у свему, уз потпуно незаинтересовану Америку остаје само на Русији да покушава зауставити овај сукоб док још није рат (и Француској, али јасно је да Француска, шта год Макрон мислио о томе, нема толики утицај). Јасно, Русији је од далеко веће важности да Кавказ буде миран јер то је њихово суседство – суседство с потенцијалом развоја у нови бастион исламистичког екстремизма (ако се настави трансфер милитаната из Сирије према Азербејџану). Судећи према доступним информацијама Москва је интензивно на линији с политичким врхом у Бакуу и Јеревану, у потпуности свесна геополитичке импликације да ће бити перципирана као „јеррменски заштитник“ иако односи између Русије и Азербејџана, с којим се граничи, нипошто нису лоши (али би могли постати, не вољом Москве, а можда не ни Бакуа!).

Када су хитно у Москву крајем прошле седмице стигли министри иностраних послова Јерменије и Азербејџана то је већ само по себи био важан корак. Да, преговори у присуству руског спољнополитичког ветерана Сергеја Лаврова били су маратонски, али је исто тако било готово сигурно да ће се неки прогрес остварити јер у противном Баку и Јереван не би своје највише дипломате ни послали у Москву. Потез је био битан и због чињенице да су и Јерменија и Азербејџан свега дан раније слали поруке да им никакво примирје није на памети. Ипак, примирје је договорено, главни детаљи усклађени, и тишина над Нагорно-Карабахом требало је да ступи на снагу већ у подне у суботу (10. октобра 2020). Говоримо о две сукобљене бивше совјетске социјалистичке републике које се нису – за разлику од балтичких земаља и касније Украјине – „одметнуле од Москве“. Јасно, може се свакако рећи да је Јерменија по односима ближа Русији, а Азербејџан Турској, али свеједно ниједна особа присутна на преговорима у Москви није дошла да Русима „траћи време“.

И шта се догодило тачно у подне у суботу? Споменимо прво шта се догађало у ранијим јутарњим сатима – обе стране кренуле су пуцати једна на другу као да морају избацити сав свој арсенал пре него што сат одзвони. Дошло је и звоно, али је ситуацију смирило на можда тек неколико минута, а након тога поново су кренули рафали, гранате, експлозије, дронови, тенкови…

Могло би се тврдити да су ова два народа једноставно у овом тренутку толике „усијане главе“ да ниједан још није спреман ни на примирје ни на мир, али вероватно је посреди један други фактор – турски фактор.

Занимљиво је уочити како ових дана поједини европски медији наводе да се од Русије и Турске, као савезника две сукобљене стране на Кавказу, очекује да учине нешто по питању смиривања напетости. Има ту и осврта који спомињу како Русија и Турска „не успевају“ смирити сукоб упркос свом утицају. У обе варијације извештавања имамо једну фаталну грешку – Турска ни не покушава смирити ситуацију, Турска долива бензин директно на ватру и као да заузима ону раније споменуту деструктивну улогу САД-а када сукоб треба претворити у крвави рат.

Изједначавати руску и турску активност у погледу азерско-јерменског сукоба у овом тренутку може се само или због незнања или због некакве већ дубоко угравиране русофобије која „не дозвољава“ спомињање Русије у позитивном/конструктивном светлу.

Али чињенице су у потпуности транспарентне. Русија заиста настоји смирити овај сукоб и то, будимо сасвим искрени, из превасходно властитих (безбедносних или политичких) интереса – Русија је по свему судећи спремна чак заузети улогу оног посредника који се не допада сасвим ниједној страни јер од обе очекује уступке, али има примарно окончање сукоба на уму.

С друге стране Турска готово да ни једном није споменула мир – једини сценарио у којем спомињу мир је онај у којем би јерменске снаге требало да се „у потпуности повуку с окупираних територија“, односно да препусте цели Нагорно-Карабах Азербејџану. Ако нам је јасна историјска важност Нагорно-Карабаха Јерменима, онда нам је јасно и то да је овај турски позив на мир заправо онај орвелијански у стилу „рат је мир“.

Русија сада има велики проблем. Има Турску која ће активно опструисати њихове мировне иницијативе и гурати Баку да настави с војним деловањем. „Пандорина кутија“ већ је отворена. Сиријски милитанти већ се гомилају на турској граници и чекају трансфер на Кавказ. Ово се неће зауставити једним састанком у Москви, па да траје и 20 сати без паузе.

Али шта Русија може учинити? Рећи Турској – „не будите хегемон“? Може пробати, али неће бити учинка. Овог Ердогана – Ердогана који је створен након пропалог покушаја његовог рушења у лето 2016. године – још нико није успео обуздати, а и неће тако брзо. Зашто? Зато јер сви они који би га волели обуздати уједно имају и неке одређене интересе и договоре с њим, Русија нарочито. Читав аранжман контролисања потенцијалног хаоса направљен је од низа Путин-Ердоган договора, а иде од северне Сирије до шире енергетске приче кључне по Русију (Турски ток).

Ердоган је и више него вољан за нови договор, али не и за преговоре – овог пута подиже улоге и отворено Москви поручује да на Кавказу нема места за компромисе, мора бити по његовом, Нагорно-Карабах мора бити у рукама његове „азерске браће“. Русија може или пристати или рећи „њет“, а најрадије би да не мора ниједно, али то ускоро више неће бити опција. У међувремену је Турска постала та која је рекла „њет“ Русији, поткопала њихово посредништво, и све то док себе приказује некаквом новом силом која је у стању изводити геополитички „мулти-таскинг“ какав се ретко виђа.

Advance/Интермагазин