Гускова: Да ли је могуће јединство словенских народа, може ли будућност припасти Словенима?

РУСИЈА ПРЕМА БАЛКАНУ: САРАДЊА СА СВИМА, А ПОДРШКА СРБИМА, ЦРНОГОРЦИМА И МАКЕДОНЦИМА.
Стаљин је одмах после Другог светског рата чак говорио о неопходности стварања савеза словенских народа

Међу многим задацима које је Запад решавао у току југословенске кризе, било је разбијање могућег зближавања словенских, а посебно православних, народа – дробљење словенског православног простора

* Москва треба да се супротставља даљем распарчавању Србије, Црне Горе, Македоније, БиХ. Лакше је радити са једном државом, него са мини-територијама

* Не мењати позицију Русије о Косову. Појачати сарадњу помесних православних цркава

* Створити руски радио и ТВ на српском језику за Србију, Црну Гору, Македонију и БиХ

___________________________________________________

Др Јелена ГУСКОВА, Институт Руске академије наука за словенске науке

ДАНАШЊА Европа је полигон великог експеримента. На једном не много великом и ограниченом простору, под истим кровом и по истим правилима, покушавају да живе народи неједнаког нивоа развоја, различитих култура, вероисповести, менталитета, са различитим односом према својој историји.

Словени заузимају значајно место међу европским народима – они живе у Белорусији, Босни и Херцеговини, Бугарској, Македонији, Пољској, Русији, Словачкој, Словенији, Србији, Украјини, Хрватској, Црној Гори, Чешкој.

Куда су усмерени вектори њиховог развоја?

Може ли се у савременим условима говорити о јединству словенских народа или бар о тенденцији ка јединству?
ВИШЕ деценија у недавној историји Словени су се налазили у другачијем систему политичких координата него други европски народи.

Географски и политички, они су били у истом простору, где су се историјске, етничке, културне, па чак и религиозне разлике нивелисале идеолошким задацима, заједничким политичким интересима и циљевима. Говорити о словенској повезаности у тим условима је било лако.

Стаљин је одмах после рата чак говорио о неопходности стварања савеза словенских народа.

Словенски народи Балкана – то су Срби (Црногорци), Бугари, Хрвати, Македонци, Словенци, Бошњаци. Различите су им религије, али заједничка историја, различите културе, али заједнички корени. Они формално после 1948. нису били у социјалистичком лагеру, али Срби и Македонци су увек били привржени Русији, православљу.

А како је било у историји? У историји, по правилу, није било јединства, али оно се понекад појављивало, када су пред њима стајали тешки задаци, на пример 1918. (преживљавање, очување идентитета, територије, језика) и 1941-1945. (радило се о спасавању земље од фашизма).

Период од кризе 1990-их до данас, показао је да је нејединство словенског света – важна карактеристика савремених односа у друштву о коме ми данас говоримо.

Извлачећи закључке из кризе на територији бивше Југославије, можемо покушати да одговоримо на питање: шта смета јединству?

1. Активности Запада, који се умешао и контролисао развој кризе. Зашто су се у жижи свих збивања нашле мала Србија и још минијатурнија Црна Гора? Један од важних задатака, који је формулисао Бжежински још 1978, био је да се не допусти зближавање Југославије, и пре свега, Србије, са СССР. Међу многим задацима које је Запад решавао у току те кризе, било је разбијање могућег зближавања словенских, а посебно православних, народа – раздробити словенски православни простор.
2. Одсуство лидера покрета.

– на Балкану су уништили Србију као лидера идеје словенског јединства;

– уништили су идеју јединства – југословенство;

3. Одсуство сопствене стратегије словенских земаља, неспособност да се процени ситуација, одреде сопствени интереси, предвиде последице догађаја.

4. Припадност словенских народа различитим религијама. Посебна улога Ватикана.

Сам по себи, проблем јединства има много компонената, које су уједно и дилеме при одређивању задатака и приоритета (ко да се уједињује и на ком нивоу):

– племенско јединство – свих Словена,

– јединство по принципу религије – само православни, али онда ће у ту групу ући и несловени,

– јединство по географском положају, али источни и јужни Словени имају заједничке интересе,

– јединство само православних Словена, међу којима источни Словени чине већину.

У постсоцијалистичком периоду слободног пливања у светским политичким и економским водама, у условима нових могућности интеграције у европску породицу, Словени у бившим социјалистичким земљама су почели да као никада раније истичу особености историјског, религиозног, духовног и културног живота својих народа, мање од свега обраћајући пажњу на словенство.

Опадање заинтересованости за словенску идеју је постало приметно.

Међу Словенима су се појавиле линије разграничења. Најпре је вододелница почела да се указује у религиозном и географском координатном систему.

Деведесетих година је унутар словенске групе јасно успостављена подела, пре свега на западне (Пољска, Чешка, Словачка), јужне (Босна и Херцеговина, Бугарска, Македонија, Словенија, Србија, Хрватска, Црна Гора) и источне (Русија, Украјина, Белорусија) Словене.

