Танасковић: Ердоган ништа не говори случајно, али неће бити великог одзива на његово лобирање за Косово

Рад на промовисању интереса Приштине трајна је инструкција за турске дипломате, али свакако треба озбиљно анализирати зашто је турски председник Ердоган, који ништа не говори случајно, одлучио да баш у овом тренутку најави појачано лобирање за “Косово” и то изричито у садејству са САД, каже за Косово онлајн професор Дарко Танасковић, оријенталиста и бивши амбасадор Србије у Турској.

Председник Турске Реџеп Тајип Ердоган изјавио је да Анкара ради на повећавању броја земаља које признају независност Косова, као и да ће о томе разговарати са председником САД Џозефом Бајденом, да по том питању “ураде заједнички посао”.

Шта можемо да очекујемо од “здружене акције” Турске и САД?

Турска од почетка, односно од 2008, не престаје да лобира за признавање ове парадржаве и за њену међународну афирмацију, с тим што то није често предмет изјава на највишем нивоу, јер се такве изјаве дају у функцији процене унутрашњеполитичке и спољнополитичке коњунктуре и потреба датог тренутка. САД се такође у међународној заједници доследно залажу за признавање независности “Косова” с тим што је у време председника Трампа то деловање привремено било стављено у други план. Треба, свакако, озбиљно анализирати зашто је турски председник, који ништа не говори случајно, одлучио да баш у овом тренутку најави појачано лобирање за “Косово” и то изричито у садејству са САД. Примећено је да је, од доласка Бејденове администрације на власт, притисак на државе које нису признале “Косово”, а посебно на оне европске међу њима, повећан. Грчка је за то најбољи пример. После стагнирања процеса признавања независности “Косова” током последњих година, па и одустајања појединих држава од одлука о признању или њиховог суспендовања, претпостављам да ће уследити интензивирање укупног процеса усмереног ка ономе што се назива “коначним решавањем” тог отвореног питања које оптерећује односе на Балкану, али “коначним решавањем” без уважавања легалних и легитимних интереса Срба и Србије, или уз минимално ,“козметичко” симулирање њиховог задовољавања.

Треба ли рачунати с тим да ће се сада повећати број земаља које признају Косово, с обзиром на то да су Турска и САД од почетка биле савезници косовске независности, али да је процес признања Косова ипак посустао последњих година?

У контексту те нове фазе стезања обруча око Србије, чији је међународни положај у новије време ојачан, и објективног замирања дијалога између Београда и Приштине, услед дириговане шиптарске опструкције, радиће се и на повећавању броја држава које признају независност наше јужне покрајине, па ће неког мањег помака на том плану вероватно и бити. Не предвиђам, међутим, масовнији одзив на позиве косовских лобиста, јер многе државе имају своје аутентичне, јаке разлоге због којих зазиру од међународног афирмисања косовске независности. САД и Турска ће сигурно бити у првим редовима те нове кампање, тим пре што је реч о једном од не тако бројних питања у вези са којима постоји потпуна подударност ставова Вашингтона и Анкаре.

На који корпус земаља ће бити усмерено лобирање Турске?

Мислим да ће Турска дипломатија развити широку активност лобирања, што је, уосталом, и до сада систематски чинила. Њена циљна група неће бити само и првенствено муслиманске земље, како би се могло претпоставити, већ, рецимо, и немуслиманске азијске и афричке државе, са којима је Анкара последњих година успоставила и проширила пре свега економску сарадњу. Рад на промовисању интереса Приштине трајна је инструкција за турске дипломате, при чему се њихово деловање тактички прилагођава природи и стању билатералног и мултилатералног терена за који су задужени. Ипак, не очекујем претерану резултативну ефикасност турске дипломатске офанзиве на овом плану.

Председник Ердоган је о Косову говорио новинарима пре почетка посете турском делу Кипра, има ли ту неке симболике?

Индикативно је да је Ердоган проговорио о турском ангажовању у вези са косовском независношћу на конференцији за медије пред бајрамски одлазак на Северни Кипар, пошто је претходно похвалио одлуку Азербејџана и Северног Кипра да успоставе парламентарну сарадњу. Азербејџан, иначе, због постојања проблема Нагорног Карабаха, до сада није помишљао на евентуално признавање независности “Косова”. Да ли се нешто променило после недавне победе Бакуа над Јерменима у кратком рату који без одлучујуће помоћи Турске вероватно не би био тако лако добијен? Очигледно је успостављање паралеле између “Косова”, наметнутог агресијом НАТО-а и Турске Републике Северни Кипар, створене пре 47. година турском војном интервенцијом или, како се она у Турској званично назива, ”мировном операцијом”.

Да ли је “удруживање снага” Турске и САД по питању Косова део “нове ере” односа те две земље коју је Ердоган недавно најавио?

Било је само питање времена када ће “непослушни” Ердоган оценити да би било пожељно приступити изглађивању неспоразума са својим главним савезником у НАТО-у, неспоразума од којих су неки били стварни и озбиљни. Није он случајно проговорио чак и о потреби успостављања “прагматичне” сарадње са Израелом, пошто је претходно у више наврата понашање јеврејске државе прогласио “терористичким”. Не верујем да се може говорити о “новој ери” у турско-америчким односима, већ о настојању да се пронађу оне тачке у којима две државе могу да сарађују и да се билатерално крене ка успостављању равнотеже на новим основама, при чему Турска неће изневерити или жртвовати своје стратегијске интересе, као што су, пре свих, односи са Москвом. Уосталом, у Давутоглуовој визији неоосманизма, заснованог на стратегијској дубини, диверзификовање спољне политике требало би да буде један од главних вектора међународног наступања Турске. Ердогану је било згодно да пред посету Свереном Кипру, непризнатом од целе међународне заједнице, најави да ће са Бајденом удружити снаге у вези са поспешивањем процеса признавања косовске државности, а тек ће се видети колико ће места припасти “Косову” на претрпаној агенди њиховог септембарског сусрета у Њујорку. Али, опрез је више него нужан.

Косово онлајн