Новосадска фризерка Радмила Војновић кистом осваја свет

НОВИ САД: У најстаријем новосадском насељу Подбара, некадашњи фризерски салон последњих 15 година је место на којима настају уметничке слике. Фризерски атеље претворен је у сликарски атеље, а веште руке Радмиле Војновић које су правиле фризуре и пунђе за свечане прилике данас стварају слике које се могу наћи широм света. Страст према сликарству осетила након напуњене 50. године, а за деценију и по колико се дружи са платном, штафелајем, четкицама и бојама настало је више стотина слика.
Имајући у виду енергију и посвећеност коју показује госпођа Војновић, тај уметнички фонд биће богатији у времену које долази.

Фризерски салон код Радмиле у Текелијиној улици био је незаобилазно место уочи свадби или неких других прилика за фризуру. А своје мајсторство у фризерају Радмила је усавршавала у Италији и Великој Британији, па и данас, када је у пензији, некадашње муштерије назову да питају може ли нека фризура на старо познанство. Ипак, фризерски салон сада је место на које долазе љубитељи уметности, али и они који желе да виде како нека слика настаје. Јер Радмила, ако време дозволи, слика поред отворених врата и, као фризер старог кова, увек је расположена да поприча са знатижељницима.

Што се тиче уметности, за то сам одувек имала талента. Још када сам била основац моје радове су слали на такмичења на којима сам побеђивала. Али, живот ме је одвео у другом правцу, објашњава Радмила Војновић.

Тај пут, такође је, на неки начин, био уметнички, јер је фризерај посао на коме се такође може исказати креативност. Велики број познанстава управо је стекла у салону, што јој је у садашњем занату изузетно помогло, јер у многи домовима њених некадашњих муштерија на истакнутом месту стоје њене слике.

Како каже, кључни период када је уз маказе додала и сликарске четкице била је мајчина смрт 2005. године. Тај догађај збио се на њен рођендан и то ју је дубоко потресло. Пар месеци касније, потпуно спонтано; пролазећи поред радње са сликарском опремом ушла је унутра и купила сав прибор потребан за сликање.

Као да ме нешто натерало да уђем и купим платно, терпентин, четкице, уљане боје… Дошла сам кући и нисам знала шта с тим да радим. Назовем другара мог сина који је академски сликар да га питам шта треба да радим. Он ми је укратко телефоном објаснио. И онда сам нашла фотографију Петроварадинске тврђаве и насликала је. То је била моја прва слика. Назвала сам поново синовљевог пријатеља да оцени мој рад. Дошао је, дуго је гледао слику и смејуљио се и рекао да сам вансеријски таленат. Тада сам имала 50 година, присећа се Радмила.

Захваљујући доброј стручној критици желела је да упише академију, али ју је управо академски сликар одговорио од тога уз опаску да многи светски сликари немају академију, а многи са дипломама нису сликари.

Њена прва слика завршила је у Бечу. Петроварадинска тврђава, као симбол Новог Сада, најчешћи је мотив њених слика и највише наручују управо Новосађани који су место пребивалишта заменили неком другом земљом у потрази за бољим животом и перспективама. Такође су тражене и војвођанске зиме којих је све више на сликама, а све мање у стварном животу, али и призори салаша, неизоставног обележја војвођанске равнице. Највећа слика коју је израдила је реплика „Сеобе Срба“ Паје Јовановића, која краси зид њеног фризерско-уметничког атељеа.

Радмила Војновић – салаш

Како каже, тај рад је сликала месецима. Он је уједно и парадигма колико су се њени радови селили на разне крајева света.

Одлазећи одавде многи људи су желели да са собом у свет понесу нешто што ће их повезивати са овим крајевима. Отуд и чињеница да су ми најтраженије слике Тврђаве, салаша и војвођанске зиме, каже наша саговорница.
Уметничко дело у на зиду директора ЦИА

Најзанимљивији пут њене слике, како каже, догодио се у Вашингтону где је дијаспора организовала аукцију уметнина како би прикупили новац за изградњу православне цркве у главном граду Сједињених Америчких Држава.

Њена слика која је представљала призор новосадског насеља Подбара у којој улица дели старе куће и стамбене зграде, а у дну улице се налази црква. Пошто није била у могућности да путује са својим радом, њени пријатељи јавили су јој да је слику купио један од директора ЦИА за Балкан.

Један старији господин обилазио је изложбу. Два пута се дуго задржао испред мог рада. Трећи пут када је пријатељ погледао није видео ни слику ни старијег господина. Када је отишао до организатора да се распита за дедицу, они су му кроз смех рекли да је дедица један од главних директора ЦИА-е за Балкан и да је управо купио слику о Новом Саду. Након те информације која ме је затекла после поноћи, ја сам устала, скувала кафу и од узбуђења нисам могла да спавам, прича Радмила.

Дуго година је упоредо радила фризуре и уметничке слике, а након одласка у пензију има више времена за дружење са четкицом, бојама, платном и штафелајем. У сликарству воли реалисте, али воли да слика и реализам и апстракцију. Њен атеље је и изложбени простор, јер слике које не могу да се сместе у тај простор изнесе испред куће кад је суво, па је свако поподне у Текелијиној улици изложба радова Радмиле Војновић.

Сваки слободан тренутак користим за сликање. Као да ме води нека енергија. Мислим да је то моја мама. Не може дан да прође, а да на сликам. Имам неутаживу потребу за тим и нећу престати да сликам док ме одавде не изнесу с ногама унапред, кроз шалу ће Радмила.

Иза себе има и две самосталне изложбе, а једна стална се одвија управо у њеном атељеу. Каже у шали да њене слике вреде више неко код академских сликара, јер су они научени, а она је сама морала да се потруди да савлада „цаке“. Имајући у виду да „вежба“ свакодневно и сам констатује да су јој слике с почетка и данас неупоредиве.

Нешто насликам за сат-два, а нешто за дан-два, док на неким сликама радим и по неколико месеци. Корона није ништа наспрам заразе коју ја имам, закључује Радмила Војновић.

Радмила Војновић – салаш зими

Текст: А. Савановић/Дневник