Управо тада су западни Словени цивилизовано решили своје проблеме и стали на пут интеграције у европске структуре, не присећајући се својих словенских корена.
Источни Словени су потонули у сиромаштво, невеште реформе, корупцију и друге несреће.

У јужној групи Словена се јасно издвојило југословенство (Словени на територији бивше Југославије).

Југословени су 90-их година доживели тешка искушења – међусобне ратове, свађе, непријатељства, разбијање на мале етничке групе. Управо у то време у југословенској групи долази до поделе, условно говорећи, на западне (Словенија и Хрватска) и југоисточне (Србија, Црна Гора, Македонија) Југословене. Притом, код западних Југословена на Балкану се појављује склоност ка традиционалним западним вредностима. Важан заједнички фактор за њих је римокатолицизам.

А југоисточни Југословени, православни, током кризе су више тежили ка Русији и источним Словенима.

У веома измешаној републици – Босни и Херцеговини, до поделе је такође дошло по религиозном критеријуму, на три различито оријентисана дела – исламски, католички и православни. Тако је настала још једна словенска група – исламске вероисповести.

До почетка ХХИ века, подела Словена на католичку, православну и малу муслиманску групу, постала је врло изразита, а разлике између њих, у сфери политичких идеја и економског развоја, постале су веома уочљиве.

На тај начин, од краја ХХ века, ми посматрамо неколико процеса – дробљење некада јединственог словенског простора, а такође прегруписавање уједињене европске куће, у коју су се улили неки словенски народи. Притом су предност добиле католичке земље.

Са становишта западноевропске цивилизације, међу Словенима су постојале привилеговане земље и народи «друге категорије», међу којима су већином православни. Тај процес је посебно јасно видљив на примеру Србије. Некада најјачи део Југословена, Срби су данас разбацани у неколико држава, ослабљени политички, економски, територијално.

Процес дробљења словенског простора није завршен. Он се јасно види у догађајима на Косову и Метохији, Босни и Херцеговини, Македонији, Србији, Украјини, Белорусији. Притом, међународне организације нису увек играле позитивну улогу у тим процесима.

Њихову делатност су карактерисали двоструки стандарди према субјектима у конфликту, кршење међународног права, коришћење оружане силе против нефлексибилних и непослушних Словена.

Крупни примери негативног понашања у односу на неке словенске народе су делатности Бадентерове комисије (1991), Лондонске конференције (1992), преговарачког процеса у Рамбујеу (1999), Међународног трибунала за бившу Југославију у Хагу итд. До данашњег дана од јединства југословенских народа на Балкану није остало ни трага.

На Балкану су присутни: политичка нестабилност; губитак дела политичког суверенитета; тешки односи титуларних нација и националних мањина; непоштовање људских права; нерешен проблем избеглица; споро спровођење економских реформи; зависност економског развоја од дотација; нерегулисан статус држава; ширење криминала по читавом региону и друго.

И све се то дешава под патронатом САД, НАТО, ЕУ. Управо они носе одговорност за дробљење словенског простора, за подршку супротстављених праваца развоја словенских држава, за низак економски ниво и политику русофобије.

Без обзира на изабране различите путеве политичког развоја, у свакој словенској земљи су остале и снаге, које теже очувању словенског идентитета. Практично у свим земљама су обновљене и делују словенске организације. У Белорусији је то Белоруски словенски комитет, у Бугарској фонд „Славјане“, код Лужичких Срба друштво „Домовина“, у Пољској „Пољски народни савез“, у Словачкој „Друштво словенске узајамности“, у Словенији друштво „Триглав“, у Украјини – Словенска партија, у Чешкој – Словенска унија, у Србији – друштва „Свеслав“, „Словенски сабор“.

Многе од њих улазе у Међународни савез „Свесловенски сабор“, који је на међународној конференцији, посвећеној 50-годишњици Београдског словенског конгреса, постао правни наследник Свесловенског комитета.

У Прагу је 1998, после 50-годишњег прекида, одржан Седми међународни словенски конгрес, посвећен 150-годишњици Првог словенског конгреса из 1848. Тада је створен Међународни словенски комитет и национални словенски комитети у свим словенским државама.

За време НАТО агресије против Југославије, Словенски комитет је основао Међународни словенски трибунал. Одржана су четири заседања трибунала: 14. децембра 1999. у Јарослављу, 23. јануара 2000. у Кијеву, 23. марта 2000. у Београду и 4. јуна 2000. у Берлину. За ратне злочине оптужени су Бил Клинтон, Медлин Олбрајт, Хавијер Солана, Тони Блер, Весли Кларк и други.

Следећи важан догађај био је Конгрес словенских народа Белорусије, Русије и Украјине, одржан 1-2. јуна 2001. у Москви.

Последњих година се појачала тенденција словенског заједништва, а појавио се и лидер међу Словенима. То је поново Русија. Још много треба урадити, али већ данас велику улогу играју Међународни фонд словенске писмености и културе и активности које он организује, међу којима и Дан словенске писмености и културе.

Озбиљан научни ослонац словенског покрета је Институт словенологије Руске академије наука.

