Пивски калемови
Пише: Мишо Вујовић
Дачу знам као тек стасалог младића, фин учтив лепо одгојен, благородан. Студирао је на колеџу у СаД. Стигао је у пакету са Крлетом и његовим експертима. Напредовао марљиво без репова и таласања. Остао фино васпитан и одмерен. Тих на мајку, шмекер на оца префињеног београдског џентламена са стилом, увек одевеног као и већина београдских Монтењера са лежерном мирноћом простане Бачке, где су његови насељени у Осмој офанзиви.
“Рече ми човек, рекох му у поверењу, да ће Дачак, постати министар”.
“Немам појма.”, слегао је раменима.
“Шта мислиш?”, питао је збуњено.
“Бојим се да га не потроше, али свака ескиважа је бацање рукавице. Рушење лојалности, сматраће газда”, размишљао сам на глас.
Да сте у Црној Гори читаво племе би певало”, насмејао сам се :
“ Ми Пивљани ока бистра добили смо и министра. Нико бољи до сад није а и од свих најмлађи је…”, певало би се у коло.
“Зајебаваш Батице, и ти си се промангуписо од када не слушаш ђеда па седиш са овим битангама”, покушавао је да ми врати шалу. Знајући за максиму ђеда Богдана :
“Немој са сваким да седиш и свачију чашу да попијеш”.
Прође неколико дана. Претачем вино и спремам да наспрам балонче за Мику, мог драгог пријатеља, човека озбиљног породичног и професионалног педигреа. Мика је стари ков, ретко темаљан и остварен човек. Рафинирани љубитељ добре чашице и опуштеног дружења.
Занимљив саговорник и беседник један од оних људи који потврђују едукативно – културолошку форму кафане. На радију читају имена нових министара. Микин зет, кога сам упознао као клинца, син успешних родитеља, ожењен од знамените куће – постаде министар. Добио је портфељ и није га учтиво глорификовати. Наравно ни кудити и сметају ми насртаји неких медија на тог младог човека са аргументима да је лојалан председнику. А који то министар није лојалан свом лидеру!?
Читају даље, Дачка прескочише. Мада знам да се опирао. Ни Батица нема ту врсту амбиције. Стари шмекер зна да је слобода јача од било које моћи.
Дачак је остао на свом сувереном месту. Опуштен и спокојан. А и висок је и леп нема шта да надомести. Жена змај је заслужено добила портфељ, уместо њега. Бар тако се шушкало на високом нивоу дошаптавања.
Насух вино и за Бату. Мика је добио министра. По мајци – Пивљанина.
Опет су Пивљани на добитку.
А ми Чевљани нисмо склони да се дичимо зетовима. А имали смо Госодара – Николу Миркова, књаза и краља.
Чак ни пред њим Чевљани нису узмицали. Када је војвода Петар Вукотић, чуо да млади књаз Никола, хоће да изврда веридбу, договорену између њега и војводе Мирка, једног јутро са двеста Чевљана опколио је двор Петровића. Од тог тренутка његова се није порицала.
Није то била мала цена. Коштала је и књаза и Црну Гору. Али је плаћена до задње банке.
Ин вино веритас!
