ИНТЕРВЈУ: БРАНИСЛАВ МАТИЋ ГОВОРИ О ЗНАЧАЈУ И СТАТУСУ ПОЕЗИЈЕ

Пјеснички удио труда у творењу чуда Истинска поезија је у свим временима спасавала човјека и свијет од потпуног пада у баналност и бесмисао. Пјесник је незамјењиви извршилац тог обреда. Његово је да не одступа, да плива узводно и са спокојном ведрином испуни своје призвање

У култури и издаваштву је преко тридесет година. Као уредник, приређивач и предговорник потписао је стотине књига, важне ауторе увео у српску културу и језик. Изнад свега, пак, Бранислав Матић плијени својим пјесничким дјелом.
• Ваша књига „Острво”, изашла недавно у Српској књижевној задрузи, привукла је велику пажњу и публике и критике. Утисак је ипак да ово вријеме није наклоњеној правој, високој поезији?
– Чуди ли Вас то? Ово вријеме није наклоњено ни Христу, ни Човјеку, ни Доброти, ни Љепоти, ни Истини, ни Правди, ни Части, ни Слободи. Из живота модерних материјалистичких варвара програмски се истискује све сакрално, молитвено, свијетло, узвишено, дубоко, свако „божанско оглашење у срцу човјека”. Ништа од тога „нема прођу на тржишту” ове империје кича и разврата. Па како би онда такво вријеме, толико у знаку демоније новца и нихилизма, могло да буде наклоњено поезији? И зар у таквој датости можемо одустати од ма чега побројаног, упркос вулгарним диктатима тржишта и овог пећинског либерализма? Истинска поезија је у свим временима спасавала човјека и свијет од потпуног пада у баналност и бесмисао. Пјесник је незамјењиви извршилац тог обреда. Његово је да не одступа, да плива узводно и са спокојном ведрином испуни своје призвање.
• Родом сте из Јадра, даљим поријеклом из Старе Херцеговине и Приморја (од средњовјековних Војиновића). Откуд острво у наслову пјесничке књиге?
– Острво је древни симбол, велики и важан. Врста издвојености из граје свијета, начин отклона, облик непристајања. Острво је мјесто отшелништва и искушења, богомислија и созерцања, тиховања. Сјетимо се Сарепте и Патмоса. Сјетимо се филма „Острво” Павела Лунгина или романа „Острво” Меше Селимовића. Моје острво је у сродничким везама са свим тим острвима. Можда и кључни исказ у мојој књизи гласи: „Не пловиш ти ка острвима, него постајеш острво.” Разумије се, ријеч је о духовним, личносним и метагеографским димензијама ствари.
• Радите одговоран уреднички посао у издаваштву и медијима. Успијевате ли, притом, да изборите вријеме за поезију?
– Сувише сам искусан да бих чекао. Отимам. Отимам вријеме, отимам себе из разорних вртлога свакодневице, отимам оне тајанствене тренутке у којима нам се дешава „милост уобличења”. Марина Цветајева с правом каже да је у свакој великој поезији (и у сваком стваралачком чину) неопходан „удио труда и чуда”. У труду не штедим себе, а чуда настојим да заслужим, да за њих останем отворен, будан и чист. Драго ми је и чувено начело прерафаелитског братства (XИX вијек): „Живети за љепоту, а не од ње.” Тако некако и ја: живим од уредниковања, а за поезију.
• Не тактизирате у изрицању својих врједносних (етичких), политичких и идеолошких ставова. Изгледа да ће стога са неких некњижевних адреса опет стизати напади на Вашу поезију?
– Благо мени. Новица Тадић, велики српски пјесник из Пиве и мој некадашњи земунски комшија, записао је: „Понекад ми Господ помаже тако што припусти жгадију на ме.” Потписујем, благодаран на помоћи.
• У Црној Гори су се недавно догодиле крупне промјене, не само политичке, први пут послије тридесет година. Како то изгледа са Вашег осмотришта?
– На Богојављење прошле године у часопису који уређујем објавио сам упечатљиву насловну страну на којој је писало: „Црна Гора се јави!” Ово што се догодило у Црној Гори показало је да су чуда, дабоме, могућа. Најбољи доказ смо ми сами: чудо опстајања. То нагло збацивање кривотворитељских окова у Црној Гори, и то израњање истинског образа народа, јесте право чудо. (А мислило се да је ђаволијада успјела и да вјеродостојна Црна Гора више не постоји.) Али, сада се мора бити цјеломудрен, и храбар и опрезан, и врло одмерен и крајње одлучан. Посао није завршен, зло је и даље ту, вреба. Размјере кривотворитељства су огромне, брутални етно-социјални инжењеринг трајао је предугих 75 година, од пасјих гробаља до светих литија. Оштећења су велика и по дубини и по ширини. Нека од њих прерасла су у изопачења, у патологију. Постоје ствари гдје се мора сјећи, брзо и снажно. Али, постоје и оне гдје не смије тако, него се мора лијечити. Рез и процес се не смију побркати. Култура, образовни систем и медији у томе имају улогу много пресуднију но што се иначе мисли. Нижи духови грабе се за пендрек и дигитрон, а виши за перо и гудало. Треба их усмјерити да складно дувају у исту тикву.
М. Милосављевић

„Ишли су путем, а пут се и испред и иза њих рађао”
• За кратко вријеме, у овој тешкој 2020. години, СПЦ је остала без два велика архијереја: митрополита Амфилохија и патријарха Иринеја. Познавали сте их обојицу…
– Много брже но што се очекује схватићемо, сви, ко је то заправо био међу нама. Величину ових духовника не морамо мјерити празнином која је настала њиховим одласком, него грандиозношћу њиховог примјера и дјела. Господ нам није дао само претешко бреме, него је пред нас истурио и пастире кадре да такво бреме носе.
Док су били ту, ми, малени и кратковиди, премјеравали смо свог митрополита и свог патријарха аршинима својих сопствених слабости. Сагледавали их кроз нашу приземну политичку и ситносопственичку оптику. А њих двојица су пред нашим очима, сваки на свој начин, неслично сличан, побиједили ђавола. Надвладали два опака лица истог зла. Свједочили су Христа на начин који ће нас држати усправним у стољећима што долазе. Како рече пјесник: „ишли су путем, а пут се и испред и иза њих рађао.”

Дан