« Лењинграду и Москви су 1991-1992. године одржана три конгреса Словенског сабора. На последњем од њих учествовало је 897 делегата из 134 организације Русије, Украјине, Белорусије, прибалтичких земаља, Казахстана, Молдавије, Пољске, Словачке, Србије, Бугарске, Канаде, САД, Француске и Црне Горе.

Међу Словенима је веома популаран Међународни филмски фестивал словенских и православних народа «Златни витез». Сваке године, уметници из словенских и других земаља се окупљају на Међународном фестивалу уметности «Словенски базар».

Велики допринос зближавању Словена даје и Државна академија словенске културе (факултет у Москви – прим. прев.). У више земаља су основани словенски универзитети. Својим стваралаштвом, талентом, младалачком енергијом, жаром, чистотом, искреношћу и несебичношћу студенти ненаметљиво плету венац словенског јединства и сарадње.

Ако се тиме бави омладина и има резултате, онда и словенски народи имају будућност и постоји шанса да очувамо наш словенски род.
Осетивши оживљавање идеје словенског јединства, САД су започеле агресивну активност против главног стуба те идеје – Русије. Догађаји у Украјини и Белорусији – то је удар на Русију. И први пут за последњих 25 година, Русија је, чини ми се, почела да постаје свесна своје мисије.

Нико у Европи се не супротставља процесима глобализације, осим Русије. Са њом, раме уз раме, стоји Белорусија. А на Балкану последњим снагама одолева Србија.

Као што видимо, Русија нема другог пута, осим да се поново бори и победи непријатеља, који се устремио на покоравање целе планете.

Прелаз од раздробљености ка уједињењу захтева озбиљне напоре, посебно у савременим условима, када се томе противе САД, европске земље и НАТО. Али, важно је да се таква тенденција појавила.

За Русију не постоји други пут, зато што су само словенски народи способни да спасу свет од насиља, бездуховности и поробљавања.

Који су наши циљеви?

– Штитити словенски простор у његовом језичком, културном, традиционалном јединству, учинити га безопасним по Русију, и по могућности, савезничким.

– Не дозволити да у Русији и Белорусији буду примењене методе смене власти, примењене у Југославији и Србији.

– Не дозволити „американизацију“ и „ватиканизацију“, уз распиривање русофобије, простора насељеног православним Југословенима.

– Не дозволити ширење војне контроле НАТО на целу територију бивше Југославије; не дозволити формирање војних база у Србији и Црној Гори.

– Обновити поверење југословенских народа према Русији.

Данас, када идеја словенског јединства још није постала приоритетна за руководства словенских земаља, посебно је важно уложити огромне напоре у разраду програма заснивања неопходности јединства, као и у конкретне активности. Појачано радити у свим правцима:

– парламентарна сарадња,

– сарадња у области културе, науке, образовања,

– црквена сарадња,

– економска сарадња,

– сарадња друштвених организација итд.

Русија и Балкан – шта да се ради?

Најважније: Русија мора да има стратегију спољне политике на Балкану.

У дугорочној стратегији Русије по питању Балкана морају јасно бити дефинисани интереси наше земље по следећим питањима:

– Сарадња са свима, а подршка Србима, Црногорцима, Македонцима?

– Да ли смо за јединство или нејединство словенских територија? За одвајање од Србије Косова, Санџака, Војводине?

– Да ли смо за размештање војних база НАТО на територији поменутих земаља?

– Да ли смо за јачање утицаја Ватикана и римокатоличке цркве у том региону?

– Дефинисати однос према Хашком трибуналу и његовим пресудама.

Тактика укључује различите облике рада.

1. Разрадити и почети са остваривањем јединствене стратегије економске сарадње са балканским земљама, учешћа у приватизацији и инвестицијама, претећи западне партнере у њиховој експанзији на привреду `Југославије`. Пружити тој стратегији државну подршку.

2. Покушати да се блокира „војна динамика“ НАТО на Балкану.

3. Супротставити се створеној пракси насилног разбијања јединства територије и државног суверенитета.

4. Супротставити се даљем распарчавању Србије, Црне Горе, Македоније, БиХ. Лакше је радити са једном државом, него са мини-територијама.

5. Не мењати позицију Русије о Косову.

6. Појачати сарадњу помесних православних цркава.

7. Разрадити и реализовати програм парламентарне сарадње са земљама региона.

8. Створити руски радио и ТВ на српском језику за Србију, Црну Гору, Македонију, БиХ.

9. На ТВ припремити дугорочни програм снимања специјалних емисија о историјским везама Русије, Србије, Црне Горе, Македоније, о култури, традицијама српског, црногорског, македонског, бугарског народа, организовати на ТВ „округле столове“ научника о проблемима Балкана, повећати број југословенских филмова на ТВ, износити истину о кризи 1991-2000. на Балкану, репортаже из Србије учинити редовним итд.

10. Користити механизме народне дипломатије – сарадњу школа, факултета, организовање такмичења…

(излагање на конференцији «Источнословенска цивилизација: трагање за јединством» одржаној у Москви)

Превео: В. Кршљанин

 

Изворник: http://www.voskres.ru/bratstvo/gusykova.htm/ Факти